22:49 22 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Visoka predstavnica EU Federika Mogerini,  govori sa generalnim direktorom Međunarodne organizacije za migracije Vilijam Svingom i visokim predstavnik UN za izbeglice Antoniom Guterešom

    Da li će migranti razoriti EU, ili će se EU približiti Rusiji?

    © AP Photo / Geert Vanden Wijngaert
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2590
    Pratite nas

    EU i Nemačka bi, po prirodi stvari i želje za sopstvenim opstankom, saveznika u rešavanju izbegličke krize morali da potraže u Rusiji i Iranu. Hoće li im Vašington to dozvoliti?

    Zbog deset novinara (i dva policajca) ubijenih u terorističkom napadu na „Šarli Ebdo" marširala je, solidarna, zgrožena, sva Evropa koja sebe voli da naziva demokratskom, liberalnom i slobodoumnom.

    Od tada pa do danas, dakle samo tokom 2015. godine, na putu ka zemljama Evropske unije u Sredozemnom i Egejskom moru udavilo se više od 3.400 ljudi; među njima i mnogo dece a previše je već i samo jedno. Na grčkom ostrvu Lezbos ponestaje slobodnih mesta za sahranjivanje utopljenih izbeglica.

    Ali oni koji su zimus bili Šarli, danas nisu „i ja sam izbeglica". A „Šarli Ebdo" stigao je i da objavi karikature na kojima ruglu izvrgava utopljeno trogodišnje dete…

    Priprema li Vašington haos na Balkanu
    © AP Photo / Petros Karadjias

    Uistinu, izbeglička kriza koja danas potresa Bliski istok i Evropu, i koja preti da razori Evropsku uniju, pokazala je mnogo toga. Ponešto, poput ovog licemerja u kome ljudi ni u smrti nisu isti, u kome su jedne žrtve vrednije od drugih, verovatno je bilo i očekivano; Srbi su, makar, u poslednjih četvrt veka imali dovoljno prilike da se uvere kako na demokratskom Zapadu mogu da budu samo žrtve drugog reda.

    Ali nije sva reakcija na izbegličku krizu i njene posledice bila ovako očekivana. Malo ko je, a naročito oni koji su poverovali u složnost evropske porodice sa sedištem u Briselu, mogao da predvidi da će se — reagujući na izbegličku krizu podizanjem ograda, svađama i prebacivanjem problema preko granica za koje se mislilo da u šengenskom prostoru više ne postoje — ta porodica pokazati toliko sklonom raspadu da to sada priznaju i njeni najviši zvaničnici.

    No nije samo ova reakcija na krizu bila neočekivana. I sama kriza izbila je neočekivano, osim možda za one koji su je i organizovali. Organizovana ili ne, tek, ona sada ima ozbiljan potencijal da izazove, osim spomenutih porodičnih problema i raskošne parade licemerja, i ozbiljne geopolitičke posledice. U tome, verovatno, leži njen najveći značaj.

    Pre svega, potpuno je jasno da je evropska izbeglička kriza uzrokovana, i neraskidivo povezana sa sirijskom krizom. Stvar je jednostavna: sve i ako je Bašar el Asad surovi diktator kakvim ga predstavljaju dirigovani zapadni mediji, činjenica je da ljudi iz Sirije nisu bežali sve dok Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici iz Persijskog zaliva i Turske nisu pokrenuli oružanu pobunu u Siriji kako bi Asada smenili s vlasti. Tek tada su Sirijci počeli da beže.

    Utočište su pronašli u okolnim zemljama. Iz njih su ka Evropi krenuli da hrle odjednom, bez vidljivog neposrednog povoda, u drugoj polovini prošle godine. Ima osnova za sumnju da je u tome bilo i izvesne organizovanosti.

    Mađarski premijer Viktor Orban pre nekoliko dana je za organizovanje izbegličkog talasa optužio američkog milijardera i filantropa po sopstvenom priznanju Džordža Soroša. I nije time Orban otkrio neku strogo čuvanu tajnu. Soroševa Fondacija za otvoreno društvo i sama, na svom sajtu, priznaje da pomaže organizacijama koje izbeglicama i migrantima pomažu da dođu do Evrope.

    Posledica ovog dolaska jeste i kriza koja sada potresa same temelje Evropske unije.

    A kako je delovanje Džordža Soroša usko povezano sa onim krugovima u Vašingtonu koji kreiraju američku politiku, i spoljnu i unutrašnju — Soroš je, primera radi, najizdašniji finansijer predsedničke kandidature Hilari Klinton — ima osnova za sumnju da i u ovom slučaju Soroš ne deluje samo na svoju ruku.

    I naravno da ovakav američki udar na Evropu — uprkos svim zaklinjanjima u partnerstvo — ne bi bio prvi. I ukrajinska kriza, i prisiljavanje Evrope da Rusiji uvede sankcije, i prilježan rad Vašingtona na miniranju Južnog toka, svedoče da se Amerika ne libi da Evropi nanese štetu, ako je ta šteta u američkom interesu. A interes je očuvanje globalne hegemonije, a te hegemonije ne može biti ako se Evropska unija i Rusija jedna drugoj približe isuviše, jer to približavanje isključuje nekoga trećeg…

    U svakom slučaju, sve i ako ovde nema organizacije, već je izbeglički udar na Evropsku uniju tek slučajni nusproizvod haosa koji su Amerikanci i saveznici proizveli u Siriji, geopolitičke posledice današnje situacije mogle bi da budu toliko krupne da bi mogle da se uporede s posledicama koje je proizveo pad Berlinskog zida.

    Jedna moguća posledica jeste ona koja je već spomenuta: raspad Evropske unije, ili makar njeno redefinisanje koje bi išlo u pravcu razvlašćivanja briselske administracije, u korist ponovne suverenizacije nacionalnih država.

    S druge strane, povede li se za nagonom za preživljavanjem, Evropska unija (a pre svega Nemačka) rešenje izbegličkog problema moraće da potraži u njegovom korenu. Dakle, u Siriji. Pritom, potpuno je jasno da mira u Siriji, koji bi izbeglice vratio nazad, ne može da bude bez Bašara el Asada, i, što je važnije, bez Rusije i bez Irana. I otuda, EU i Nemačka, ako osim želje za sopstvenim opstankom poseduju i snagu da tu želju izraze, saveznika u rešavanju krize morali bi da potraže na toj strani.

    Skoro da je suvišno isticati: ovakav razvoj događaja predstavljao bi, za Sjedinjene Države, dvostruki poraz. Ruski saveznik Iran bi, umesto američke Saudijske Arabije, postao vodeća sila u jednom od ključnih svetskih regiona, a istovremeno bi došlo i do prirodnog zbližavanja Evrope i Rusije, što je scenario u čije je sprečavanje Vašington dosad uložio jako puno energije i resursa.

    I nema sumnje da će SAD uložiti i energiju i resurse da ovakav razvoj događaja spreče. A to će, kako nam dosadašnje iskustvo pokazuje a o tome bi štošta imali da kažu i Iračani i Libijci, moći da učine samo proizvodnjom novog haosa. Pitanje je, samo, ko će biti brži, i hoće li milioni sirijskih i bliskoistočnih izbeglica okupirati Evropu, ili će se Evropa osloboditi američke okupacije.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    izbeglice, Šarli Ebdo, EU, Džordž Soroš, SAD, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga