19:05 31 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11192
    Pratite nas

    Biti na čelu Crne Gore, a pljuvati njenu slavnu prošlost, navodno zarad te Crne Gore — nije politički, već besramni diletantski čin. Naime, Mojkovac je za ponos Crne Gore, Srbije, svih Srba, svih Crnogoraca i za izučavanje na vojnim i školama morala. To je aksiom.

    „Nakon Mojkovca smo izgubili državu i nestali sa mape sveta, a nakon Dubrovnika ugrozili smo neke temeljne elemente crnogorskog društva. Treba da izvučemo nauk i striktno sledimo nacionalne interese Crne Gore“, poručio je u Parlamentu Crne Gore tamošnji premijer Milo Đukanović i dodao da ni jedno ni drugo nije bilo u interesu Crne Gore.

    Đukanović je tu nesuvislu opasku izrekao kao odgovor na pitanje Aleksandra Damjanovića, poslanika SNP-a, da premijer pojasni na šta je mislio kad je na proslavi desetogodišnjice nezavisnosti 21. maja rekao da „više ne smemo da se nađemo ni pred Mojkovcem, ni pred Dubrovnikom“.

    I bežanju dođe kraj

    Milu Đukanoviću je sve rečeno, a on je sve što je moglo da bude rečeno rekao. Sad peva labudovu pesmu. Od konstantnog posipanja pepelom za sopstvena činjenja od pre četvrt veka prešao je na potiranje sopstvenih reči od pre četiri meseca kad je na Božić 7. januara saopštio da „obilježavanjem jubileja Mojkovačke bitke, markantnog dijela istorijske vertikale državnog i nacionalnog utemeljenja, savremena Crna Gora pokazuje da ne zaboravlja i da poštuje svoju slavnu prošlost“.

    Premijer Crne Gore Milo Đukanović
    © AP Photo / Boris Grdanoski

    Postoji samo jedna važna istina koja Milu Đukanoviću nije rečena. Ili on neće da je čuje. Dakle — možeš da bežiš od čoveka, možeš da bežiš od ljudi, možeš da menjaš ideologije, vere… ali nikad ne možeš da pobegneš od sebe.

    Zato je trenutno na delu svojevrsni apsurd u kojem Đukanović, zaklanjajući se iza navodnih interesa Crne Gore, radi sve zbog sebe, tako što beži od sebe. Džaba.

    Posipanje pepelom za Dubrovnik je u politici dozvoljeno, čak i legitimno, ma koliko taj Dubrovnik iz 1991. pomogao usponu samog Đukanovića. Pa i Vuk Drašković se posvađao sa sopstvenim romanima, zašto ne bi mogao Đukanović da se pokaje za čin koji i dan danas izaziva mnogo kontroverzi?

    Međutim, biti na čelu Crne Gore, a pljuvati njenu slavnu prošlost, navodno zarad te Crne Gore — nije politički, već besramni diletantski čin. Naime, Mojkovac je za ponos Crne Gore, Srbije, svih Srba, svih Crnogoraca i za izučavanje na vojnim i školama morala. To je aksiom.

    Živjelo naše srpstvo!

    „U svakom slučaju kažite gospodinu Pašiću da nam je zlo i dobro zajedno sa Srbijom, njena sudbina i naša je“, odgovorila je Crna Gora Vladi Kraljevine Srbije koja je tražila mišljenje pod pritiskom austrougarskog ultimatuma 1914. godine.

    Srbija je, podsetimo, u to vreme imala 4,5 miliona stanovnika, Crna Gora 446.000 stanovnika, a Austrougarska 55 miliona stanovnika.

    Posle zvanične objave rata Srbiji, crnogorski kralj Nikola Petrović, kao vrhovni komandant, izdaje naredbu o mobilizaciji crnogorske vojske, a Crna Gora pristaje na predlog srpskih vlasti da imaju zajednički generalštab za srpsku i crnogorsku vojsku, kao i jedan plan za ratne operacije.

    „Crnogorci, sudbonosni čas je kucnuo. Crno-žuti barjak koji od davnih vremena k‘a mora pritiska dušu jugoslovenskih naroda razvio se da taj narod sad potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi. Crnogorci, krv se lije na Dunavu, Savi, Drini, lije se na granicama naše moćne zaštitnice Rusije i njene saveznice Francuske. Pa sad ko je junak, na oružje. Ko je junak nek sledi koracima dva stara srpska kralja. Da ginemo i krv prolijevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu. Na našoj su strani Bog i pravda. Nismo šćeli mi, nametnut nam je rat. Primite ga kao uvijek, primite ga srpski i junački, a blagoslov vašeg starog kralja pratiće vas u svim vašim podvizima.

    Živjeli moji mili Crnogorci! 
    Živjelo naše milo srpstvo! 
    Živjela naša moćna zaštitnica Rusija i njeni saveznici!“.

    Prethodni citat deo je proklamacije kralja Nikole crnogorskom narodu u listu „Glas Crnogorca“. Posle toga je sve bilo baš kako je kralj Nikola proklamovao.

    Mojkovac — crnogorska vertikala

    Čuvena Mojkovačka bitka je vođena 6. i 7. januara 1916. godine u okolini Mojkovca i u njoj je Sandžačka vojska kraljevine Crne Gore, na čelu sa divizionarom serdarom Jankom Vukotićem, uspešno zaustavila austrougarsku ofanzivu čime je omogućeno povlačenje vojske Kraljevine Srbije preko delova Kraljevine Crne Gore ka Jadranskom moru i Krfu.

    U toj, u najbukvalnijem smislu, narodnoj vojsci Crne Gore — jer nisu imali čak ni vojnu odeću, a oprema i naoružanje su bili previše oskudni — učestvovao je i Blažo Đukanović, deda Đukanovićev po kome je i Milo nadenuo ime svom sinu. To ponavljanje imena predaka je u najboljoj tradiciji Crne Gore i Srbije.

    Zašto je Đukanović — koji svakako jeste sinonim za političkog konvertita, ali nikako nije ni politički glup ni naivan, te se sigurno nije izleteo — rekao takvu jeres, pa je potom ponovio u Parlamentu?

    Zato što to u viziji Crne Gore iz njegove agende nije jeres. On ne gradi Crnu Goru, već novu Crnu Goru. Ona stara, prava i istinska Crna Gora je sebe oduvek smatrala delom srpstva. Ono što Đukanović, očito bezuspešno, od nje pokušava da napravi jeste sve suprotno.

    Milo je rešio da gradi novi identitet Crne Gore ne na temelju, zidovima i krovu one časne države, već na razlici sa Srbijom. Važno je biti antipod Srbiji, a to se itekako uklapalo i uklapa se u geostrateške planove onih kojima odgovara nestabilan Balkan i koji hoće da imaju nekog ko talasa.

    Mojkovačka bitka predstavlja sve suprotno od onoga što propagira Đukanović. Vertikala i osnovna vrednosna poruka Mojkovačke bitke nemaju nijednu dodirnu tačku sa političkom i moralnom vertikalom Mila Đukanovića.

    Međutim, taj herojski čin mojkovačkih junaka i dalje živi u Crnoj Gori. Dokle god on živi, živeće i saznanje o autohtonosti Crne Gore i Crnogoraca — koji su deo srpstva i koji se tako osećaju.

    Čak i da Crna Gora uđe u NATO, dok god u njoj živi ideal Mojkovca, ona može biti vraćena samoj sebi. A Đukanović je potrošio više od decenije da je okrene od nje same. Zato sad ne može, neće i ne sme nazad.

    Prema tome, ta za svakog časnog Crnogorca bedastoća od izjave, suštinski ne treba da iznenađuje kad je u pitanju Milo. Ne zbog toga što će Đukanović i sopstveno prezime da proda ako dobije dobru cenu, već zbog toga što ona predstavlja kontinuitet Britvinog izvršavanja zadatka da od srpske Sparte napravi srpski antipod. Očigledno uzalud. 

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Slično:

    Deset godina nezavisnosti: Crna Gora je izdala partnere i Slovene
    Crna Gora: Referendum o NATO-u ili „hajdučija“
    Bećković: Ako Crna Gora krene na Rusiju
    Milo Đukanović protiv Mila Đukanovića — kome verovati?
    Pukovnik il′ pokojnik — Milo Đukanović
    Tagovi:
    Glas Crnogorca, novi identitet, antipod Srbije, posipanje pepelom, Dubrovnik 1991, kraljevina Crna Gora, kralj Nikola, serdar Janko, Mojkovac, Mojkovačka bitka, Milo Đukanović, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga