20:51 25 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11101
    Pratite nas

    Koliko je subverzivna Nobelova nagrada koju je dobio Handke, šta je pravi uzrok „razlaza“ Tita i Rankovića 1966. godine i zašto svetska politika sve više liči na skečeve „Top liste nadrealista“ za Sputnjik otkriva pisac Vule Žurić.

    Vule Žurić, autor nekoliko nagrađivanih romana i zbirki priča, nedavno je objavio knjigu izabranih i novih priča „Forenzika Itake“. U razgovoru za Sputnjik, on ističe da zbirku svojih odabranih priča smatra velikim uspehom u životu.

    „Prihvatio sam da to uradim jer sam znao da je to neka vrsta kreativnog posla. Interesantno mi je bilo to putovanje i ne mogu da kažem da sam ijednog trenutka zažalio što sad nemam 22-23 godine, jer pronašao sam u tim pričama ono što pokušavam da u njih ’ubacim‘ i danas, a to je koliko god one govorile o nekim mračnim temama, čini mi se da tu ipak više može da se pronađe onog veselog i optimističnog“, rekao je u „Orbiti kulture“ Žurić.

    Kako je Aleksandar Leka Ranković postao glavni junak priče „Forenzika Itake“?

    — Uvek sam voleo da čitam takve stvari. U drugom tomu „Priloga za biografiju druga Tita“ Vladimira Dedijera voleo sam da gledam fotografije jer sam video da to nisu baš te slike koje sam gledao u partizanskim filmovima. Videlo se da tu postoji neka priča koja nije samo „Juriš, braćo“ ili „Mirko, pazi metak“. Shvatio sam, pišući recimo „Srpsku trilogiju“ ili „Nedelju pacova“, prvi partizanski krimić, da se u tim knjigama koje nisu zabranjivane, nego su čak štampane u velikim tiražima, nalazi dosta tih pikanterija koje znače život ili smrt. Iza toga su se dešavale stvari koje se dešavaju i u Šekspirovim tragedijama.

    Čitajući o Brionskom plenumu saznao sam da je Ranković tad preživeo infarkt na nogama. Čovek koji je bio duša tog mehanizma nije mogao da shvati da se on na njemu primenjuje, i to u vrhunskoj rezoluciji. Onda sam našao taj momenat da Ranković u Beogradu nije imao gde da se ošiša, jer nije mogao da zove berberina iz CK, a bio je toliko otuđen da nije znao ni gde da ode i da se ošiša. Privlače me te male stvari i kao što ima priča da je između Kiša i dela javnosti koji je hteo da ga pokopa povod za polemiku bio sukob oko neke žene u četiri ujutru, izgleda da je i povod za sukob Tita i Rankovića bila jedna žene, nećemo joj ime pominjati, a nije Jovanka.

    Kao koautor knjige o derbiju sa Božom Koprivicom, kako ocenjujete „evropske izlete“ Zvezde i Partizana?

    — Fudbal danas gledam mnogo mirnije nego ranije i ne mogu da zamislim sebe kako bih sa 15 godina podneo 0:6 na Marakani. To je bila najnormalnija stvar zato što stvari posmatram u širem kontekstu jer očito je to deo jedne velike ne igre, nego posla u kojem se vrte velike pare. Mislim da je fudbal izgubio strast, a to vidim i po tome što dugo ne mogu da nađem nekog igrača kog bih voleo da gledam. Voleo sam da gledam klasične „desetke“ ili igrače koji su bili ličnosti, kao što su bili Paul Brajtner ili Sokrates, ali takvih više nema. Gledam Mesija i sve što on radi je savršeno, ali nekako mi u tome nema života.

    Sad je jako interesantno ovo sa VAR-om i to je ludnica, apsolutna. Nama ne treba da uvode VAR, mi to već poznajemo. Uzmimo Hag, na primer. Možda Dobrica Ćosić ne bi rekao da su Srbi dobitnici u ratu, a gubitnici u miru već bi rekao „Svetska istorija je samo jedan VAR“. Međutim, pojavljuju se neke druge stvari koje su interesantne, na primer, da se Lester ponovo vraća u tom nekom čudnom pankerskom smislu. Drugi su na tabeli, pre Mančester sitija, a sa druge strane, interesantno je gledati kako jedan veliki klub kao što je Mančester junajted ne može da se opasulji, izgleda samo zbog toga što je trener otišao, pa se ispostavlja da i u Engleskoj ne postoji demokratija. Recimo, pre neki dan igrao je Lester, a navijači su počeli da pevaju pesmu Džeremiju Korbinu i nije prekinuta utakmica.

    Kako komentarišete sve ovo što se dešavalo oko dodele Nobelove nagrade Peteru Handkeu?

    — Ispostavlja se da se uopšte ne priča o Handkeu kao piscu, nego o čoveku koji povremeno dođe u Srbiju ne javivši se nikome i koji se druži sa nekim malim ljudima. Nije mi jasno kako su doneli tu odluku i stvarno me čudi šta se tu desilo. Da li se nešto menja, pa je nakon toga došlo do ovoga na samitu NATO-a, kao u skeču „Top liste nadrealista“, gde ova četvorica stoje i ogovaraju Trampa i onda se on naljuti, pa ode. Sve se pretvara u skeč. Vlada jedna apsolutna neizvesnost i očito živimo u svetu koji će još vrlo malo izgledati kao što izgleda danas. Dolazi do neke vrste pobune, probijena je neka mala rupa, nešto se desilo. To očigledno nije rezultat političke korektnosti, nego upravo obrnuto. Desilo se nešto subverzivno.

    Dobitnici Nobelove nagrade za književnost - poljska književnica Olga Tokarčuk i austrijski pisac Peter Handke na ceremoniji dodele nagrade u Stokholmu
    © AFP 2019 / JONATHAN NACKSTRAND
    Dobitnici Nobelove nagrade za književnost - poljska književnica Olga Tokarčuk i austrijski pisac Peter Handke na ceremoniji dodele nagrade u Stokholmu

    Mislim da smo mi, s druge strane, to jako dobro podneli. Dosta smo to „iskulirali“ kao društvo, ali naravno da se radujemo. Ponašamo se jako gospodski i zamišljam kakav će biti prvi dolazak Handkea u Srbiju posle uručenja nagrade. Ako se potvrdi da ima i naš pasoš onda Srbi imaju još jednog nobelovca i ispostaviće se da i Handke i Andrić imaju samo jednu manu, a to je da nikad neće dobiti NIN-ovu nagradu. Bez obzira koliko Nobelova nagrada bila važna, mislim da će nas za desetak dana obuzeti groznica kome li će ove godine da daju NIN-ovu nagradu i to će za naše društvo biti mnogo važnije nego što je Handke dobio „Nobela“. On je bio dosledan, a malo je takvih. I to možemo da naučimo od Handkea i da ga zbog toga volimo svi. I oni koji ga ne vole kao pisca da kažu: „Pročitao sam, ništa mi nije jasno, al‘ dobro, svaka mu čast“.

    Hoćemo li konačno početi da čitamo Handkea?

    — Počećemo da ga kupujemo. Nije on jedini pisac koji je prodavan, a nije čitan. On spada u pisce kojima ne treba mnogo čitalaca da bi se na neki način malo promenio svet, nabolje. Dovoljno je ovo malo što ga čita i razume. Sigurno je da će on dobiti nešto čitalaca, iako ih ima u svetu. Bilo bi lepo da neki mladić i devojka iz Sarajeva uzmu Handkea, odu kući i počnu da ga čitaju, da osete da ih to obuzima, da im se svidi i da im ne bude važno to šta je on govorio o Srebrenici, već šta on piše u svojim knjigama. Treba verovati u takvog mladića i devojku jer samo oni mogu da spasu svet od VAR-a.

    Tagovi:
    Aleksandar Ranković, Peter Handke, Vule Žurić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga