22:42 22 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Novak Đoković

    Zapadna publika od Novaka Đokovića stvorila srpski S-300

    © REUTERS / THOMAS PETER
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    93222
    Pratite nas

    Najbolji srpski i svetski teniser je prvi grend slem turnir osvojio 2008, a ovaj današnji mu je 11. po redu. Olimpijske igre u Riju ove godine i reakcija latinoameričke publike pokazaće da li on kao takav simbolički predstavlja sve ono što nervira Zapad i raduje sve ostale.

    „Zviždite, ja sam šestostruki pobednik ovog grend slem turnira. Za sad“, mogao je danas da kaže Novak Đoković publici u Melburnu. U finalu Australijan opena pobedio je Endija Marija, tu istu publiku koja je tokom čitavog turnira otvoreno navijala mnogo više „protiv“ nego „za“, ali i organizatore koji su pravili onoliko gafova — poput pogrešno napisanog imena igrača koji dominira svetskim tenisom — da možemo posumnjati da to baš i nisu (samo) slučajni gafovi.  

    Vrhunski nesavršen

    „Cilj mi je da postanem prvak“, rekao je sedmogodišnji Novak Đoković u televizijskoj emisiji pre dve decenije. Prvi reket sveta postao je jula 2011. kad je komentator posle njegovog meča sa Rafaelom Nadalom rekao — Novak Đoković je prvak Vimbldona!

    Tenis je, kako onaj sedmogodišnji dečak onomad reče, njegova obaveza. Igra ga najbolje što ume, zna i može. Njegovi konkurenti Rodžer Federer i Rafael Nadal, ali i mnogi drugi, imaju savršene teniske poteze poput servisa ili „igre na mreži“, dok Đoković sve to radi veoma dobro, ali ništa od toga savršeno. On je savršeni spoj nesavršenosti.

    Đoković je, naime, sve samo ne dosadan teniser. Pa i čovek. Kao što su to pre njega bili Džo Mekinro, Anre Agasi ili hrvatski teniser Goran Ivanišević.

    Veliki teniski učitelj Nik Boltijeri konstatovao je 2004. da je teniska igra postala previše tiha i da joj treba vrhunski, a harizmatičan teniser. I svet je dobio Novaka Đokovića. Međutim, publika ga nije prihvatila.

    Za razliku od ogromne većine građana Srbije koja se poistovetila sa ovim pobednikom, zapadna publika Novaku nije naklonjena. Njegov današnji rival u finalu Australijan opena Endi Mari suštinski je igrao pred domaćom publikom. Slično se može reći i za Rodžera Federera. Tako je ne samo na ovom, već i na turnirima u Francuskoj, Americi i Velikoj Britaniji. Ta naklonost „domaće“ publike je donekle normalna. Ono što nije baš razumljivo jeste da publika, kao što rekosmo, više navija protiv Novaka, nego što navija za njegove protivnike.

    Novak Đoković
    © AP Photo / Mark Schiefelbein

    Gospodski prkos gospodi

    Prosečan gledalac njegovih mečeva iz Srbije neće da razume da je „Đoković teniser“ jedan u milion — da se takav retko rađa i još ređe uspeva, da je tenis individualni sport, da je pre svega skup sport i da želja da im deca budu vrhunski teniseri jeste bolja nego da budu na ulici, ali da u isto vreme može imati katastrofalne posledice i po njih i po decu kad dođe do neuspeha. Isto tako prosečan posetilac turnira na kojima igra Đoković, osim onih u Kini, ne može da pojmi da neko ko izgleda kao Đoković, igra kao Đoković, i dolazi odakle dolazi Đoković može da bude prvak u belom ili kraljevskom sportu, kako ga od davnina zovu.

    „Mama, dođi mama. E, sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući“, rekao je Đoković na proslavi osvajanja prvog mesta na svetskoj rang listi te 2011. ispred Doma narodne skupštine u Beogradu. To mu je ostalo od đedova, koje je tada, takođe, dozivao na binu. Čovek koji je osvojio gotovo sve (fali mu grend slem titula iz Pariza), koji ima novca više nego Blejkov sin u „Dinastiji“, za starije, ili kao da je sin vlasnika Majkrosofta, za mlađe čitaoce, ponaša se previše normalno. Međutim, i takav opet nije dovoljno „gospodstven“ za tu publiku.

    Šest godina pre nego što je Srbija na Berlinskom kongresu 1878. dobila nezavisnost, gospoda Henri Gem i Auguiro Perera osnovali su prvi teniski klub. Tako barem kažu internet enciklopedije. Ovaj sport praktikovan je i pre toga, a igrali su ga kraljevi, plemići i gospoda. Osim rušenja „tihog“ teniskog trenda koji je pomenuo Boltijeri, Novak Đoković je srušio i osnovnu matricu (zapadnog) shvatanja ove igre. Godinama pokazuje da to nije igra samo za vlastelu. Ili one koji na njih liče.

    Kao što i srpske kraljevske loze nisu bile „plave krvi“ već su potekle iz naroda, tako i Đoković pokazuje da ne mora majka tenisera da bude vlasnica planine Kopaonik, već je dovoljno da je prodavala pljeskavice na tom Kopaoniku. Stavovi publike nisu njegov problem.

    Novak — kakvog ga Bog dao, a gospođa Dijana rodila — i za to ima lek. Stavi prst na usta kao znak za tišinu i održavanjem onog obećanja od pre dve decenije, najbolje odgovara svima njima.

    Zvižduke je pretvorio u prednost, u dodatni motiv. Publika mu je je takvim činjenjem samo pomogla da stvori sopstveni odbrambeni sistem. Kolateralno su od njega napravili srpski S-300 — sistem zaštite od napada sa svih strana.  

    Najbolji srpski i svetski teniser je prvi grend slem turnir osvojio 2008, a ovaj današnji mu je 11. po redu. Olimpijske igre u Riju ove godine i reakcija latinoameričke publike pokazaće da li su zvižduci evropskih i američkih gledalaca samo sklonost ka „svojima“ ili Đoković kao takav simbolički predstavlja sve ono što nervira Zapad i raduje sve ostale. 

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    komentar, pobeda, Đoković, Novak Đoković, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga