22:26 01 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1734
    Pratite nas

    Akademik i pisac Dragoslav Mihailović, uoči uručenja „Velike nagrade Ivo Andrić“ koja mu je dodeljena za ukupno stvaralaštvo, u ekskluzivnom razgovoru za Sputnjik otkriva da je posle svih progona i zabrana u njegovom životu pobedio Andrić i da niko, pa ni Udbaši koji su ga pratili, ne mogu da budu večni.

    „Pobedio je Andrić. Ne mogu ni udbaši da budu večni. I oni odu iz života ili iz onoga što vidimo kao život. I njih je istorija zbrisala, uzela gumicu i potrla ih iz naših života. Sad je došlo neko drugo vreme, neki ljudi su nezadovoljni i danas. Možda imaju pravo, možda nemaju. Ko zna šta će reći budućnost o tome“, kaže uz osmeh devedesetogodišnji pisac koji nas dočekuje u svom stanu, među knjigama i sećanjima.

    Andrićeva večna zaštita

    Veliku nagradu klasiku srpske književnosti Andrićev institut iz Andrićgrada uručiće 27. januara, uz uverenje da pisac „Čizmaša“ i „Tikava“, „Petrije“ i „Golog otoka“ drugi put i za sva vremena ulazi pod Andrićevu večnu zaštitu.

    Da li posle ovolikog književnog i životnog iskustva mislite da Vam je bilo čija zaštita potrebna, pa i Andrićeva?

    — Jedna od prvih nagrada koje sam dobio, bila je Andrićeva nagrada za pripovetku. A sad je usledila Velika nagrada za celokupno delo. Šta mogu drugo da kažem nego da sam polaskan time. Naravno, Andrića sam izuzetno poštovao, imao sam čast da ga upoznam u poslednjim godinama njegovog života. Nekoliko godina pre njegove smrti zajedno smo bili u Vranju. Nas nekoliko pisaca smo bili pozvani na godišnjicu Bore Stankovića. Neko me je iz Andrićevog društva video kad sam ušao u salu i pitao ga: „Ko je ovaj čovek?“, a on je odgovorio: „To je taj i taj, ja sam njega izabrao za sebe kao pisca, a tako sam rekao i mojoj ženi.“ Ta rečenica stoji u velikom spisu sa tog događaja koji je objavljen u jednom književnom listu.

    Pisac ste iz školske lektire, začetnik proze novog stila, majstor, danas književni znak i orijentir kako mnogi kažu… Šta su danas Vaši književni izazovi posle ovakvih konstatacija? Šta još nameravate da osvojite?

    — Uglavnom ljudi govore da ima previše nagrada. A niko ne govori da su autorski honorari za literaturu bedni i da nije tih nagrada, mi bismo poumirali od gladi. A ja naravno imam i tu sreću da me je izabrala i SANU za svoga člana, a time je moja situacija poboljšana. Inače, ne znam kako danas mladi pisci prolaze. Mislim da je to jako tužno. Raspad Jugoslavije je izazvao i pad književnih tiraža i onda je to ovako svedeno na bedne grane.

    Srpski književnik i član SANU Dragoslav Mihailović i novinarka Sputnjika Maša Radović
    © Sputnik / Dejan Simić
    Srpski književnik i član SANU Dragoslav Mihailović i novinarka Sputnjika Maša Radović

    Uskočio sam u pisanje kao u provaliju

     

    Zašto su Vaši najvažniji junaci (Ljuba Vrapče, Petrija, Fred…) gubitnici? Koliko Vam je iskustvo ličnog života doprinelo da sagledavate svet sa te strane?

    — Čovek ne može da zna odakle to dolazi. Opredelio sam se za književni posao, za to da ću pisati knjige još u osnovnoj školi i to naravno nije ni izbliza išlo tako brzo. Prvu knjigu sam objavio 30 godina posle tog mog opredeljenja. Ništa nisam znao šta će biti i kako će biti. Nisam znao šta ću pisati i kako ću pisati. Nisam znao kako će to drugim ljudima izgledati, da li će ličiti na nešto, imam li dara za pisanje ili nemam. Ništa nisam znao. Onda sam uskočio u tu provaliju i bio sam u njoj 40 godina života.

    Nikad se nisam pokajao

    I nikada se niste pokajali zbog tog skoka?

    — Nisam se nikad pokajao. Sećam se davno filma gde je jedan mlad glumac igrao nekog poručnika kanadske konjičke policije. I učinilo mi se da ja mogu to da budem. Ali posle toga sam uvek samo želeo da budem pisac.

    Kroz celokupnu književnost veoma ste držali do verodostojnosti i istinitosti. Otuda mnogo slenga i dijalekta s jedne strane, ali i dokumentarnosti, novinske faktografije s druge. Da li za Vas književnost predstavlja svet stvaran koliko i život? Da li u književnosti uopšte sme da postoji laž?

    — Kako da ne postoji. Ne bi postojala dobra i loša književnost da ne postoji laž, naravno. Ako književnost laže, ona predstavlja laž, a ako se izbori za neku svoju istinu, onda je druga situacija.

    Brozov govor me je proslavio

    Jedan ste od retkih pisaca čija su gotovo sva dela ekranizovana ili postavljena na pozorišnoj sceni. Imate jednu Zlatnu arenu i jednu od najpoznatijih pozorišnih zabrana. Šta Vam je draže, šta Vas je više proslavilo?

    — (Smeh) Možda me je više proslavio taj govor koji je zabranio predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Kad su cvetale tikve“. Jesam, dobio sam i Zlatnu arenu u Puli za scenario. Dobijao sam svakojake nagrade. Hvala Bogu, ima dosta nagrada i to je dobro za literaturu i nikako se ne bih složio sa tim da ima previše nagrada. Literatura bi propala da nema toga.

    Za Vašu konstataciju da je Tito američki špijun, šta je bilo potrebnije — hrabrost ili ludost?

    — Ludost u svakom slučaju. Ne znam kako je došlo do toga, ni da li sam ja to uopšte rekao… Ko je to dojavio i šta je tu bilo, ja to ne znam. Uhapsili su me i u mojim biografijama koje je pravila Udba, piše da sam se ja odmah po izlasku rezolucije Informbiroa opredelio za rezoluciju. Ali to nije bilo tačno. A i da jeste, tada sam imao sedamnaest i po godina. Šta znači to kad neki klinac od sedamnaest godina ima nekakvo političko mišljenje? Oni su to meni prikačili naknadno. Uhapšen sam 1950. godine i u tom trenutku sam bio u zaista strašnom stanju, jer su mi umrli i otac i tetka koja me je čuvala od pelena, pošto mi je majka umrla kada sam imao godinu i po dana. Ostao sam sam. A još nisam bio ni maturirao.

    Nisam napisao poslednju rečenicu

    Dokumentarni serijal „Goli otok“ pisali ste s prekidima 37 godina. Da li je ta rana iz mladosti uspela da zaceli, kada ste stavili tačku na poslednju rečenicu?

    — Nisam stavio tačku. Taj „dućan“ sam bio zatvorio i rekao — gotovo. A onda sam se godinu-dve tako dosađivao, pa sam se setio da imam neke od zabeležaka koje sam vodio o razgovorima koje sam imao sa golootočanima posle izlazaka mojih debelih knjiga o Golom otoku. I onda sam uzeo to malo da pregledam, učinilo mi se da ima vrlo interesantnih razgovora i sada, recimo, još uvek to radim. To bi eventualno bila moja 23. knjiga.

    Znači, priča se nastavlja?

    — Nema poslednje rečenice. Za pisca je poslednja rečenica na samrti.

    Svojevremeno ste u intervjuu za Sputnjik izjavili da je Vaša prošlost, koja je bila tako strašna, veoma mnogo radila za Vašu književnost. Da li i koliko sadašnjost radi za nju?

    — Ona sada radi one poslednje poslove, a to je zapisivanje toga šta se dešavalo, ako smem to uopšte da kažem, jer književnost se umnogome sastoji i od izmišljanja. Šta je u mojoj književnosti izmišljeno, a šta je stvarno, ne umem najbolje da kažem, a znam da ima i jednog i drugog.

    Znači li to da je tačna ona tvrdnja da veliki umetnici moraju da prođu neku strahotu u životu da bi zaista njihova umetnost dosegla vrhunac?

    — Ja se ne bih usudio to da kažem. Kako možeš da kažeš nekom mladom čoveku koji počinje da piše da on mora da preživi neke strahote da bi posle bio dobar u svom poslu? Mislim da je bilo u istoriji književnosti velikih pisaca koji su imali sasvim srećnu i mladost i zrelost. Međutim, istina je i da je većina njih prošla vrlo loše.

    Tagovi:
    Ivo Andrić, nagrada, intervju, Dragoslav Mihailović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga