04:59 24 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Studentski protest 1996. godine

    Studentski protesti 1968-2014: Od manjka komunizma do viška kapitalizma

    © AFP 2019 / Miloš Jelesijević
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    0 198
    Pratite nas

    Jedna od parola studentskog protesta devedesetih bila je „Isključi TV, uključi mozak“. Mladi danas malo gledaju televiziju. Informišu se preko društvenih mreža, a upravo one amortizuju nezadovoljstvo siromaštvom, nepravdom, sistemom. Parole su zamenili komentari koji se uglavnom gube u sajber prostoru, kojim suvereno vladaju botovi raznih boja.

    Navršilo se 47 godina od studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine. Tog 3. juna studenti su tražili više komunizma, devedesetih godina prošlog veka demokratiju, a danas traže manje školarine i ispitni rok više. Pištaljke su sve tiše. Da li studentska revolucija danas može da menja društvo? Studenti misle da može, a nekadašnji učesnici revolucija u to uglavnom ne veruju.

    Studenstki protesti u Beogradu 3. juna 1968
    Studenstki protesti u Beogradu 3. juna 1968

    Dole crvena buržoazija!

    Vuk Drašković je 1968. godine bio student četvrte godine prava. Iako se to kosi sa njegovim današnjim političkim ubeđenjima, kao i svi učesnici protesta, tražio je više komunizma. Protest je izbio na talasu velikih studentskih buna u Nemačkoj i Francuskoj. Iako su se Crveni Dučke i Crveni Bendit borili protiv rata u Vijetnamu i kapitalizma, vizija boljeg društva, boljeg sveta, prenela se na socijalističku Jugoslaviju.

    Iako su sećanja na demonstracije protiv Miloševićevog režima svežije, Drašković se sa nostalgijom priseća 1968. Povređen je u sukobu sa policijom i ta sudbina ga je pratila.

    Posle velikog iskustva u politici, drži se Čerčilove teze da onaj ko u mladosti nije levičar — nema srca, a ko u starosti nije konzervativac — nema mozga.

    „Bila je to odlična politička edukacija“, kaže on, prisećajući se kako je Tito taktički obmanuo studente.

    Posle nedelju dana protesta održao je govor pun pohvala, rekao da je ponosan što ima takvu komunistički orijentisanu omladinu i da mu je ona potrebna da raščisti sa devijacijama u društvu.

    Studenti su iz stanja straha prešli u stanje zanosa, opijenosti Titom, prekinuli demonstracije, izašli na ulice Beograda, pevali „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Posle samo nekoliko dana, Josip Broz je napao studente, rekavši da među njima ima kapitalističkih, prozapadnih agenata.

    „Revolucija je pojela svoju decu, kako to obično biva, vođe su izneverile svoje ciljeve, a revolucija pojela samu sebe“, kaže Drašković.

    On ipak veruje da revolucija može promeniti društvo, ali današnju omladinu ne možemo da posmatramo izolovano, izvan opšteg stanja duha u Evropi i u čitavom svetu.

    Studentski protesti u Beogradu 3. juna 1968.
    © AP Photo / AP Photo
    Studentski protesti u Beogradu 3. juna 1968.

    „Danas u svetu vlada kriza autoriteta, kriza ličnosti od vizije, kriza vođa. Ne bi me iznenadilo da negde za predsednika vlade bude izabran kompjuter. Poslednji veliki lideri na zapadu bili su De Gol, Vili Brant, Margaret Tačer, Kenedi zbog svoje tragične smrti, Nikson zbog velikih i hrabrih poteza na obustavljanju Vijetnamskog rata i uspostavljanju mostova, pre svega sa Moskvom. U svetu uopšte danas vlada nedostatak vizije. Gradi se svet velike provalije između obesno bogatih na jednoj i bednih na drugoj strani. Uprkos činjenici da to navodi na zaključak da je vreme za levu revoluciju, naročito među mladima, tih revolucija nema. Ako je ikad idealan trenutak za tu bunu mladih ljudi — možda je to sad, ali mi danas nemamo ni Crvenog Rudija, niti u Beogradu imamo generaciju iz '68“, kaže Vuk Drašković za Sputnjik.

    Slobo, mi ti ne možemo pomoći

    Kada je protest završen, mladi  revolucionari otišli su svako na svoju stranu. Jedni su postali deo sistema, drugi su počeli da se bave praktičnijim stvarima, neki se okrenuli nauci, a četvrti postali vođe nove revolucije, odnosno stranačke vođe.

    Tako su završile i vođe protesta devedesetih. Jedan od lidera, Čedomir Antić, nekadašnji član nekoliko stranaka demokratske orijentacije, docent Filozofskog fakulteta, misli da je teško porediti studentske proteste u našoj zemlji i da se u poslednjem slučaju radi samo o blokadi fakulteta.

    „Protesti devedesetih bili su prvi desničarski i ostvarili su svoj cilj, koliko god to danas delovalo čudno, Srbija je postala demokratska država. Autohtono nisu bili vezani za Zapad, ali velike sile koje su pomogle Miloševiću da se održi kasnije su kreirale karikaturalni pokret 'Otpor', koji nije uspeo da se održi na Univerzitetu, ali je, upravo zahvaljujući njihovom finansiranju, uspeo da se nametne kao referentno sećanje na otpor devedesetih“, kaže Čedomir Antić.

    „Moja generacija je imala mnogo koristi od protesta, ne govorim o onima koji su postali ministri, narodni poslanici, bogataši, koji su, čast izuzecima, sramota, ne samo moje generacije, već i Srbije. Imali smo demokratsku većinu za ispunjenje zahteva, nastava nije mogla da se održi, posle protesta smo imali izbore koje su dobili oni koji su učestvovali u protestu. To je bio veliki trijumf demokratije. Taj protest je doprineo i narodnom jedinstvu u Srbiji, što je jako važno, jer je narod bio sistematski deljen od velikih sila i od Miloševićevog režima“, priseća se Antić.

    On smatra da današnji studenti mogu da menjaju društvo, ali moraju to da čine sa pozicija koje su u ovom trenutku moderne. Ne mogu nedemokratskim sredstvima da menjaju demokratski poredak.

    Jako je teško menjati birokratizovanu državu, ali koliko god je teško menjati snage koje su ogrezle u kriminal i korupciju i neprosvećeni narod, treba krenuti od realnih zahteva na Filozofskom fakultetu. Ne mogu da traže da se omogući studentski staž ljudima koji studiraju devet godina, ne treba da pozivaju na obnovu Brozove države, kategoričan je Antić.

    Student nije zapalio žito, ali može da zapali preko

    Studentski protesti od 2006. do 2014. godine zasnivaju se isključivo na studentskim pravima i više liče na sindikalne. Akademci su tražili više bodova, manje školarine, veće stipendije i kredite.

    Jedan od lidera, Kosta Ristić, objašnjava za Sputnjik da tako funkcioniše studentska borba u kapitalizmu, mladi se bore za svoje materijalne interese, jer oni dominiraju, ali onda shvate druge stvari, da nije u pitanju samo 30 bodova, već da se ceo sistem urotio protiv njih. „Kada je sve ideološki problematično, kada je generalno jak antikomuniziam, jer vlast postmoderne kaže da nema ideja, da je kraj istorije, mi se oslanjamo na to da čoveka uvučemo u borbu za njegove materijalne interese. Kada uđu u tu borbu, ljudi se uglavnom politički osveste. Počnu da se razvijaju politički, kroz borbu i kroz obrazovanje“, kaže Ristić.

    Studentski protesti u Beogradu, jesen 2014 godine
    © Foto : Grupa ART
    Studentski protesti u Beogradu, jesen 2014 godine

    On ipak ne veruje da studenti mogu da sruše aktuelnu vlast. Mišljenja je da je ideja o tome da studenti mogu da promene bilo šta, osim svoj Univerzitet, malograđanska predstava.

    „Studenti su rezerva buržoazije ili radničke klase, to je njihova jedina uloga, oni su društvena rezerva. Mi kao vođe borbenih studentskih pokreta trudimo se da pripremamo studente da budu rezerva radničke klase, proletarijata, a ne da budu rezerva buržoazije, pošto je to jaka tendencija među studentima“, objašnjava Ristić.

    Lajk umesto transparenta

    Da li su mladi ljudi sa napretkom nauke i tehnologije gurnuti u izolaciju? Sadržaji sa globalne informatičke mreže nametnuli su stil dolče vite — slatkog života, kao vrhovnog ideala. Da li za ideale danas ginu budale?

    Jedna od parola studentskog protesta devedesetih bila je „Isključi TV, uključi mozak“. Mladi danas malo gledaju televiziju. Informišu se preko društvenih mreža, a upravo one amortizuju nezadovoljstvo siromaštvom, nepravdom, sistemom. Parole su zamenili komentari koji se uglavnom gube u sajber prostoru, kojim suvereno vladaju botovi raznih boja.    

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    studentski protesti, studenti, Vinston Čerčil, Kosta Ristić, Josip Broz Tito, Čedomir Antić, Vuk Drašković, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga