16:32 02 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    1692
    Pratite nas

    „Postoji samo jedan, transistorijski zadat, metafizički izbor – vernost Kosovskom zavetu. Životno i praktično, a to znači i politički gledano, u istorijskom vremenu već duže vreme nema i još neko, možda i duže vreme, za problem Kosova (i Metohije) neće biti dobrog rešenja“, kaže Darko Tanasković u intervjuu Dragani Marković za „Odbranu”.

    Intervju prenosimo u skraćenom obliku:

    „Niko ga nema i ne može ga ponuditi. Ali šta je razdoblje od nekoliko decenija u ravni istorijskih „procesa dugog trajanja” (F. Brodel)? Moramo naučiti da u hodu hitro, mudro i fleksibilno reagujemo na promenljive međunarodne konjunkture i na izazove trenutka, za koje može izgledati da u sebi nose težinu konačnosti i teret nepovratne sudbonosnosti, a neretko su samo sračunato stvoreni prividi u režiji računovođa oročenog mandata. U sveukupnom tom postavljanju i postupanju glavni smerokaz moraju nam biti egzistencijalni interesi i sudbina našeg naroda na KiM. Možda kvadraturu kosovskog kruga ponajbolje sažima Njegoševa misao: „Neka bude što biti ne može!”. Jer, jedino tako može biti, dodaje ovaj akademik, profesor, islamolog, filolog orijentalista, diplomata, u susret Danu državnosti  

    Tokom razgovora u Parizu francuski akademik, vitez Legije časti Žan Ditur preneo mi je svoje viđenje srpskog naroda: „Znam da su Srbi nepokorivi, često su drugi želeli da ih potčine, neki su u tome i uspevali, ali su se Srbi uvek oslobađali zahvaljujući svojoj energiji, snazi, patriotizmu, a posebno svojoj istrajnosti. Srbi imaju neverovatnu snagu u želji da istraju u svom biću, oni jednostavno ne žele da budu ništa drugo osim – Srbi, u čemu imaju pravo i zbog čega zaslužuju poštovanje.” Kako Vi u osnovnim odrednicama vidite identitet srpskog naroda, tu osnovu srpskog bića?

    – Premda je u stvarima kolektivnog identiteta teško biti pouzdan i dorečen prosuđivač, mislim da je akademik Žan Ditur osetio i izrazio suštinu srpskog bića, njegove etike i pogleda na svet. Biti svoj! A to znači slobodan i nesputan tuđom voljom. Zato je ovaj francuski prijatelj i veliki poštovalac srpskog naroda svojevremeno i bio povređen kad je obaveštenje o izboru za člana SANU dobio na engleskom jeziku: „Koliko god bih bio srećan da sam primio od vas pismo napisano vašim lepim srpskim jezikom, toliko sam bio razočaran što ste mi se obratili jezikom trgovaca i reklamnih agenata”, napisao je on tada, jer za njega jezik nije bio samo neutralno sredstvo sporazumevanja. Ukazao bih na još jednu srpsku osobinu, za koju držim da se može smatrati odrednicom srpskog mentaliteta, a to je „bolest” ljubavi (J. Dučić), koju prati otvorenost srca i uma. Srbi, načelno, vole pripadnike drugih naroda, uopšte vole druge ljude, a vole i da ih drugi vole, što je pohvalna, ali i nimalo bezazlena osobina i može doneti mnogo nesporazuma, (neosnovanih) razočaranja, neprikladnog ponašanja, pa i sukoba, sa drugima, ali i sa samima sobom.  

    Koje nacionalne interese bi ste izdvojili kao najznačajnije?

    – Pre svega, uspostavljanje višeg stepena društvene sloge ili bar saradljivosti pred izazovima pred kojima se nacija i država nalaze. Ovakva razumna sabornost u suočavanju s onim što nam svima zajedno valja činiti radi istinskog i dugoročnog opšteg interesa nikako ne bi trebalo, i ne sme (srećom i ne može!) značiti uspostavljanje jednoumlja i ukidanje idejnog (ne volim da kažem – ideološkog) i političkog pluralizma. Naprotiv! Ali da kao nacija i u uslovno rečeno normalnim vremenima budemo bar onoliko jedinstveni i složni koliko smo to većinski bili za vreme zločinačkog bombardovanja 1999. godine, pred katastrofalnim poplavama ili velikim snegovima. Sadašnja pandemija potvrđuje značaj, ali i tešku dostižnost ovog srpskog prioriteta svih prioriteta. 

    „Čovek je neopozivo i homo religiosus, te ima unutrašnju potrebu da u nešto veruje i da stremi ka nečemu što nije samo materijalno. Razdvojenost fizike od metafizike može biti misaona i analitička, nikako ontološka”, zapisali ste. Kako vidite ulogu Srpske pravoslavne crkve u savremenom društvu?

    – Da je jedno od temeljnih čovekovih određenja i to da je homo religiosus nije ništa novo. O tome je kod nas sve do nedavno ubedljivo, mišlju, rečju i životom svedočio profesor i učitelj Vladeta Jerotić. Ali čovek je i homo faber, homo economicus, homo ludens, homo amans... Sva ova čovekova svojstva i sposobnosti treba da budu skladno razvijena i ostvarivana u njegovom duhovnom i materijalnom životu. Nije dobro kad se neki ljudski poriv sledi, pa i podstiče, ili sposobnost nesrazmerno razvije, nauštrb drugih, podjednako značajnih, a najgore je ako se vrednosno i praktično apsolutizuje. Bitna je mera u svemu, a ona se često gubi. Nisu slučajno antički mudraci naglašavali značaj mere, „zlatne sredine”, „zlatnog preseka”... Sa merom, onda, ide i smernost. U pojedinim istorijskim epohama stvorene opšte društvene okolnosti, dostignuti stepen razvoja znanja i kolektivne svesti, sve ono što se naziva „duh vremena“, neodmereno nameću davanje prednosti nekim čovekovim odlikama i određenim aspektima života u odnosu na druge. Tako je i sa duhovnim i materijalnim, koji bi morali da tvore čvrsto jedinstvo. U moderno doba materijalna strana života odnela je prevagu, o čemu u svetu postoji visok stepen saglasnosti, ali ne i u pogledu načina na koji bi poremećenu ravnotežu valjalo vaspostaviti. Ovakvo stanje ne znači da je čovek dubinski prestao biti homo religiosus, jer je to ontološki nemoguće. On samo ne zna u šta i kako da veruje, pa je pometen i sklon da od raznih surogata, neretko opasnih, stvori nove idole, kumire i objekte verovanja, pa i obožavanja. Primera radi, mnogi deklarisani ateisti iskazuju potrebu da sa toliko usrdnosti stalno javno obznanjuju svoju ateističku pravovernost da se može zaključiti kako se prema ateizmu odnose upravo sa verskim žarom. Setimo se samo knjige Dobrice Ćosića „Vernik“, ali i njenog nastavka...

    Uloga Srpske pravoslavne crkve u savremenom društvu velika je i složena tema koja moja znanja i pozvanost, s jedne strane, višestruko nadilazi, dok, s druge, u ovakvom srazmerno kratkom razgovoru nema mogućnosti ni da se na pravi način načne. Rekao bih, stoga, samo to da ja SPC i dalje jedna od središnjih identitetski određujućih i nacionalno objedinjujućih institucija srpskog naroda, a da je za njeno uspešno nastavljanje vekovne duhovne i svetovne misije osnovna pretpostavka da u svim dimenzijama i u punoj meri ostane svetosavska. Zaista teško pozvanje!

    Vojska je institucija koja uživa ogromno poverenje građana Srbije. Kako je, po Vama, stekla takvu poziciju?

    – To je u Srba stvar duboko ukorenjenog etosa prevashodnosti borbe za slobodu, vekovnih istorijskih iskustava vojevanja i ratničke tradicije izgrađene na tim iskustvima. Jovan Cvijić je posle balkanskih ratova napisao: „Često se zaboravlja da smo mi pravi vojnički i ratnički narod, da smo to uvek bili, i u najtežim turskim vremenima, i da se junaštvo i ratništvo bez ikakvog prekida praktikuje već nekoliko vekova /.../. Takav narod mora voleti vojsku i vojna zanimanja, i pre poslednjih /.../ ratova je opšte zapaženo da narod u Srbiji ima ljubavi i poštovanja prema vojsci, njenim starešinama i naredbama”. U novije vreme neki su ispoljili sklonost da zaborave činjenicu na koju je naš veliki naučnik davno podsećao, iako je u međuvremenu istinitost njegovih reči suštinski potvrđena u ognju dvaju svetskih ratova, pa su, navodno u ime modernizacije (protiv koje niko razuman ne može biti), pregnuli da srpsku vojsku usklade sa standardima koje propisuju samozvani apostoli „novog svetskog poretka”, zasnovanim na odricanju od nacionalne tradicije i samosvojnosti. Snažan je utisak da nisu uspeli.  

    Još je Gogolj upozoravao da je najveća bitka koja će se voditi na pozornici čovečanstva – bitka za ljudske duše. Izgleda da je ta bitka u punom zamahu. Kakvo je po Vama stanje duha srpskog naroda?

    – U vreme intervencije protiv Iraka jedan američki general rekao je da se savremeni ratovi prvenstveno ne vode, a pogotovo ne dobijaju na bojnom polju, već u glavama ljudi. Uostalom, kad nekoga bezbedno bombarduješ sa visine od deset kilometara ili sa udaljenih mora, pravog bojnog polja i nema. Zato se glave ljudi sistematski i „bombarduju” moćnim i sofistikovanim sredstvima specijalnog, odnosno psihološkog i propagandnog, „mrežnog” rata, spolja i iznutra, što u punoj meri, pa i više od prosečne pune mere, važi i za srpske glave. Učinci su nesumnjivi, mnogi Srbi su pokolebani, dezorijentisani, a ima i onih koji su uspešno zavedeni, pa su iskreno interiorizovali predstave i ideologeme objektivno štetne po sadašnjost i budućnost naše nacije i države. Ovo poslednje je opasnije čak i od čistog, interesnog plaćeništva, jer plaćeniku se uvek može, ako je nužno, bolje platiti, a „preverenik” ubeđeno deluje protiv interesa svoje zajednice, ubeđen da čini intelektualno i moralno ispravnu stvar. Razmatrati, a pogotovo ocenjivati stanje nacionalne svesti nezahvalan je, pa i nesimpatično pretenciozan čin. Zato ću se ograničiti na utisak. Rekao bih da je srpski narod dubinski i dalje prilično čvrsto ukorenjen u tlu pozitivnih tradicionalnih vrednosti (što nikako nije nekakav retrogradni, ideološki tradicionalizam!), ali da je površina njegove kolektivne svesti ustalasana i nemirna, posebno na nivou tzv. društvenih elita. Valjalo bi promišljeno i odgovorno smirivati vetrove koji prete da to talasanje pretvore u nepogodu razorne snage, na čije udare ni najčvršća uporišta narodne duše ne bi ostala imuna.     

    Mnogi naši istoričari i upozoravaju da Zapad uveliko radi na redefinisanju istorije oba velika rata. U tom duhu obeležavanje kraja Prvog svetskog rata pretvorilo se u proslavu Dana primirja, a Dan pobede (nad fašizmom) postao je Dan Evrope. Kako protiv tih „novih narativa”?

    – Uz napomenu da se, bar kako meni izgleda, o „reviziji istorije” ne može govoriti kao o reviziji prošlosti, jer prošlost nije moguće „revidirati”, već samo u smislu revizije tumačenja, odnosno interpretacije prošlosti, uobličavanju „novih narativa”, kako je danas popularno govoriti, sve one koja ova izuzetno važna tema zanima sa zadovoljstvom upućujem na izvrsnu studiju svog kolege, pouzdanog saradnika „Odbrane” istoričara Mileta Bjelajca „1914–2014: Zašto revizija?“

    Aleksandar Zinovjev je rekao da je XX vek poslednji vek sa licem čoveka, i najavio vreme tehnike, mašina, vreme bez nade, iluzija, ljubavi... Šta biste Vi uneli u „kolektivnu memoriju sveta” kao referentno za 2020. godinu?         

    – Usplahirenu pometnju i nemoć pred pandemijom koja je, kao stravično upozorenje, bez obzira na to kakva joj je etiologija, prirodna ili ljudska, grubo ogolila sve slabosti i poremećenosti u poretku sveta koji je prebrzo dospeo do neslućenih vrhunca privrednih, tehnoloških i komunikacijskih moći, istovremeno naglo tonući ka najdubljoj provaliji svekolike obezduhovljenosti, obezljuđenosti i licemerja jedne arogantne i sebične, a zapravo nemoćne moći. Pribojavam se samo da poruka neće biti shvaćena... 

    A ideali – šta je s idealima za koje je čovek bio spreman da dȃ najveće bogatstvo kojim raspolaže – sopstveni život.

    – Isuviše mnogo naših savremenika usvojilo je geslo: „Za ideale ginu budale!”. Ako su Srbi, preporučujem im da (ponovo) pročitaju zavetnu pesmu Milana Rakića „Na Gazimestanu”... Imamo li danas pesnika da ispeva pesmu „Na Košarama”? Uveren sam da imamo i da ćemo uvek imati. Da to nije prazna fraza ili optimizam bez pokrića, štedro nam svedoči naša stvarna, a ne mitska povesnica.

    Pogledajte i emisiju „Sputnjik intervju“ sa prof. Darkom Tanaskovićem – Zašto jača vehabizam u Bosni?

    Tagovi:
    Kosovo i Metohija, Darko Tanasković
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga