21:29 17 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Koš

    Košarkaški sukob FIBA i ULEB: A gde je tu Čačak?

    © Flickr/ ludw
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Nenad Zorić
    0 210

    Čini se da već više od dve decenije nema državne strategije šta će biti sa bazom košarke u Srbiji kao zemlji košarke. Dokle će dovesti to nečinjenje, i da li je rešenje u finansiranju košarke pri srednjim školama.

    Dugogodišnji sukob Svetske košarkaške organizacije FIBA i Udruženja najbogatijih evropskih košarkaških klubova ULEB oko primata nad organizacijom košarkaških takmičenja, poslednjih meseci se ozbiljno zahuktava. Neka vrsta kolateralne štete tog sukoba mogu biti i košarkaški timovi iz Srbije, koji sa ostalim klubovima sa prostora bivše Jugoslavije igraju u okviru Jadranske lige (ABA).

    Naime, još početkom aprila je FIBA zapretila nacionalnim federacijama da će, ukoliko klubovi budu nastavili da igraju ABA ligu, njihove reprezentacije biti sankcionisane, odnosno neće im biti dozvoljeno da učestvuju na velikim takmičenjima — počevši od Olimpijskih igara 2016.

    Aba liga, utakmica Crvena zvezda-Cedevita
    Aba liga, utakmica Crvena zvezda-Cedevita

    Zbog svega toga održan je niz sastanaka klubova sa čelnicima ABA lige, kako bi napravili dogovor oko reorganizacije ovog takmičenja, prema principima na kojima insistira FIBA. Poslednji takav sastanak bio je pre nekoliko dana u Ljubljani, gde je usvojen nacrt Društvenog ugovora, te nove lige.

    Ali, tu nije kraj jer — em nije ispoštovan dogovor da klubovi budu 100 odsto vlasnici lige, em FIBA ima još neke zahteve, a nejasno je i kakva je prohodnost ka Evroligi i Evrokupu — najznačajnijim takmičenjima koje organizuje ULEB.

    Misli li zemlja košarke na bazu košarke

    Dakle, ovih dana je glavno pitanje hoće li i kako srpski klubovi igrati Jadransku ligu, hoće li i kako učestvovati u evropskim takmičenjima, i najzad — ali ne i najmanje važno — da li će, ako do dogovora sa FIBA ne dođe, trpeti reprezentacija.

    Opasnost od odsustva iz evropskih takmičenja, koja se konstantno pominje kao pretnja srpskim klubovima, prema pisanju nekih portala može biti prevaziđena činjenicom da Košarkaški savez Srbije nikada svoja prava nije preneo na ABA ligu, poput drugih saveza iz regiona. Dakle, u KSS se o tome mislilo.

    Svetski šampioni u košarci 2002. godine - reprezentacija Jugoslavije
    © AFP 2019 / JEFF HAYNES
    Nekad bilo: Svetski šampioni u košarci 2002. godine - reprezentacija Jugoslavije

    Međutim, čini nam se da je važnije pitanje koje je moralo biti rešeno pre svih ovih pitanja: hoće li, u doglednoj budućnosti, imati ko da igra za te klubove, a pogotovu za reprezentaciju? Čini se da već više od dve decenije nema strategije šta će biti sa bazom košarke u Srbiji kao zemlji košarke.

    Sukob FIBA i ULEB je prvenstveno nastao zbog novca i biće rešen na način koji najvećim evropskim klubovima donosi više novca. Tako će, najverovatnije, postupiti i srpski košarkaški klubovi.

    Međutim, za razliku od evropskih, srpski klubovi nemaju uređenu strukturu vlasništva. Oni nisu ni državni, ni privatni, već su udruženja građana. Dakle, svačiji i ničiji. Država im, iz godine u godinu, odmaže nedonošenjem zakona koji bi im konačno regulisao status, ali im finansijski pomaže sponzorstvima javnih preduzeća.

    Novac iz budžeta školama umesto klubovima

    Ali, ni Košarkaški savez, ni ministarstvo sporta Srbije nemaju strategiju bazičnog razvoja sporta i brige o igračima koji bi trebalo da igraju za pomenute klubove. Osnovi ovog sporta se, naime, godinama odmaže nečinjenjem. 

    Poznati centri za razvoj srpske košarke su previše zapušteni. Deca iz sredina — iz kojih su dolazili najbolji bekovi i košgeteri — poput Čačka ili Kraljeva, ili nemaju gde da treniraju ili ih, čim iole pokažu znake da od njih može da postane dobar igrač, kupe menadžeri. U boljem slučaju, veliki klubovi.

    U bivšoj Jugoslaviji je to bilo rešeno daleko drugačije i bolje, jer su u tim sredinama funkcionisali klubovi koji su bili stabilni prvoligaši.

    Borac iz Čačka je, na primer, 23 sezone igrao u saveznom rangu takmičenja, sve do 1990. godine, kada se raspala SFRJ. Pa kad iz takvih sredina i odu asovi poput Dragana Kićanovića, Radmila Mišovića ili Želimira Obradovića, ipak ostane i klub, i trener i deo ekipe, od kojih deca mogu da uče. Danas toga nema.

    Sa stanovišta srpskog poreskog obveznika, ali i države koja dugoročno misli na razvoj i opstanak na visokom nivou košarkaškog sporta, daleko je isplativije da milioni evra koje država transferiše Crvenoj zvezdi i Partizanu budu iskorišćeni za opremanje sala ili hala pri osnovnim i srednjim školama.

    Deca iz tih sredina imala bi gde da treniraju, a postoji mogućnost formiranja i neke lige tih srednjih škola ili klubova pri školama. Talenti bi se izdvajali, postepeno odlazili, a novi bi dolazili. Baza bi ponovo oživela, veliki broj dece — pa i one koja nisu mnogo talentovana — tu bi radom našao svoje mesto. Na kraju lanca bi korist imali i veliki klubovi, ali i reprezentacija.

    Ovako kako se trenutno nemarno odnosi, država kao da konstantno povremeno izdvaja novac za saniranje krova, a temelji kuće joj tonu i tonu.

    Roker i pesnik Bora Đorđević — Čačanin — davno je smislio stih:

    „Biće novih Radmila, biće novih Kića, Čačak je kolevka uspešnih mladića“.

    Međutim, uprkos talentu, a i verovanju da Čačani imaju dobar šut jer pre ulaska u košarkašku salu operu šake na Moravi, pitanje je hoće li imati ko da opere šake. Tačnije, hoće li ih prati na Moravi, na Dunavu ili nekoj reci u Evropi. I koliki broj njih će ih prati.

    Tagovi:
    klubovi, novac, klub, Jadranska liga, košarka, FIBA, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga