10:19 24 Januar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    61393
    Pratite nas

    „Ako na dnu mora vidite dve ribice kako se svađaju, znajte da je engleska podmornica u blizini“. Ove poučne maksime, čije autorstvo pripisuju Mahatmi Gandiju, mnogi su se setili kad je rezolucija Velike Britanije o Srebrenici ponovo poklopila balkanski lonac, a iznutra počelo da kulja.

    „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“, maksima ili bolje reći doktrina koju pripisuju britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu možda još bolje opisuje generalne engleske težnje.

    London, Velika Britanija
    © Flickr / Not enough megapixels

    Diplomatija preko trećih zemalja

    Istorijski gledano, odnosi ovog kraljevstva i Srbije prepliću se kroz odnose Britanije i neke druge velike sile. Ponajviše Rusije. Seže to još od Krimskog rata (1853—1856.) kad je (kako se kasnije ispostavilo) Engleska precenila snagu srpske vojske i kad je uložila silne napore da odvrati Srbiju od ulaska u rat na strani Rusije.

    I tokom Berlinskog kongresa (13. jun—13. jul 1878.) na kome je Srbija dobila priznanje suverene države, Britanci su imali antiruski stav. Ova konferencija je, inače, bila prva na kojoj je radni jezik bio engleski.

    U nešto kasnijem periodu, odnos Britanije prema Srbiji bio je dosta suzdržan, a znatno je pogoršan posle Majskog prevrata 1903. godine, kad su prekinuti i diplomatski odnosi dveju zemalja. Međutim, približavanje Engleske Rusiji, u strahu od zemalja sa nemačkog govornog područja, uslovilo je da su se već od 1907. odnosi Britanaca sa Srbijom poboljšali.

    Zabluda savezništva tokom Velikog rata

    Iako mnogi smatraju da je savezništvo tokom Prvog svetskog rata bio najbolji deo anglo-srpskih odnosa, jedan od najpoznatijih srpskih istoričara Dragoljub Živojinović je svojom knjigom „Nevoljni ratnici — velike sile i Solunski front 1914—1918“ pokazao suprotno.

    Velika Britanija je bila nevoljni saveznik Srbije, a pravi razlog britanske pomoći u više slučajeva bio je zbog Francuske. Britanska politika prema Srbiji uvek je bila distancirana, tvrdi akademik Živojinović i u svojoj knjizi pojašnjava da su Britanci ucenjivali Srbe oko kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala odricanjem od delova teritorije u korist Bugarske.

    Srebrenica
    © AFP 2019 / ELVIS BARUKCIC

    Grčkog kralja Konstantina su, prema Živojinoviću, podržavali Englezi pa je grčka vlada zabranila ulazak srpske vojske na njenu teritoriju. Tek kad je ruski car Nikolaj Romanov oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski otpor i Srbi su mogli na Krf.

    Živojinović prečesto engleske namere i odnos prema Srbiji iz tog perioda naziva „podvalama“ i „otvorenim opstrukcijama“. I u završnim operacijama na Balkanu, prema njegovoj knjizi, britanske trupe bile su samo saputnik francuskim, srpskim i grčkim divizijama.

    Puč 27. marta

    Ima autora koji tvrde da je i Banovina Hrvatska, kao autonomna oblast nastala pod britanskim uticajem 1939. godine, jer su smatrali da je to pravo rešenje da Jugoslavija ojača.

    „Jugoslavija je našla svoju dušu“, govorili su britanski predstavnici posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, kojim je svrgnuto namesništvo koje je dva dana ranije u Beču potpisalo pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Ogroman je broj onih koji tvrde da je uloga Britanije u ovom puču bila presudna.

    Posle Drugog svetskog rata sledi period britanske podrške Josipu Brozu Titu i to posle njegovog sukoba sa Staljinom 1948. godine.

    Toni Bler i jastrebovi NATO-a

    Tokom osmogodišnjeg rata (1991—1998.) na prostoru bivše Jugoslavije, ili kako ovaj period naziva engleski novinar Tim Džuda „ratova za jugoslovensko nasleđe“, uloga Engleza prema Srbiji je u početku bila suzdržana. Neki kažu i zbog njihovog kontriranja Nemačkoj. Ali od 1995. godine, a posebno od 1999. godine tokom NATO agresije, nije više bilo suzdržanosti.

    U svemu tome se posebno isticao tadašnji britanski premijer Toni Bler.

    „NATO agresija na Srbiju i ranije pomenuti Krimski rat bila su jedina dva rata u kojima su gotovo sve hrišćanske zemlje ratovale protiv pravoslavne države. U prvom slučaju Srbije, u drugom Rusije“, tvrdi jedan hroničar. U oba ova rata Britanija je imala više nego aktivnu ulogu.

    Naposletku, predlog rezolucije o Srebrenici — sa neslavnim epilogom, i što se tiče njenog usvajanja u SB UN i što se tiče pojačanih tenzija na Balkanu — deo je interesa Velike Britanije da aktivnom diplomatijom stvori privid sopstvenog svetskog značaja. Imperija, kako su ovu državu ranije češće zvali, pledira da bude moralni lučonoša, mirotvorac i korektiv čovečanstva. Tako se barem čini, ali im nešto ne uspeva.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    rat, istorija, Vinston Čerčil, Dragoljub Živojinović, Toni Bler, Srbija, Jugoslavija, London, Velika Britanija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga