11:26 21 Januar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 172
    Pratite nas

    Pisac „Romana o pijanstvima“ Igor Marojević otkriva za Sputnjik kako reći „ne“ alkoholu u vreme praznika, koja je razlika između pijanstva kod nas i na Zapadu i zašto je Srbija zemlja „magijskog realizma“.

    Roman o pijanstvima“ Igora Marojevića uzburkao je književnu scenu Srbije. Prema preporukama pisaca, u „Romanu o pijanstvima“ imamo „jednog novog, drugačijeg, iznenađujućeg Marojevića“, „pisan je impresivnom jednostavnošću, ispovedno i bez tabua, autoironično“, ali je „novi Marojević i dalje onaj dobri, stari Marojević“.

    Marojević savetuje „ljubitelje kapljice“ da tokom prazničnih dana posle čašice alkohola obavezno popiju čašu vode, dok onima koji nameravaju da se otarase pića poručuje da su ovi dani idealni za apstinenciju.

    Reći „ne“ alkoholu — upravo za praznik

    „Ovo je pravi trenutak zato što je teško organizmu da podnese sve to. Mislim da i hrana odmaže organizmu, tako da možda nije loš trenutak za odvikavanje. Čovek kad pije i odluči da u jednom trenutku ’zavrne slavinu‘ oseti dosta boljitaka, ne samo zdravstvenih, nego i mentalnih. Koliko će to da traje, zavisi od njega“, kaže Marojević.

    Kako odoleti iskušenjima u vremenu stalnih proslava?

    — Mora čovek sebi da zada neki dugoročni cilj i da onda razmišlja stalno o tome, da ponude objektivizuje kao smetnju i da sebe prikaže kao nekog natčoveka koji može čak i da apstinira. To je jednostavno. Čovek samo treba da pomisli da nešto ne sme da uradi, ne traži se nikakvo postignuće, nego naprotiv — da se ništa ne uradi. Trebalo bi da spremi sto do 200 mantri, a ovo je jedna od njih. Lično nisam, niti su moji junaci imali više od nekoliko mantri, ali neka konzument spremi više i sigurno će neka „upaliti“.

    Radnja „Romana o pijanstvima“ uglavnom se dešava u Beogradu i Barseloni. Kakva je razlika između pijanstava u ta dva grada?

    — Mislim da se kod nas ne pije mnogo, kao što mi mislimo. Nije da ohrabrujem bilo koga, ali po Zapadu sam zaista često viđao ta pijanstva koja su samosvrhovita, odnosno ljudi prosto odluče da se napiju. I to je paradoksalno — ljudi odu u pijanstvo, u jednu ekstremniju fazu, promišljeno, a ovde je to više spontano. To je glavna razlika između ta dva tipa pijanstava, a Španci su svojim tradicionalnim sklonostima prema svim vrstama pića, a ne samo vinu, pridodali i protestantsko planiranje.

    Alkohol je dobar scenarista

    Kad ste odlučili da napišete „Roman o pijanstvima“?

    — Znao sam da ću ga jednom napisati, jer alkohol je dobar scenarista i reditelj i zaista ume da osmisli i režira neke situacije, koje, čini mi se, pisac ne bi mogao. Možda bi i mogao, ali ne znam da li bi to ispalo tako spontano kao što je zapisivanje grotesknih situacija do kojih dolazi u interakciji alkohola i dvaju ili više ljudskih bića. Ja sam koristio neke epizode iz okolnih života, uključujući i moj, ali nisam nikad tematizovao alkohol. Rekao sam sebi da ću napisati to kad se nagomila tih epizoda. Nagomilalo se i trebalo je „naheftati“ jednom glavnom junaku tih nekoliko desetina epizoda, a zatim „skratiti“ materijal. To je tema koja je na nivou građe veoma plodna i zaista sam morao plačući da bacam jako mnogo materijala. Bilo je materijala za dvostruki „Roman o pijanstvima“.

    Igor Marojević
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Igor Marojević: Alkohol je dobar scenarista i reditelj i zaista ume da osmisli i režira neke situacije koje, čini mi se, pisac ne bi mogao.

    Može li se očekivati nastavak?

    — Ne, jer čini mi se da sam se u ovom romanu baš dosta ispucao što se tiče teme alkohola i napravio bih pauzu, odnosno neku spisateljsku apstinenciju od alkohola.

    Koliko otuđenje današnjih ljudi, koje je podtekst gotovo svake rečenice „Romana“, vuče u alkoholizam glavnog i ostale junake?

    — Možemo govoriti o otuđenju, ali isto tako i o lažnoj otvorenosti gde su ljudi napeti jer se od njih očekuje da budu otvoreni, a oni ne znaju kako se to tačno postiže. Postoji neki „politički korektan“ set osobina koje jesu prirođene čoveku, ali ne toliko da bi ih pokazivao. Onda ljudi što otuđenjem, što prisilnom otvorenošću, društvenošću za koju možda nisu talentovani, dospevaju u neku blokadu, koju je u oba slučaja najlakše razbiti ili ublažiti alkoholom. Najbrže, ako ne i najlakše. Naravno, nisu svi pijanci sposobni da kao naša braća protestanti isplaniraju pijanstvo, tako da nešto što služi smanjivanju blokade može da povede u neplanirani, ekstremni pravac.

    Kako je izgledala Barselona u vreme previranja 2017. godine?

    Barselona je bila kao neka utopija, doživljavao sam je boljom nego što jeste. Na nivou dramaturgije bilo je dobro upoznati i tu stranu Barselone koja se nazirala i ranije, a tad se ispoljila. Prvo protivustavnim referendumom, a zatim možda i prejakom reakcijom madridske policije. Mogao sam da vidim kako je ono što je narastalo iz godine u godinu eksplodirao u jednom trenutku. To su bile neke nepoznate u čitavoj situaciji i prvi put sam tek tada bio zaista zapanjen dolaskom u Barselonu. A postalo mi je manje interesantno kad sam morao da učestvujem u raspravama, jedna od njih je i u romanu opisana. Bilo je razmimoilaženja u mišljenjima sa prijateljima i poznanicima, ali čini mi se da je u međuvremenu, među običnim narodom, stvar splasnula. Ne znam koliko tamo išta na duži rok vodi nekom rešenju i ako bih bio katalonski separatista, ne bih bio baš neki optimista. Imao sam osećaj, kao ovde krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, da će se desiti nešto loše, ali čovek tamo zna da ne može doći do oružanih sukoba zato što su za to potrebne dve strane. Prosto, Katalonci nisu taj tip suverenista ili autonomaša kao Baskijci. Mislim da bi se oni zadovoljili višim stepenom autonomije.

    Španija kao bivša Jugoslavija

    Koliko Vas je sve to podsećalo na raspad Jugoslavije?

    — Po zapaljivoj atmosferi u kojoj nedostaje nešto da bi buknuo taj požarčić i po tim podelama i tadašnjim kafanskim svađama. Sve vreme sam imao na umu da nije moguć jugoslovenski scenario, jer dok je naš Ustav iz 1974. godine bio jako liberalan, španski to i nije, jer u Drugom članu se konstatuje da je Španija nedeljiva i da se potrebe drugih naroda rešavaju kroz autonomije. Šteta je što puno trpe i građani i ekonomija, evo već dve godine, a ne vidi se kraj. Ne vidim da to ima izgleda da uspe, jer Španija je u dobrim odnosima sa gotovo svim državama EU. Katalonci zaista nemaju podršku, osim na nekim nižim nivoima. Pojedini sektori finske i slovenačke vlade dali su im podršku, ali to je minorno. Mislim da je mnogo predmetnija srpska akcija na Kosovu. Mnogo optimističnije mi deluje mišljenje onih Srba koji misle da će Kosovo biti sačuvano, nego katalonsko da će se odvojiti od Španije.

    Kako publika širom Srbije reaguje na „Roman o pijanstvima“?

    — Ovo mi je treća „turneja po Srbiji“ i drugačija su iskustva pošto više ljudi želi da se uključi u priču. Tu su neki srednjoškolci koji su protivnici alkohola, zatim srednjoškolci koji „zastupaju alkohol“ ili su već u toj fazi da prestaju da piju. Učestvuju i njihovi profesori i direktori biblioteka, ali ima i alkoholičara. Ne predstavljaju se kao takvi, ali mogu ja da osetima da oni govore „u ime svih nas“. Ima i roditelja, dođe tu i poneka žena kojoj je zet pijanica. Neko u knjizi traži priručnik za ostavljanje alkohola, a nekoga ona podstiče na alkoholizam. Meni je u svakom slučaju drago da ima ekstremnih reakcija jer se jedino one računaju. Uživam u „turneji“, naročito kad odem u mesta u kojima nikada nisam bio, a i „regrutovao“ sam novu publiku. Srbija je puna mikrosvetova i mi koji živimo u Beogradu i koji smo malo i razmaženi zbog toga, to i ne vidimo, a imamo magijski realizam uživo na samo 100 kilometara odavde.

    Tagovi:
    alkoholizam, katalonija, Srbi
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga