02:42 27 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    235493
    Pratite nas

    Da li se srpska opoziciona scena svela na jedan bulevarski list bez kredibiliteta, od skoro jednog menadžera bez digniteta, i satiričara sa dignitetom i kredibilitetom ali bez želje za aktivnim učešćem u politici.

    Aleksandar Vučić nije diktator. A sad svi koji tvrde da Rusija koristi predsednika Nikolića za opstrukciju EU integracija Srbije mogu da požure sa izjavama kako premijer Vučić koristi Sputnjik za opstrukciju opozicije i delova civilnog društva. Njihova stvar, slobodno neka teraju kapom vetar. A nas, kao što voli da kaže premijer, baš briga. Precizna terminologija je jedan od osnovnih zadataka medija. 

    Zna to i Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke, iako tvrdi suprotno, pa zbog toga najavljuje eventualni bojkot izbora. Odnosno, zaklanja se iza, kako kaže, pritiska „intelektualaca, nevladinog sektora, velikog broja ljudi koji kažu da učestvovanje na izborima daje legitimitet diktatorskom režimu“. Pa će zato, veli Pajtić, razmotriti sve opcije.

    Nikad izvini

    Predsednik partije koja se gotovo pravilnom progresijom cepa — ako ne kad nastupi novo godišnje doba, a ono barem jednom u toku godine — ocenjuje još da su u Srbiji učestali „slučajevi političkog nasilja, blokiranja medija i cenzure, pritisaka na nezavisne institucije, pa se zbog svega toga ne može govoriti o uslovima za fer i poštene izbore“.

    Aleksandar Vučić
    © Sputnik / Brankica Ristić

    Sve pobrojano se nimalo ne razlikuje od perioda kad je Demokratska stranka vladala Srbijom do 2012 godine. Da li tako Pajtić hoće da kaže kako je Boris Tadić bio diktator? Da li dalje iz toga sledi da je Bojan Pajtić bio potpredsednik u stranci tog diktatora? Šta ga je sprečavalo da kao pokrajinski premijer, a čovek Demokratske stranke, izađe i kaže: „Ja ovo više neću, pritisak intelektualaca…“, pa nabroji sve one što je sad nabrojao, „nas tera da uskratimo podršku Borisu Tadiću“?

    Da li se, najzad, Bojan Pajtić, koji eto nije mogao ili smeo da se usprotivi ondašnjem režimu, ikad izvinio Srbiji za sve ono što je njegova partija radila medijima i novinarima za vreme vlasti demokrata? Ako je nasledio presto demokrata, ako baštini ideje i uverenja te partije, zašto onda ne snosi odgovornost i za loše poteze svoje partije?

    Osnovne razlike

    Tek sad će svi reći: evo, ovi udarili po Pajtiću. Ma jok. Evo sad ćemo o Vučiću.

    Ima li premijer dobre kadrove — nema ili nema sve. Ima li dobra rešenja — bolje su mu ideje od rešenja. Koristi li medije — ooo, da, obilato. Da li je izgradio institucije — nije. Ima li mana — iha, ha. I da ne duljimo. Ali, ponavljamo, nije diktator.

    Miting demokratske stranke
    © AFP 2020 / ANDREJ ISAKOVIC

    I ima jednu veoma vrednu karakteristiku i jednu veoma veliku manu.

    Vrlina je što mu njegovi glasači veruju. Ne bi se ti glasači uvek, pa i prema više ključnih pitanja i stvari, saglasili sa njime, ali mu veruju. Kako i zašto? Pa to je umeće njegovog političkog samoodržanja.

    Za razliku od Vučića, Pajtiću njegovi birači ne veruju. Možda i zbog nedostatka onog „izvinite“, možda zbog manjka pravih ideja i dobrih kadrova, zbog sveukupne političke i društvene klime ili zbog nečega drugog — ali je evidentno da mu ne veruju.

    A i oni koji su tradicionalno opredeljeni za stranku sa žutim krugom na plavoj podlozi zbunjeni su prečestim odlascima ključnih ljudi i još češćim ideološkim srljanjima ove partije. Na sve to ide i činjenica da iako je Demokratska stranka bila dugo u opoziciji, u njenom sadašnjem rukovodstvu je premalo ljudi koji su naučili kako se nositi i delovati kao opozicija. Pajtić je mudar političar, ali je većinu svog političkog delovanja proveo na vlasti, pa je tu naučio i da se održava. Ali mu osvajanje ne ide. 

    Kako se piše reč  — opozicija

    Velika Vučićeva mana je činjenica da nema opoziciju. To je ujedno i najveća boljka današnje Srbije. Nema, dugoročno, dobre vlasti bez korektiva iz opozicije. To kažu i knjige, a još više pokazuje politička praksa. Pa uostalom i KK Crvena zvezda je bolje igrala prošle sezone kad je i KK Partizan bio jači.

    Vučić opoziciju nema tri godine, a partije koje se danas tako potpisuju ne mogu da pomognu ni sebi, a ne njemu. Tako je, barem, za sada. A ako misle drugačije neka nas sve razuvere.

    Pomenuti Pajtić (i nećemo više o njemu, dobio je najviše prostora) umesto da traži izbore, najavljuje bojkot. Ili ga je neko posavetovao da će takva izjava više da zveči i dalje da se čuje nego neka druga.

    Boris Tadić je — otkad je u noći svog izbornog poraza poručio da se „vidimo u nekom drugom filmu“ — (samo)zadužen za naturščika i epizodne uloge. Ne bi se baš zakleli, ali smo uvereni da ni on sam ne zna šta mu je politika, šta hoće, gde ide i sa kime pravi koalicije. Krupno razmimoilaženje između njegove partije i LDP-a Čedomira Jovanovića oko uvođenja sankcija Rusiji, članstva Srbije u NATO i stolici u UN za Kosovo — Tadić koliko danas nazva „pojedine razlike“.  Znači, cilj je cenzus i naći opravdanje za takve koalicije, a ne ideologija ili kako on reče „strateški cilj koji čine evrointegracije i izgradnja modernog demokratskog društva“. Dakle, da se ne foliramo, fraziranje. 

    Demokratska stranka Srbije se, ne toliko koliko DS, bavi sama sobom, a partije koje su iz nje nastale nemaju ni infrastrukturu, ni ljude, a ni ideje im nisu baš preterano profilisane. DSS bi, ako se može verovati istraživanjima, sa pokretom „Dveri“ prešao izborni cenzus, ali je sve to dosta daleko od ozbiljne alternative.

    Pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića postoji na Tviteru, nekim lokalnim tribinama i televizijama i povremeno protestima ratara u Vojvodini. Istraživanja im ne daju više od dva, tri procenta, iako oni govore da prema njihovim istraživanjima sigurno ulaze u parlament. Kubure sa ljudstvom, a ne mogu se pohvaliti ni da su uspeli da od prošlih izbora izgrade infrastrukturu. 

    Slično je i sa Novom strankom čija dva poslanika, Zoran Živković i Vladimir Pavićević, saglasili se sa njima ili ne, vraćaju veru u parlamentarnu debatu, ali se čini da im partija nema velike domete. I njima dajemo pravo da nas razuvere.

    Liga socijaldemokrata Vojvodine nam je svima pokazala kako njihov lider Nenad Čanak bolje od ostalih poljoprivrednika zna da vozi traktor i da je vešt da se tim traktorom probije do Skupštine Srbije. Takođe, njihov lider se tradicionalno odlično snalazi u televizijskim studijima, ume sa rečima i žicama na gitari, a izgleda da ume i politički da preživljava. Međutim, daleko je to od opozicije.

    Boris Tadić
    © AP Photo / Darko Vojinovic

    Šešelj je Šešelj. Vrte se ovih dana po novinama i društvenim mrežama neke njegove fotografije sa svinjokolja, ali lider radikala sa takvom pričom ne može privući dovoljno iole politički pismenog sveta, pa tako ne može biti ni oponent, a ni ozbiljna opozicija režimu.

    Borislav Stefanović ima tribine po Srbiji gde promoviše novu partiju Levica Srbije, o čijim dometima je prerano davati ozbiljne analize.
    I… nadamo se da nismo nikoga zaboravili. Ako jesmo, ne zamerite, delom ste i sami krivi zbog smanjene vidljivosti.

    „Ceo život nam je postao 24 minuta sa Zoranom Kesićem“, reče predsednik NUNS-a. Izgleda da je nekad i Vukašin Obradović u pravu. Mnogi se vezuju i za Zorana Kesića. Ali ne zbog samog Kesića — kome nije cilj politika kao poziv, već njena dnevna i nedeljna pojavnost podložna kritici — koliko zbog nedostatka ponude od onih koji se kunu da im je politika poziv. 

    Okreni-obrni, ispade da se opozicija svela na jedan bulevarski list bez kredibiliteta i od skoro jednog menadžera bez digniteta. Sa ovakvim stanjem stvari neće biti dobro ni opoziciji, ni prema režimu oportunim glasačima, ali ni samoj vlasti.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    opozicija, SRS, SNS, DS, Vojislav Šešelj, Bojan Pajtić, Boris Tadić, Aleksandar Vučić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga