04:38 05 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    4291
    Pratite nas

    Pre nekoliko dana navršilo se tačno pola veka od kada su jugoslovenski komunisti otpočeli prvu od mnogih privredno-društvenih reformi. Od tada do danas građani Srbije i bivše Jugoslavije neprekidno žive u njima. Nijedna od reformi koje su do sada pokušane nije bila uspešna. Zašto?

    Opšte je mesto u evropskoj i svetskoj istoriografiji da se prvi pokušaj reformisanja istočnoevropskih socijalističkih društava sa prelaskom na tržišnu ekonomiju dogodio u Čehoslovačkoj 1968. Međutim, to nije tačno. Tri godine ranije jugoslovenski komunisti otpočeli su društvenu i privrednu reformu zemlje. Vladimir Bakarić govorio je o „društvenoj reformi“, Mijalko Todorović o „preobražaju našeg društva“, a Tito je grmeo o „reformi cjelokupnog društvenog kretanja naše zemlje“.

    Bio je to pokušaj preobražaja jugoslovenske privrede, do tada planski usmeravane po sovjetskom modelu i finansirane od Amerike. Jugoslovenski komunisti pokušali su da je reformišu tako da uvedu tržišni model, a da privilegije političke klase ostanu netaknute. Od tada, jugoslovenski bejbibumeri (pripadnici generacija rođenih posle Drugog svetskog rata) žive u neprekidnom nizu reformi.

    Samo su osamdesetih godina tri jugoslovenska premijera pokušala da sprovedu tri reformska programa. Prvo je Milka Planinc pokušala da ekonomski ojača Jugoslaviju stezanjem kaiša, a nakon nje je Branko Mikulić pokušao da reforme sprovede u tri kolone. Zatim je došao Ante Marković i učinio prvi pokušaj da od Jugoslavije načini neoliberalni raj.

    Ovo će pokušati i postpetooktobarski reformatori. U međuvremenu je Slobodan Milošević želeo da građani Srbije žive kao Šveđani i da se voze brzim prugama kao Japanci. I tako nam život prođe…

    Sve reforme sprovođene u Jugoslaviji i Srbiji sprovođene su po istoj matrici i jednako su bile neuspešne, što im je i prva zajednička karakteristika. Zašto je to tako? Prvo, one se nisu odnosile samo na ekonomski segment društva, već su imale ambiciju da budu sveobuhvatne, težile su da preobraze čitavo društvo, da „nauče“ ljude da razmišljaju i da se ponašaju drugačije. Sve su podsećale na iznerviranog roditelja koji, zbog bezobrazluka svoje dece „okreće drugi list“.

    Sve reforme sprovođene u Jugoslaviji i Srbiji sprovođene su po istoj matrici i jednako su bile neuspešne.
    Sve reforme sprovođene u Jugoslaviji i Srbiji sprovođene su po istoj matrici i jednako su bile neuspešne.

    I kao što su roditelji koji okreću drugi list neuspešni, jer posle nekoliko dana zaborave na ono što su zacrtali iz raznoraznih razloga, a ponajviše iz nedostatka volje da sprovedu odluke, tako je i ovdašnjim reformatorima nedostajalo volje da istraju u reformama. Kako je vreme proticalo, volja za reformama je slabila.

    Drugo, i u Jugoslaviji i u Srbiji je postojala privilegovana klasa koju nijedan reformator nije želeo da dira. Izuzetak je bio Dragoslav Avramović, čije su reforme upropašćene upravo od strane te klase u miloševićevskoj Srbiji. Avramovićeve reforme su jedini izuzetak od pravila, jer su se odnosile samo na privredu, ali ni one nisu uspele.

    U vreme „stabilizacije“ koju je sprovodila vlada Milke Planinc i u vreme „tri reforme“ koje je sprovodila vlada Branka Mikulića, postojala je privilegovana klasa koja je želela da očuva svoje privilegije štiteći socijalni mir tako što je potkopavala svaki reformski napor, prethodno dogovoren i usaglašen. Ovo ponašanje ostalo je do naših dana.

    Treće, okretanje novog lista podrazumevalo je, da se izrazimo Marksovim terminom, svojevrsnu fetišizaciju rada. Otkada su reforme počele, a tome ima već pola veka, građani bivše Jugoslavije slušaju kako malo rade, kako imaju mnogo neradnih dana u godini i kako bi trebalo da se ugledaju na protestantske evropske zemlje u kojima se, navodno, puno radi, pa su ljudi tamo bogati, a zemlje prosperitetne.

    U Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije, izraz reforma postao je izlizan, na hiljade puta prežvakana floskula kako bi se politička klasa održala na vlasti što duže.
    U Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije, izraz reforma postao je izlizan, na hiljade puta prežvakana floskula kako bi se politička klasa održala na vlasti što duže.

    Ovakva retorika je posebno postala karakteristična za petooktobarsku Srbiju. Jedan od glavnih stratega reformi toga doba, Božidar Đelić, govorio je o tome koliko je mnogo neradnih dana u Srbiji, kako bi trebalo smanjiti njihov broj i kako bi ljudi trebalo da više rade. Na kraju se ispostavilo da Japan ima najviše neradnih dana na svetu, a daleko od toga da je ta država nerazvijena. Svuda u svetu seljaci se bude u zoru, dirinče po ceo dan na njivi ili čuvaju stoku i opet ostaju siromašni. Kako naši reformatori to nisu mogli da uvide? Da bi shvatili tu činjenicu nisu morali da putuju do Indije ili Afrike, to su mogli da nauče iz ekonomskih udžbenika. Jer stvar nije u dužini rada, već u produktivnosti.

    Sa protestantskom etikom, stanje stvari stoji drugačije. Ona je svojevrsno sredstvo da bi se stvari zapečatile. Jer protestantska etika ima više segmenata. Prvi je onaj o poslu kao „pozivu“, nečemu čemu je čovek posvećen, što je deo njegovog života, čime se bavi i od čega živi, više ili manje uspešno. Drugi je učenje o predestinaciji, predodređenosti za bogatstvo ili siromaštvo. U interpretaciji naših reformatora, to bi značilo da je bogate Bog predodredio da to i postanu. Bolji argument za opravdavanje svoga bogatstva tajkuni nisu mogli da pronađu.

    Na tako vulgaran način interpretirana, etika zapadnoevropskog protestantizma služi za zaustavljanje ionako usporenog napredovanja ljudi na društvenoj lestvici i stvaranje kastinskog društva sa malobrojnom (od Boga izabranom) elitom i ostalim potčinjenim kastama. I u tome već uspevaju, jer danas u Srbiji najmanje studenata dolazi iz radničkih porodica. Već sada društveni status građana Srbije određuje prvi posao koji počnu da rade, bez nade da će napredovati.

    I u Jugoslaviji, i u Srbiji je postojala privilegovana klasa koju ni jedan reformator nije želeo da dira.
    I u Jugoslaviji, i u Srbiji je postojala privilegovana klasa koju ni jedan reformator nije želeo da dira.

    Reforme su dobre i treba ih sprovoditi svakodnevno, kako u ličnim životima, tako i u državi. Međutim, reforme podrazumevaju napredovanje i odricanje od određenih pogodnosti kako bi kasnije bilo bolje. U Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije, izraz reforma postao je izlizan, na hiljade puta prežvakana floskula kako bi se politička klasa održala na vlasti što duže.

    Zato su ljudi smišljali različite strategije za preživljavanje, jer da smo čekali bolja vremena, nikada se ne bismo ženili i udavali, imali decu, živeli život… Čekali bismo Godoa i živeli u snu. Zbog toga u Srbiji reforme idu svojim putem, život drugim, često u suprotnom pravcu. Dok nam se putevi ne ukrste, neće biti ni uspešnih reformi.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    reforme, Ante Marković, Branko Mikulić, Milka Planinc, Srbija, SFRJ
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga