09:23 19 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Moskva, Rusija, Kremlj

    Rusija u nevidljivom ratu

    © Flickr / Denis Jaruis
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    51691

    Kako je Rusija uspela da se za dvadeset godina, bez ratova i potresa, uzdigne iz stanja razorene polukolonije na status priznatog svetskog lidera, jednakog među prvima? Predsednik Centra za sistemsku analizu i prognoziranje Rastislav Iščenko smatra da odgovor treba tražiti u ruskoj diplomatiji.

    OEBS, Beograd
    © Tanjug / Srdjan Ilić, Zoran Žestić, Nemanja jovanović, Oksana Toskić

    Kuhinjski „stratezi“, koji iskreno veruju da je masovni nuklearni napad univerzalno sredstvo za rešavanje bilo kog spoljnopolitičkog problema, krajnje su nezadovoljni umerenom pozicijom ruskog rukovodstva u krizi sa Turskom. Uostalom, oni i direktno učešće Oružanih snaga Rusije u sirijskom sukobu smatraju nedovoljnim, a nije zadovoljavajuće ni delovanje Moskve u vezi sa Ukrajinom, navodi Iščenko.

    Ipak, upozorava stručnjak, niko ne postavlja jedno jednostavno pitanje. Kako je uopšte došlo do toga da je Rusija jednog lepog dana počela ne samo da se aktivno suprotstavlja svetskom hegemonu u globalnoj igri, nego i da ga pobeđuje na svim poljima?

    Zbog čega baš sada?

    Rusija je, podseća Iščenko, krajem devedesetih godina bila država koja je u ekonomskom i finansijskom smislu bila na nivou zemalja trećeg sveta. Unutar zemlje raslo je antioligarhijsko nezadovoljstvo. Vođen je beskonačan i beznadežan rat u Čečeniji, koji je već počeo da se preliva u Dagestan. Najzad, bezbednost zemlje čuvana je samo nuklearnim arsenalom (jer za sprovođenje bilo kakve ozbiljnije operacije, čak i na sopstvenim granicama, armija nije imala ni obučene vojnike ni odgovarajuću savremenu tehniku, flota nije plovila, a avijacija nije letela).

    Vladimir Putin
    © Sputnik / Sergey Guneev

    „Ne, naravno, svako može da ispriča kako su se postepeno obnavljali industrija, uključujući vojnu, kako se na osnovu rasta životnog standarda stabilizovala situacija unutar zemlje, kako se modernizovala armija“, piše Iščenko i naglašava da je glavna nepoznata u toj jednačini bilo — vreme. 

    „Otkud ono? Konkretnije — zbog čega su SAD dale Rusiji vreme da se pripremi za otpor, za jačanje ekonomskih i vojnih mišica, za poništavanje proameričkog lobija u politici i medijima koji je Stejt department tako brižljivo negovao?“, pita se autor teksta.

    Prema njegovom mišljenju, preduslovi za današnje vojne i političke uspehe decenijama su stvarani na nevidljivom (diplomatskom) frontu.

    Treba reći da se Ministarstvo inostranih poslova Rusije prvo oporavilo od administrativnog haosa koji je vladao početkom devedesetih, napominje autor. Već 1996. godine na mesto ministra inostranih poslova došao je Jevgenij Primakov koji je promenio smer vladinog aviona nad Atlantikom u trenutku kada je počela agresija SAD na Jugoslaviju, a istovremeno preokrenuo i rusku spoljnu politiku, koja se više nikada nije vratila u američki tok, navodi Iščenko. 

    Dve i po godine kasnije Primakov je za svog naslednika preporučio Igora Ivanova, koji je polako (gotovo neprimetno), ali dosledno nastavio da jača samostalnost ruske diplomatije. Njega je 2004. godine zamenio aktuelni ministar Sergej Lavrov, uz kojeg je Ministarstvo inostranih poslova Rusije prikupilo dovoljno resursa za postepeni prelazak iz pozicije odbrane na sve odlučniji napad. 

    Etapa unutrašnje konsolidacije

    Ruskoj vlasti bilo je potrebno vreme za unutrašnju konsolidaciju, za obnavljanje ekonomskog i finansijskog sistema, za očuvanje i jačanje njihove samostalnosti i nezavisnosti od Zapada, za ponovno stvaranje borbeno sposobnih, savremenih oružanih snaga. Najzad, Rusiji su bili potrebni saveznici, navodi Iščenko. 

    predsednik Rusije Vladimir Putin
    © Sputnik / Sergeй Guneev

    Pred diplomatama, ocenjuje autor, bio je praktično neostvariv zadatak. Bilo je neophodno, ne popuštajući u principijelnim pitanjima, konsolidujući oko Rusije postsovjetski prostor, uspostavljajući savezničke veze sa vladama koje su oponenti SAD i, po mogućnosti, podržavajući ih, istovremeno stvarati u očima Vašingtona iluziju slabosti Moskve i njene spremnosti na strateške ustupke. 

    Iluzija slabosti Rusije

    O tome koliko je dobro bio ispunjen ovaj zadatak svedoče mitovi koji i dalje postoje među zapadnim analitičarima i proameričkim ruskim „opozicionarima“. Na primer, mit o tome da ako se Rusija zalaže protiv neke avanture Zapada, ona „blefira da bi očuvala obraz“, da ruska elita „potpuno zavisi od Zapada jer je tamo njihov novac“, da „Rusija izdaje saveznike“.

    Uostalom, mitovi o „zarđalim raketama koje ne lete“, „gladnim vojnicima koji grade generalske vile“ i o „ekonomiji u fronclama“ već su praktično razvejani. U njih sada veruju samo marginalci, smatra Iščenko.

    Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov
    © Tanjug / Jonathan Ernst, Pool Photo

    „Upravo ova iluzija slabosti i popustljivosti, koja je Zapad uljuljkala u uverenje da je rusko pitanje rešeno, koja ga je navela da ne žuri sa direktnom politikom i ekonomskim napadom na Moskvu, omogućila je ruskom rukovodstvu glavni resurs — vreme neophodno za preobražaj“, uveren je autor.

    On napominje da bi svakako bilo bolje da je direktna konfrontacija sa SAD, koja je počela 2012. i 2013. godine, odložena za još nekoliko godina ili da je potpuno izbegnuta, ali konstatuje da je ruska diplomatija pridobila dvanaest do petnaest godina za zemlju, što je „ogroman rok u sadašnjem svetu koji se menja poput kaleidoskopa“.

    „Bilo koji čovek koji pokuša pošteno da odgovori na pitanje kako je Rusija uspela da se za dvadeset godina, bez ratova i potresa, podigne iz stanja razrušene polukolonije do statusa priznatog svetskog lidera, dužan je da prizna zasluge stotine ljudi sa Smolenskog trga. Njihova delatnost ne trpi taštinu i publicitet, buku i prašinu, krv i žrtve, dovodeći do rezultata koji se mogu uporediti sa višegodišnjim naporima višemilionskih armija“, zaključuje autor.


    Tagovi:
    diplomatija, Sergej Lavrov, Igor Ivanov, Jevgenij Primakov, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga