20:26 18 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Megafon

    Ko je bednik, a ko budala u današnjoj Srbiji

    © Flickr/ Gene Han
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Nenad Zorić
    3292

    Komunikacija je uništena i upropašćena, od svakodnevnog života do javnog polja. Nema pravila i svako se može naći na stubu srama. Dominantan obrazac ponašanja i ophođenja postaje sličan onome iz velikih kafana ili čak ratišta u Siriji, gde ne znate odakle i šta može da vas pogodi. A i atmosfera u društvu je poprilično napeta.

    Zamislite veliki, otvoreni bazen i ljude u njemu i oko njega. Sad zamislite da je taj bazen u stvari velika septička jama u koju svi ti ljudi bacaju petarde, a neko ubaci i dinamit. E baš tako bi stranac koji prvi put dođe u Beograd i pročita većinu srpskih štampanih i elektronskih medijskih izdanja ili pogleda neku od televizijskih emisija skicirao Srbiju. Ispalo bi da su svi ili u septičkoj jami ili oko te jame, a da detonacija onog dinamita zapljusne i slučajne prolaznike.

    Naravno, takva slika Srbije nije prava i stvarna, jer je većina građana pristojan svet koji ne stoji u jami ili oko nje, pa čak i ne prolazi pored, ali su sve kamere, oči, uši i pogledi usmereni ka bučnoj manjini. Tog pristojnog sveta nema u medijima, on ne želi da se pojavljuje u emisijama u kojima su fizički i verbalni ekstremisti, a čak izbegava i da kaže da sa svim tim nije saglasan, pa svesno preuzima rizik da se to ćutanje shvati kao odobravanje.

    One petarde i dinamiti su reči koje nekontrolisano ispaljuju kako učesnici rijaliti programa (što im je posao) ali i političari, kojima to nikako nije posao. Baš taj deo društva — koji je, zbog posla koji su mu na obavljanje poverili građani, najprisutniji u informativnim emisijama — najzaslužniji je što se estradni rečnik, prostakluk, psovke i uvrede sa stranica štampe specijalizovane za takvu vrstu tematike, preselio u TV dnevnike i udarne termine.

    Gde je odgovornost za izgovoreno

    Prema kulturologu Ratku Božoviću, političke strasti su dominantne na političkom polju, a tamo gde su političke strasti dobile dimenziju ekstremizma imamo mržnju i netoleranciju kao pretpostavku za sve ovo o čemu govorimo.

    „Prosto, ako nisi kao ja, ako nisi sa mnom, ako nisi u mojoj stranci, onda si zapravo sporan da sporniji ne možeš biti. Onda si ne samo neistomišljenik nego i neprijatelj. Tako da je taj stari obrazac govora kod nas sveprisutan“, tvrdi Božović za Sputnjik.

    Ne postoji odgovornost za izgovorenu reč — bilo da je ona uvreda ili je ozbiljna optužba nekog političkog oponenta. „Bednici“, „kreteni“, „idioti“, „majmuni“, „picous ti“ samo suneki od svakodnevnih epiteta koje kao etiketu ne lepe Kristijan Golubović i Stanija Dobrijević jedno drugom u rijalitiju, već se politički oponenti međusobno „čašćavaju“ na ovakav način.

    „Najveći problem je nedostatak političke kulture ili kritičkog javnog mnjenja koje bi uspostavilo govor koji ne bi bio ekstremistički, pa zato imamo nevolju da je obrazac mentalitetski, crno-beli, ili shema prema kojoj su najbolji oni koji pripadaju nama, a da su oni koji se razlikuju od nas najgori i zato im pripada i netolerancija i te prejake reči“, konstatuje profesor Božović.

    Trend decivilizacije

    Sociolog Vladimir Vuletić smatra da je u pitanju proces decivilizacije srpskog društva, odnosno da se proces civilizovanja, koji je trajao jako dugo, preokrenuo pre dvadesetak godina i da smo sada zapravo manje civilizovani nego što smo bili pre 30 godina.

    „To se, između ostalog, pokazuje i kroz javni govor, a posebno je zabrinjavajuće što naprosto taj proces decivilizovanja znači da smo sada manje skloni da kontrolišemo svoje nagone i emocije. Da bi se to kontrolisalo, potrebno je od prvog dana u kući da se, na neki način kroz sistem nagrada i kazni, deca pripremaju za društvo i za nešto što je lepo ponašanje“, kaže Vuletić za Sputnjik.

    Pomenuti primeri su verbalno vređanje, ali svakako pored ovog svakodnevno slušamo i međusobne optužbe tih istih političara, pa čak i one za ozbiljna krivična dela. Problem je višegodišnji, pa i višedecenijski.

    Ozbiljne optužbe bez epiloga

    Suština tog problema je, kako nam je nešto ranije rekao advokat Božo Prelević, nepostojanje vladavine prava, jer su institucije koje su mogle da reaguju urušene i ispolitizovane.

    „Imate gađanje blatom, svi su zaprljani i svako može da izgovori šta hoće“, kategoričan je Prelević. On konstatuje da bezbednosne službe i policija, umesto da istražuju, daju tabloidima poluistinite informacije.

    Podgorica, protesti 17.10.2015
    © AFP 2019 / SAVO PRELEVIC

    Prema mišljenju bivšeg sudije Vrhovnog suda Srbije Zorana Ivoševića, postoje dva načina kako bi ovaj negativni trend bio onemogućen. Prvi je pravni, a drugi je profesionalna svest novinara.

    „Prozvana ili oštećena strana može podneti tužbu sudovima, a može se obratiti i Komisiji za žalbe Saveta za štampu, koja ne odlučuje na bazi prava, već na bazi novinarske etike“, precizira Ivošević za Sputnjik. On naglašava da sudski procesi predugo traju, javnost zaboravi na neki slučaj, a Savet za štampu odlučuje najkasnije u roku od dva meseca.

    „Te optužbe nisu u funkciji istine već u funkciji novih kadrovskih rešenja. Naravno, prethodno su ubili institucije“, konstatuje Božo Prelević naglašavajući da ovaj „sistem“ nije izum trenutne vlasti, već više garnitura koje su se smenjivale na vlasti.

    Krivica urednika i medija

    I? Nema „i“.

    Novine doštampaju tiraž, televizijama skoči rejting, portalima se poveća broj klikova, a celokupno društvo krene od čoveka 2015. i 21. veka ka prvom homosapijensu. Mada, da može da nas tuži, ovaj naš pomenuti daleki predak bi mogao da zaradi ogroman novac jer ga vređamo time što govorimo da je živeo u anarhiji, a on je čovek znao principe i pravila onovremenska.

    Danas pak nema pravila, svako se može naći na stubu srama, a ako reaguje, ispašće da sam sebe maže onim što se nalazi u septičkoj jami. I tako u krug, dok dominantan obrazac ponašanja i ophođenja u javnoj sferi postaje sličan onome iz velikih kafana sa Ibarske magistrale, ali dockan u noć kad se svi ponapijaju pa počnu da se gađaju flašama. Ili kao ratište u Siriji, gde ako bi vas neko tamo bacio ne znate odakle i šta može da vas pogodi i ko da vas pogodi. A sigurno će vas nešto pogoditi.

    Dobar deo krivice za celokupno ovakvo stanje leži na urednicima u medijima, pogotovu na menadžmentu, koji je uljuljkan i na promenu poslovne politike nespreman. Možda i zbog toga što ova poslovna politika koju pomenusmo nema veze sa poslovnom politikom već samo i jedino sa politikom. Pritom, novinari su postali prvo nesolidarni, a onda pragmatični. Prestali su da budu novinari, da bi imali šta da jedu.

    Ništa ne odaje kao govor

    Pristojan svet se, kao što rekosmo, gnuša svega toga, ne želi da ulazi u takvu vrstu arene ali je, hteo-ne hteo, napadan.

    „Tu se zapravo odaje onaj koji nije spreman da govori normalno i bez ekstremizma, jer mi ovde imamo i verbalni ekstremizam, a ekstremizam je po prirodi stvari nešto što nije baš normalno i što pripada patologiji, bolesti u mišljenju i komunikaciji“, dodaje profesor Božović. On konstatuje da je ovdašnja komunikacija uništena i upropašćena na svim nivoima našeg postojanja — od svakodnevnog života do javnog polja.

    „Najveći problem je što je u javnom polju ta psovačka dimenzija prisutna i sveprisutna tako da se i politička psovka gotovo izjednačava sa onom iz rijaliti šou-programa, koja je doživela najodvratniji nivo komunikacije“, tvrdi Božović. On je na stanovištu da je u pitanju problem čitave atmosfere u društvu koja je poprilično napeta i na kratkom fitilju, jer su ljudi nedovoljno sposobni da čuju drugoga i da vode dijalog, pa je alternativa isključivost, militarizam ili totalitarizam u govoru.

    Zato profesor Božović zaključuje: „Dakle, govor nas odaje, takav si kakav ti je govor“.

    Tagovi:
    primitivizam, informisanje, javno mnjenje, spinovanje, odgovornost, mediji
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga