05:45 21 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Navijači na stadionu

    Navijači — od „Maksimira“ do gej parade

    © AP Photo / DARKO VOJINOVIC
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 76
    Pratite nas

    Rat u bivšoj Jugoslaviji možda nije počeo na stadionu Dinama iz Zagreba, ali je tu najavljen. Stadioni su najbolji seizmografi društva, jer svi konflikti koji su se dešavali ili koji se dešavaju, vrlo lako pronalaze put do njih. Ali, i sve što se dešavalo i što se dešava na utakmicama, prenosi se i van zidina stadiona.

    „Druže Tito, druže Tito, tebe Srbi lažu, oni vole, oni vole Đenerala Dražu“. Pre 25 godina, 13. maja 1990. godine na stadionu „Maksimir“ u Hrvatskoj ovo su pevali navijači Crvene Zvezde. „Hrvatska, Hrvatska, nezavisna država“, odgovarali su im, takođe skandiranjem, navijači Dinama sa suprotne tribine.

    Fudbalska utakmica između Dinama i Crvene Zvezde, toga dana, trebalo je direktno da odluči o prvaku tadašnje Jugoslavije. Zvezda je imala bodovnu prednost, ali je Dinamo igrao na domaćem terenu — da je pobedio, prestigao bi je. Dakle, bilo je i sportskih motiva toga dana.

    Međutim, ova utakmica nije ni počela. Sukobi navijača prvo oko stadiona, zatim na tribinama, a onda probijanje zaštitne ograde i njihov upad na teren, sprečili su odigravanje utakmice. 

    Reakcija policije, ma koliko je tada kritikovali da je kasno i smušeno reagovala, sprečila je pravi masakr. 

    U to doba drugačije se gledalo na policiju. Bili su retki nasrtaji navijača na njih, čak i kada su navijači bili vidno brojniji. Ali, događaj na „Maksimiru“ predstavlja prekretnicu i u odnosu prema policiji. Osim navijača, na terenu je zabeležen i čuveni incident kad je Zvonimir Boban, fudbaler Dinama, udario policajca. Zanimljiva činjenica je i to da muzika sa razglasa uopšte nije prekidana tokom haosa na tribinama i terenu.

    Stadioni — odraz političkih prilika

    Dobar deo ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, ali i sociologa i hroničara, skloni su da ovu (neodigranu) utakmicu dovedu u vezu sa početkom rata na prostoru bivše Jugoslavije.

    Naime, stadion „Maksimir“ je bio odraz tadašnjih političkih prilika, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji.

    Na višestranačkim izborima u Hrvatskoj pobedio je HDZ. Ta ekstremno desna opcija imala je u to vreme masovnu podršku navijača i Dinama i Hajduka. 
    I u Srbiji su se visoko podigle nacionalne tenzije. Kako svedoče hroničari, u tom trenutku postojale samo desne opcije, jer je i opozicija prema nacionalnom pitanju imala skoro isti stav kao i vlast, odnosno kao Slobodan Milošević.

    Fudbalska utakmica između Dinama i Crvene Zvezde, toga dana, trebalo je da direktno odluči o prvaku tadašnje Jugoslavije.
    © Foto : screenshot/youtube
    Fudbalska utakmica između Dinama i Crvene Zvezde, toga dana, trebalo je da direktno odluči o prvaku tadašnje Jugoslavije.

    Do početka 90-tih navijački rivalitet je bio uglavnom klupski i sportski, a navijačko ponašanje i incidenti daleko bezaleniji. Međutim, kada iz spoljnog sveta, a pogotovu iz sveta politike, uđu napetosti, onda navijači prestaju da se sukobljavaju kao navijači, već se sukobljavaju kao Srbi i Hrvati. A devedesete su bile vreme kad je na stadionima pojačan nacionalizam.

    Organizovanog navijanja za reprezentaciju Jugoslavije nije ni bilo. Čuvena je priča pred Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine — hoće li će doći do ujedinjenja grupa i zajedničkog navijanja na Mundijalu? Od toga nije bilo ništa, već su navijači na utakmici u Zagrebu protiv Holandije pokazali nešto sasvim drugo — 40.000 navijača je bodrilo Holandiju i zviždalo jugoslovenskoj himni.

    Borba za Zvezdin Sever

    A u Srbiji je najveća bitka bila za Zvezdin Sever. Pogotovu devedesetih. U vreme kad je Slobodan Milošević tek jačao svoju vlast, ali i pokazivao znake neslaganja sa ostalim republikama, pevalo se: „Zvezda, Zvezda, to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim“. Odmah zatim, posle 9. marta 1991. godine, pevalo se i lideru SPO-a: „Zvezda, Zvezda za Srbiju spas, Drašković Vuk navija za nas“.

    Eksplicitni nacionalizam, pa i šovinizam, na Partizanov Jug ulazi mnogo kasnije, jer je slovilo da je Partizan jugoslovenski klub. Ne samo zato što mu je ime tako govorilo — Jugoslovensko sportsko društvo Partizan — već zbog toga što je u ekipi imao veliki broj igrača koji nisu bili Srbi.

    A na Zvedinom Severu su posle zastava SPO-a počele da se viore i neke druge stranačke zastave — pojavljuje se Mirko Jović, posle njega Šešelj. Bilo je očigledno da se vodi politička borba za masu, grupu ljudi koji se zovu navijači Zvezde. Sever je počeo da smeta režimu Slobodana Miloševića, pa ga je trebalo smiriti i odvojiti od političkih stranaka. Nekome iz okruženja familije Milošević palo je na pamet da tu treba dovesti čoveka koji navijačima „zveči“ na sam pomen i koji će u isto vreme biti sposoban da sve one koji talasaju dovede u red. Izbor je pao na Željka Ražnatovića Arkana.

    Eksplicitni nacionalizam, pa i šovinizam, na Partizanov Jug ulazi mnogo kasnije jer je slovilo da je Partizan jugoslovenski klub.
    © AP Photo / DARKO VOJINOVIC
    Eksplicitni nacionalizam, pa i šovinizam, na Partizanov Jug ulazi mnogo kasnije jer je slovilo da je Partizan jugoslovenski klub.

    Ni sam 5. oktobar, za koji sve navijačke grupe kažu da su u njemu učestvovale, nije doprineo smirivanju strasti između navijača Zvezde i Partizana, niti je sprečio političku upotrebu i zloupotrebu. I taj datum je korišćen za prepucavanja: ko je revolucionar, a ko je pripadnik starog režima… a sporili su se i oko toga ko je prvi počeo da peva pesmu „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“. Dokaz za to je i utakmica od 14. oktobar 2000. godine između Crvene Zvezde i Partizana koja je dignuta na nivo političke priče.

    Stadioni su, dakle, bili pravi seizmografi društva, neka vrsta ranog obaveštavanja šta će se dogoditi u zemlji. Tako je i danas. Naime, tribine i dešavanja na njima nikako se ne mogu stavljati pod stakleno zvono, jer svi konflikti koji su se dešavali ili se dešavaju u društvu, vrlo lako su pronalazili put do stadiona. Sa druge strane, sve ono što se dešavalo na utakmicama prenosilo se i van zidina stadiona.

    Niti su navijači izmislili nacionalizam, niti su ga oni propagirali, već su samo o onome što se „kuvalo“ tokom nedelje, vikendom pevali na stadionu. Dakle, ono što su gledali na Dnevnicima, to su posle iskazivali na stadionu.

    Sve što nije bilo dozvoljeno u društvu, porodici, fakultetu ili školi, dozvoljavalo se na stadionima. Na njima su testirane političke ideje, a političari su postali svesni da je stadion dobro mesto za njihovu promociju. Logika im je bila: ako tu grupu — navijače — koja je radikalna, ubede da ih u nečemu slede, moći će bilo koga. Mnogi slogani, mnoge pesme, mnogi poklici koje čujemo na tribinama smišljeni su izvan tribina. Takođe, ako te grupe ne „siđu do grada“ može biti održana i gej parada. Što se prošle godine i dogodilo.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    raspad, Jugoslavija, uticaj, Srbija, politika, navijači, huligani, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga