18:48 29 Mart 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 310
    Pratite nas

    Kamijeva „Kuga“ i Pekićevo „Besnilo“, romani koji nam, iako govore o bolesti kao metafori, kazuju u ovom trenutku mnogo o nama samima. Oni nas opominju, osnažuju nam duh i pomažu u borbi protiv straha, pa i onog od smrti. Zato je važno čitati ih, smatra Aleksandar Šurbatović, pisac i urednik u izdavačkoj kući „Dereta“.

    „Naši preci su se uvek u ovakvim situacijama okretali Bogu, umetnosti i nauci. A književnost, kao i svaka velika umetnost, može da obuhvati i pitanje vere i pitanje nauke, ali i pitanje svakodnevnog života i našeg odnosa prema njemu. I ako pogledamo ta velika književna dela koja se bave temama izolacije, epidemija, videćemo da su neka od najuspešnijih ona koja se tiču upravo neke vrste bolesti i ovakvih vanrednih stanja“, podseća Šurbatović u emisiji Orbita kulture.

    Jedno od tih dela je nesumnjivo i Kamijev roman o epidemiji kuge u alžirskom gradiću Oranu u kome se jedan lekar herojski bori sa neuporedivo jačim neprijateljem. Ta borba ne prestaje ni u trenucima kada joj veliki gubici života osporavaju svaki smisao.

    Alber Kami
    © AFP 2020 / STF
    Kamijev roman „Kuga“, u kome se lekar herojski bori sa neuporedivo jačim neprijateljem, jedno je od najznačajnijih književnih dela sa temom epidemije. (Na slici: Alber Kami)

    Bacil kuge ne umire nikad

    No, da li je pišući „Kugu“ davne 1947. godine francuski nobelovac uhvatio i nešto od naše sadašnjice, budući da je pre toliko decenija uvideo da je  neophodno svet opomenuti i naterati ga da se preispita: u završnici čuvene knjige čitamo da „bacil kuge ne umire nikada, da se može decenijama pritajiti i čekati u sobama, podrumima, kovčezima i da će možda doći dan kada će na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje štakore i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu“.

    Za Aleksandra Šurbatovića piščev genije je krivac što je iskustvo koje nije lično preneto tako verno.

    „Pitanje je šta treba pisac da poseduje da nam prenese jedno tako duboko iskustvo koje nije lično. Postoji nekoliko stvari: to je pre svega talenat, obrazovanje, kapacitet za empatiju. I kada sve to stavite u savršen sklad, kao rezultat dobijate maestralni roman kakav je ’Kuga‘. Ali, glavno je pitanje šta je Kami time hteo da kaže? Da li je zaista hteo samo da opiše jedan tragičan događaj, grad koji je zadesila kuga i koji ulazi u izolaciju, a njegovi ljudi masovno umiru, ili je želeo da izvuče neke dublje pouke. Bolest je ovde metafora, metafora koja će izvući jednu univerzalniju pouku za čitaoca i reći nam nešto više o samoj ljudskoj prirodi. A glavni neprijatelj nije kuga, nije virus, bolest, nije čak ni smrt sama. Najslabija karika je zapravo ljudski duh, iako on može biti i najjača karika. To je mesto gde se, u stvari, dobijaju bitke. To je poprište na kome će duh nekih ljudi pokleknuti i ta karika će popustiti – i tada govorimo o kukavičluku  i panici, ili dobijamo heroje koji će povezati te pokidane lance i svojim stavom i činom uspeti da izvojuju pobedu nad tim mrakom koji preti. Zato je veoma bitno čitati romane i priče koje se bave ovakvim temama da bismo u jednom trenutku sami bili dovoljno jaki da stanemo licem u lice sa ovim strašnim avetima koje nam danas prete“, smatra Šurbatović.

    Nema predaje

    A stav da se čovek mora boriti i da nema predaje, stožerni stav ovog remek-dela, i danas dovoljno snažno može da krepi i osnažuje savremenog čitaoca. Kao i opomena da ljudi koji su opsednuti sobom ne uočavaju važne predznake koji su mogli da upute da se nešto dešava izvan normalnih tokova.

    „Te predznake čovek nije prepoznao, zato što je opsednut sobom, zato što izvan sebe ne vidi ništa i ništa više ne prepoznaje. I to nije tema samo ovog romana, već opsesivna tema moderne i postmoderne književnosti: preterana zagledanost u sebe i zatvaranje u čauru individualnosti. U još jednom velikom delu, ’Dekameronu‘, koje se takođe bavi pojednicem i jednom manjom grupom ljudi u izolaciji, vidimo kako oni u dugim noćima prepričavaju jedni drugima priče. Književnost i nije ništa drugo do uspešno i uverljivo ispričana priča, ona je ta koja uspeva da ukrade malo svetla i prospe je po toj tami u kojoj se ljudi nalaze.“

    Naš sagovornik podseća da je ne manje uspešan u odnosu na „Kugu“ i roman našeg velikana Borislava Pekića u kome se, u metaforičnom smislu, cela civilizacija našla u karantinu na londonskom aerodromu. U tom skučenom prostoru Pekić nam, između ostalog, pokazuje šta se desi kada čovek umisli da je superioran u odnosu na prirodu. Kad umisli da je – sam Bog.

    Borislav Pekić
    U romanu „Besnilo“ Borislava Pekića cela civilizacija se, u metaforičnom smislu, našla u karantinu na londonskom aerodromu. (Na slici: Borislav Pekić)

    „Pekić je kontekstualizovao temu besnila i otišao na potpuno nepoznat teren. Polazna tačka su žanrovske matrice nečega što je drama – triler – horor:  postoji nevidljivi neprijatelj koji ugrožava jedan prostor, određenu zajednicu, posredno i čitav ljudski rod, u kome ljudi treba tome da se suprotstave i hrabro nastupe, ili će tome pristupiti kukavički. I to postaje plodno tle za čitavu jednu njivu ljudske prirode. U ’Besnilu‘ vidimo univerzalnu čovekovu prirodu na svim nivoima, od delovanja u normalnim situacijama do onih najekstremnijih. Iz toga treba izvući antropološke zaključke, neke koje pre Pekića možda niko nije izveo. Jer on stalno dodaje nove slojeve i izvodi nove univerzalnije antropološke zaključke. I pri svemu tome stvara roman koji se čita u dahu. ’Besnilo‘ nam daje sve ono što velika književnost treba da nam da – i uzbuđenje, i zabavu, i pouku, ali pre svega jedan ozbiljan filozofski i antropološki stav prema čoveku i prirodi“, podseća Aleksandar Šurbatović.  

    Aleksandar Šurbatović
    © Foto : ZoranPetrovic
    Aleksandar Šurbatović

    On podseća da se upravo tu dodiruju srpski i francuski velikan, u ostvarivanju snažne metafore društva koje, težeći da promeni čovekovu prirodu, dovodi do fatalnog ishoda po čoveka.

    „I opet govorimo o staroj temi, jednoj od osnovnih u književnosti antičke Grčke: temi hibrisa, prekoračenja. Kod Grka je važilo geslo budi to što jesi, a ne kao danas budi to što bi želeo ili trebalo da budeš, nemoj da izlaziš izvan ljudskih okvira i ne pokušavaj da budeš bog, jer će te bog kazniti. Onog trenutka kad u svojoj nameri prekoračiš tu granicu, činiš jedan od najvećih grehova. Hibris je i ona kuga koja će pogoditi Edipov grad. I to je toliko duboko ukorenjena greška da ona prelazi sa kolena na koleno, nasleđuje se. Nemali broj puta starogrčki junaci stradaju zato što je greh počinio neko od njihovih predaka. I to je tema koja je ostala aktuelna do današnjih dana. Verujem da je to vezivno tkivo i Pekićevog ’Besnila‘. Čovek prevazilazi svoje prirodom date granice, hoće da postane bog i zbog toga biva kažnjen. Nije to Pekić izmislio, ali je ceo postupak i način kako nam pisac to predočava,  sa kojim intenzitetom naglašava određene filozofske aspekte, jedinstven i maestralan.“

    Najrazvijeniji su danas najugroženiji

    I dok Kami za mesto na kojem hara kuga bira mali grad u Alžiru, Pekić kao mesto zbivanja uzima prostor jedne visoko razvijene države, epicentar Evrope i srce civilizacije. Da li je genijalni pisac naslutio da će se pošast koja danas preti svetu biti najsnažnija baš tu – u najrazvijenijim zemljama Evrope.

    „Ne zaboravimo da je tu i Kina, takođe jedna od najrazvijenijih zemalja sveta. Fascinantno je to da su najrazvijenije zemlje sveta sada i najugroženije. Postoji neka dublja filozofija bolesti koja globalno preti ljudskom rodu, a koju mi ne razumemo. Mislim da kada govorimo o filozofiji zaraženog čoveka pre svega treba da govorimo o filozofiji zaraženog društva. Treba lečiti zajednicu – ne mislim samo metaforično – treba lečiti društvo, pa će kroz izlečenje društva i sam pojedinac biti izlečen. To su neke od tih suštinskih poruka koje nam velike knjige od antike do danas nude“, tvrdi Šurbatović.

    S uverenjem da je ljudski duh karika koja može da dobije sve bitke, naš sagovornik podseća da sve zavisi od toga koliko je ta karika jaka. O iskušavanju te snage svedoče i dela velike književnosti.

    „Treba i mi, kao što su to činili veliki pisci, da se zapitamo koji je od dva najukorenjenija instinkta u nama jači: ljubav ili strah od smrti. To je pravo bojno polje na kome se odigrava velika humanistička bitka i danas. Možda se može učiniti da u ovom trenutku pobeđuje strah, ali jednog trenutka, posle dovoljno dugog suočavanja sa strahotama kao što se sada suočavamo, verujem da će sve to nadjačati još primarniji princip: ljubav. Lepota će, kako je i sam Dostojevski rekao, na kraju spasiti svet, a lepota je zapravo ljubav. Na kraju ove priče to je najosnovnije. Zato otvorite knjige i videće pouku: kada vi pomognete drugom, a on pomogne nekom trećem kreće pravo ozdravljenje čitavog društva, a ono nedvosmisleno dovodi i do ozdravljenja pojedinaca. I to će spasiti svet.“

    Tagovi:
    Alber Kami, Borislav Pekić, Orbita kulture
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga