08:22 01 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 414
    Pratite nas

    Ubistvo šiitskog verskog prvaka Nimra el Nimra, borca za ljudska prava saudijskih šiita, uzburkalo je strasti do te mere da postoji opasnost da stvari izmaknu kontroli. Jer sukob Irana i Saudijske Arabije za prevlast nije samo sukob dve nacije i države, već sukob dva islamska verska, politička i društvenoorganizaciona koncepta — šiije i sune.

    Nijedna religija koja pretenduje da postane univerzalna (a islam je upravo takva religija) nije ostala jedinstvena; cepanja na frakcije, sekte i denominacije bile su uobičajena pojava i u hrišćanstvu i u islamu.

    Protest Iranaca ispred zgrade ambasade Saudijske Arabije
    © AFP 2020 / MOHAMMADREZA NADIMI

    Cepanje islama na šiiju i sunu (na našim prostorima poznatu i kao sunet) desilo se u ranim godinama postojanja islama i to je prvi i najveći razlaz u njegovoj istoriji. U prvo vreme, razlaz je bio političke prirode, oko nasleđa Muhamedove misije, da bi kasnije razlike postale doktrinarne i teološke.

    Dogmatske razlike, međutim, iako značajne, nisu jedine. Razlike u političkom svetonazoru i društvenoj organizaciji čine se u današnjem trenutku važnijim. Retko kada se desi da u stvarnosti postoji idealni tip pojave koja se proučava, a Saudijska Arabija i Iran su upravo takvi tipovi sunitske, odnosno šiitske države.

    Većina islamologa slaže se da je suna statički, dok je šiija dinamički princip u islamu. Suniti su, kako njihovo ime doslovno kaže, „ljudi tradicije“, u značenju oponašanja života Muhamedovog. U suni vreme stoji na onoj tački koja označava zaokruživanje dogmatskog, političkog i društvenoorganizacionog koncepta. Zato su saudijske vlasti imale velikih problema da skrše otpor tehnološkoj modernizaciji države pedesetih godina prošlog veka.

    Beduini nisu želeli da se odreknu svog načina života i prihvate frižidere, šporete i rashladne uređaje, smatrajući da oni narušavaju osnovne postulate sune. Otpor je skršen, što državnom represijom, što beskrajno dugim raspravama verskih poglavara, čiji je krajnji zaključak bio da tehnološki napredak ne narušava postulate islama.

    U saudijskom slučaju, to nije značilo da tehnološki napredak istovremeno donosi demokratiju i ljudska prava. Iako sedi u Komisiji UN za ljudska prava (što predstavnici većine članica UN smatraju svojevrsnim skandalom), ljudska prava u Saudijskoj Arabiji ne poštuju se, pogotovo kada je reč o manjinama i ženama.

    Saudijska Arabija
    © AFP 2020 / FAYEZ NURELDINE

    Šiitska manjina, čiji je vođa bio Nimr el Nimr, ima tu nesreću da naseljava region jugoistoka Saudijske Arabije, region koji je najbogatiji naftom. Zato njihov bunt i težnja za izjednačavanjem prava sa sunitskom većinom nisu imale odjeka na demokratskom Zapadu.

    Sa druge strane, Iran, kao većinski šiitska država, demokratska je republika. Kada se kaže da je Iran demokratska republika, treba imati na umu da se radi o demokratiji u okvirima šiitskog islama, ali šiija, kao dinamički princip, koja tradiciji, Kuranu, Muhamedovim mislima i životnim poukama pridodaje još i učenja imama, u permanentnoj je promeni, traganju, interakciji.

    Zato je u Iranu bilo moguće uvesti parlamentarni sistem i demokratske izbore, naravno pod stalnim nadzorom verskih vođa i strogog pridržavanja islamskih postulata.

    Za razliku od sune, koja nikada nije u sebe inkorporirala druge kulture, već se trudila da ih potre (ekstremni primeri su talibansko rušenje monumentalnih Budinih statua u Bamijanu i DAEŠ-ovo rušenje Palmire u Siriji), šiija se u Iranu oslanjala i oslanja na staropersijsku tradiciju.

    Liberalnija, tolerantnija i naprednija od sune, šiija je uspela da se učvrsti u modernosti i da postane privlačna mnogim muslimanima. Od pobede Islamske revolucije u Iranu (1979), ova država je postala (uprkos izolaciji i sankcijama) industrijska država, politički stabilna, sa razvijenim svim vidovima kulturnog života, koji ne mora nužno da bude verski, kao što je to slučaj u Saudijskoj Arabiji.

    Upravo u sunitskom konzervativizmu leži klica slabosti režima arapskih nacija, koje su, da bi se modernizovale, na silu morale da postanu sekularne države sa oligarhijskim vladama na čelu. Ove oligarhije, posle pola veka vladavine, nisu ispunile zacrtane ciljeve i dogodilo se „Arapsko proleće“ i uspon ekstremnog islama. Iran je, sa druge strane, da bi se modernizovao, postao islamska (demokratska) republika.

    Šiiju i sunu, kao dva pogleda na islam, teško je uporediti sa sličnim fenomenima u drugim religijama, međutim, kao i u slučaju katolika i protestanata, i između šiita i sunita vođeni su krvavi obračuni. Retki su bili trenuci jedinstva. Tako je ostalo do danas. Sukob koji preti da se razbukta između Saudijske Arabije (i njenih sunitskih saveznika) i Irana, biće ravan evropskim verskim ratovima iz 17. veka i još više će zakomplikovati ionako komplikovanu situaciju na Bliskom istoku, jer sukob Irana i Saudijske Arabije nije samo sukob dve države i dva politička sistema, već i sukob dva politička koncepta islama — demokratskog i autokratskog.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    suniti, svet, Šiiti, analiza, sukob
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga