20:26 12 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Sputnjik na srpskom Kosovu (12)
    0 2336
    Pratite nas

    Sve što je potrebno za razumevanje onoga što se danas dešava na Kosovu i Srbima uopšte nalazi se u našem usmenom i pisanom predanju. Ali, pogrešno se gleda na priču o Kosovskom boju u ovom vremenu u kome se Srbima spočitava da su mitomanski narod. Kosovski boj nije mit, bitka se odigrala.

    Ovako, u nastavku serijala „Sputnjik na srpskom Kosovu“ započinje svoju priču prof. dr Valentina Pitulić sa Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici.

    Kosovski boj je velika žrtva

    Podseća nas da u našim epskim pesmama imamo tri vrlo jasna arhetipa koja su stožer srpskog bića i naše kolektivne svesti:

    „To je arhetip junaka, izdajnika i arhetip svetitelja, to su Miloš Obilić, Vuk Branković koji je poneo atribut izdajnika, iako istorijski nije tako, i knez Lazar. Razumeti epske pesme i ono što je naše kolektivno pamćenje jeste putokaz, suštinski temelj onoga što jeste naša epska vertikala. Bez nje prestajemo da budemo dostojanstven, uzvišen i ponosan narod. Kosovski boj je velika žrtva, ali razumeti nju i opredeljenje kneza Lazara za carstvo nebesko, prosto je nemoguće, ako niste verujući. Svi veliki, svi uspravni narodi preko svojih mitova žive svoju istoriju, svoj uspravni život“, kaže ona.

    Najveći deo radnog veka, naša sagovornica provela je na Univerzitetu u Prištini, a karijeru posvetila narodnoj književnosti. Gotovo 35 godina proučava srpsku liriku i epiku i uz pomoć nje sagledava prilike u kojima danas živimo. Profesorka Pitulić je i predavač srpskog jezika i književnosti u Bogosloviji u Prizrenu.

    Razgovaramo o komunikaciji Srba sa zemaljskim i nebeskim, o kosovskom božuru koji je nikao iz krvi kosovskih junaka, o Kosovu i Metohiji kao duhovnoj vertikali, našem DNK...

    Tapiserija posvećena Kosovskom boju u dvorcu Šenonso u Francuskoj
    © Foto : Boško Bojović - privanta arhiva
    Tapiserija posvećena Kosovskom boju u dvorcu Šenonso u Francuskoj

    Šta ju je zadržalo na Kosovu

    Ugledanje na pretke koji su junački podneli taj boj, ali i sve ratove kasnije, zadržalo ju je u Prištini sve do septembra 1999., iako na fakultet više nije mogla. Na Ekonomskom je tada ubijeno troje Srba. Da se smrt približila, znala je kada je ispred svoje zgrade ugledala leš čoveka iz Smedereva, koji je došao samo da nekom pomogne da ode iz Prištine.

    „Živela sam preko puta pijace. Od ranog jutra smo slušali pesme sa nekog kasetofona, UČK na Prizreni, UČK na Prištinu i UČK na Beograd. Budila sam se uz tu pesmu, mnogo je teško bilo. Kad sam morala da izađem da kupim hleb, prvi put sam postavila sebi antropološko pitanje, da li će me propoznati, da li ličim na Srpkinju, da li mogu preko fizionomije da otkriju ko sam. Kad se nađe u takvim lični, ali i nacionalnim situacijama, čovek ima iskonsku želju da ne uradi nešto što nisu uradili njegovi prethodnici, da ne obruka svoje pretke. Kaže se, slavno mrite, kad mrijet morate. Bilo je važno u tim trenucima da čovek ne ode pre vremena. Čuvali smo jedni druge u „srpskom ulazu“, čuvali smo naše ognjište. Tad sam shvatila da je duh kolektiva jako važan, hajde da budemo zajedno do kraja, pa kako nam bude“, priseća se Valentina Pitulić.

    Valentina Pitulić
    © Sputnik / Branko Maksimović
    Valentina Pitulić, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici i predavač srpskog jezika i književnosti u Bogosloviji u Prizrenu.

    Povratak u rodni Lešak

    Iz Prištine je otišla u rodni Lešak, nastavila da živi u lirici i epici, da svoje znanje prenosi studentima u Kosovskoj Mitrovici. Kaže da oni koji žive u narodnoj književnosti samo naizgled žive u fikciji, da oni, možda i mnogo bolje od drugih sagledavaju politiku.

    Traže nam sada da se što pre reši kosovsko pitanje, ali ako smo šesto godina izdržali pod Turcima, da li je moguće da ne možemo sada da izdržimo, uostalom, šta to mora odmah da se reši i kako, pita se ova ugledna profesorka.

    „Imate tapiju na svoju zemlju, to je Rezolucija 1244. I neprijatelj će nas poštovati ukoliko budemo uspravni, ako ne povlađujemo onima koji od nas nešto traže. Uđe neko u vašu kuću i kaže - sada je moja. Možete samo da mislite da je vaša kuća, ali moji su papiri, moja je tapija na zemlju. Mislim da ne treba žuriti, nema potrebe, neka zvuči i lirski i epski – nemamo pravo da dajemo ni pedalj svoje zemlje, zato što je ta zemlja skupo plaćena. Ovo nije samo zemlja, ovo je naša duhovna vertikala, naš DNK. On je baš ovde, s njim ne bi smeli da se igramo. Treba sačekati da nevreme prođe, da se odnos snaga u svetu promeni, i dalje verujem u iskonsku pravdu. Ne smemo da dozvolimo, u ime civilizacije, da budemo saučesnici pada međunarodnog prava, hajde mi da se portudimo da to pravo ozdravi“, savetuje naša sagovornica.

    Božuri u lirskim pesmama

    Ona se posebno bavi ulogom žene u narodnim pesmama, otkrila je da je žena samo na prvi pogled u muškoj senci, da ne samo da je bila stub kuće, već i pokretač mnogih događaja, da je žena kroz srpsku istoriju bila pravi epski junak.

    Međutim, da kodovi najdrevnije srpske kulture nisu u epici, već su skriveni u mnogo starijijoj lirici, otkrila je proučavajući motiv kosovskih božura, o kojima šira javnost zna uglavnom iz pesama koje se danas slušaju uz muziku, a poznato je samo da su iznikli iz krvi kosovskih junaka.

    Đurđevdanska litija - Tokom pogroma 2004. godine Saborni hram Svetog Đorđa u centru Prizrena prvo je zapaljen, a potom miniran. Danas se u obnovljenoj crkvi svakodnevno služi, tu je i rukopoložen vladika raško - prizrenski Teodosije.
    © Foto : PRIZRENSKA BOGOSLOVIJA
    Đurđevdanska litija - Tokom pogroma 2004. godine Saborni hram Svetog Đorđa u centru Prizrena prvo je zapaljen, a potom miniran. Danas se u obnovljenoj crkvi svakodnevno služi, tu je i rukopoložen vladika raško - prizrenski Teodosije.
    Prizrenska bogoslovija – najlepši deo karijere

    Ona nam priča da je rad sa đacima Bogoslovije u Prizrenu nešto najlepše što joj se dogodilo u profesorskoj karijeri, jer je škola obnovljena 2011. godine primer kako Srbi kad imaju želju, a vladika Teodosije je, kaže, imao i veliku hrabrost i mudrost, mogu da uspeju.

    „Veliki je rizk bio dovesti decu iz cele Srbije u grad u kojem je ostalo desetak Srba. Sada tamo imamo đake i profesore, to je primer da, kada imamo veliku ljubav, želju i malo hrabrosti – možemo da napravimo čuda. Rad Bogoslovije doživaljavam kao jedno od malih čuda koje se dogodilo u ovom nevremenu. U gradu u kome nema Srba radi jedna škola, čuje se srpski jezik, predaje Njegoš, Laza Kostić, Đura Jakišić. Tu se formiraju i stručno i nacionalno neki novi bogoslovi, budući sveštenici kojima će biti čast i ponos, da kažu da su se tu školovali. Uostalom, pored crkve, važno je da imamo jake institucije koje će Srbe ovde na Kosovu i Metohiji držati na okupu

    Valentina Pitulić je i pesnikinja, dobitnik je više nagrada, između ostalih, priznanja „Svetosavsko blagodarje“ Udruženja književnika Srbije i zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

    Njenu pesmu o Srbima koji odlaze, napisanu u Prištini 1999. godine, ali i kako vidi opstank Srba na Kosovu, poslušajte u video prilogu.

    Valentina Pitulić
    © Sputnik /
    Valentina Pitulić je i pesnikinja, dobitnik je više nagrada, između ostalih, priznanja „Svetosavsko blagodarje“ Udruženja književnika Srbije i zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
    Tema:
    Sputnjik na srpskom Kosovu (12)
    Tagovi:
    Kosovski mit, Kosovski boj, Priština, Kosovska Mitrovica, narodna književnost, srpski jezik, Valentina Pitulić, Sputnjik na srpskom Kosovu
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga