02:23 19 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Policija u borbenim kolima u Podgorici

    Crna Gora: Odbrana i poslednji dani

    © REUTERS / Stevo Vasiljevic
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 541
    Pratite nas

    Institucionalno rešenje krize znači: Milo može da ode, ali sistem i usmerenje države mora da ostane isto. Opozicija pak ne pristaje na institucije jer su i izbori, ma kad bili raspisani, sa Đukanovićem u vlasti — unapred osuđeni na propast.

    Najduža crnogorska noć, odnosno protest protiv tamošnjeg režima će prema svoj prilici još trajati, pa je prerano govoriti o pobedniku. Ali se on naslućuje. Još jače se ocrtava ko će biti gubitnik.

    Trenutni epilog najnovijeg protesta u Crnoj Gori sadržan je u činjenici da se sa svakom narednom subotom, odnosno narednim protestom, jača bunt protiv režima, povećava broj demonstranata i da vlast oličena u liku i delu Mila Đukanovića postaje sve nervoznija. I, možda još važnije, sve usamljenija.

    To što se posle opozicionog ultimatuma nije desio crnogorski 5. oktobar ne znači da je prošla opasnost po režim i nikako ne znači da je protest doživeo fijasko. Naprotiv.

    Milo Đukanović ispred počasne garde Bosne i Hercegovine
    © AP Photo / Amel Emric

    Znala je opozicija i pre nego što je počeo miting da čovek koji vlada četvrt veka, i koji je ostavljen od svih počeo da se bavi sopstvenim repom, neće širom otvoriti skupštinske dveri i reći: „Uđite braćo, čemu vakat tome je i vrijeme“. Zato je njihov posao bio da nastave proteste, dovedu ljude na trg i da pokažu da ne pucaju iz prazne puške. Što je i učinjeno.

    Na neki način im je, opet kao i one tamo subote, i sam režim pomogao jer je slikom koja je otišla u svet — iz kojeg otkad traju protesti ne dolazi podrška režimu — poslata jasna poruka o prebijanju političkih protivnika, ponovnom hapšenju poslanika i sveopštem očaju vlasti jer samo očajna vlast pribegava metodama viđenim u Podgorici u subotu.  

    Ruse kara, Americi prigovara

    Činjenica da hapse Andriju Mandića, i to baš njega a ne nekog drugog opozicionara, govori o nameri da se dodatno, pa i tim činom, opravda propaganda režima prema kojoj protesti nisu širok vid građanskog nezadovoljstva već prosrpska ujdurma usmerena na rušenje ustavnog poretka. Mandić je, kao vođa Srba u Crnoj Gori, trebao Đukanoviću kao opravdanje za vapaje koje već više od nedelju dana uporno šalje Zapadu. I Zapad uporno ćuti, ili ako progovori osuđuje nemire i poručuje da je dijalog potreban.

    Milo Đukanović u Francuskoj
    © AP Photo / Remy de la Mauviniere

    Očaj vlasti pokazuje još jedan podatak. Dosadašnja Đukanovićeva praksa bila je da se, kad god nastupi bilo koja vrsta krize, prvo hvata za crnogorstvo i optuži Srbiju. Sad ne optužuje zvanični Beograd, ali optužuje Srbe. Novi momenat koji i on i njegovi čauši ponavljaju jeste optužba na račun Rusije. Međutim, i sam Đukanović je dovoljno geopolitički pismen da ne veruje u ono što izgovara, već pokušava da optužbama na račun Rusije pošalje poruku Zapadu.

    Konsenzus političkih aktera

    Ono što se sa sigurnošću u ovom trenutku može reći jeste da su se u Crnoj Gori u ovom trenutku poklopili interesi svih (osim familije Đukanović) političkih aktera u jednoj stvari: Milo nije budućnost Crne Gore.

    Razlika između opozicije, kako Demokratskog fronta tako i dela opozicije koja je napustila parlament ali se nije u potpunosti priključila protestima, sa jedne i Socijaldemokratske partije Ranka Krivokapića, a čini se i Zapada, sa druge strane — jeste što opozicija neće u institucije, dok ovi drugi insistiraju na istitucionalnom rešavanju krize.

    Milo Đukanović
    © AFP 2019 / SAVO PRELEVIC

    To institucionalno rešavanje krize znači: Milo može da ode, ali sistem i usmerenje Crne Gore mora da ostane isto.

    Zato Krivokapićev poziv opoziciji u subotu uveče da uđu u crnogorsku skupštinu na sporedni a ne na glavni ulaz ne znači da on ostaje na braniku režima, već je poruka toj opoziciji da ako hoće da računaju na saradnju, njihova politika se zna. Opozicija međutim, prvenstveno, ne pristaje ni na kakve razgovore u institucijama u kojima je Đukanović, jer su i izbori, ma kad bili raspisani, sa Milom u vlasti — unapred osuđeni na propast.

    Kako do prelazne vlade

    Zato je glavni cilj protesta prelazna vlada jer će, ako do nje dođe, ona značiti ostavku Mila Đukanovića, a ta ostavka značiće veliku poruku prvenstveno građanima Crne Gore.  Demonstranti, ali i oni koji su ove dve subote ostali kod kuće, najnovijom represijom od strane režima nisu osetili strah ali jesu „namirisali krv“, odnosno slabost tog režima. Međutim, ta slabost je nedovoljno vidljiva da bi slobodno izašli na izbore i glasali protiv. Ostavkom se ispunjava i taj uslov.

    Kako onda doći do prelazne vlade? U Crnoj Gori posle ove dve subote ništa više neće biti isto, to je aksiom. Režim ne može nazad, a opozicija ako iole misli o svojoj budućnosti ne sme i, prema najnovijim izjavama, neće nazad. Pa ko više izdrži.

    Poslednji protest nije bio 5. oktobar, ali je daleko od toga da predstavlja tek 9. mart. Dakle, ovosubotnji skup na trgu u Podgorici nije majka svih mitinga i početak promena, već je neka sredina ili završna faza borbe da Đukanoviću vide leđa. Samo, ne može sve preko (jedne) noći.  Uostalom, i 5. oktobar u Srbiji nije uspeo samo zbog toga što je narod došao pred skupštinu, već i zbog toga što je režim urušen iznutra.

    Zato će glavna stvar u narednom periodu biti priča o mogućem približavanju dva preovlađujuća interesa na tamošnjoj političkoj sceni. Jednog koji rešenje vidi u odlasku Đukanovića ali da pritom usmerenje zemlje ostane isto, i sa druge strane opozicije koja ne pristaje na institucije u kojima je Milo ali i koja je ranije bila protiv ulaska zemlje u NATO.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    protest, opozicija, Milo Đukanović, Podgorica, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga