00:02 20 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Aleksandar Vučić u Srebrenici

    Hoće li Majke Srebrenice tražiti da se Vučić polije benzinom i samozapali

    © Tanjug / Srđan Ilić
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    9192
    Pratite nas

    Niko i ne pomišlja, a ne da kaže, da majke treba da zaborave svoje mrtve sinove, ali konstantno vraćanje na staro i neki novi početak odnosa Srba i Bošnjaka može dovesti i do novih majki koje će žaliti za svojim sinovima. Nije važno na kojoj strani, a nažalost mogu biti obe.

    Vili Brant je svojevremeno klekao pred Spomenikom junacima Varšavskog geta i odao poštu milionima jevrejskih žrtava Holokausta. Da li mu je rodbina žrtava poverovala je važna istina, ali je svakako veoma bitan gest koji je taj nemački kancelar napravio. Uradio je što je do njega. Jednom.

    Telohranitelji štite Aleksandra Vučića prilikom napada u Srebrenici
    © AFP 2019 / DIMITAR DILKOFF

    Prst uperen u pogrešnu metu

    Nema predsednika i premijera Srbije, u poslednjih 16 godina, koji nije dao barem jednu izjavu u kojoj izražava pijetet prema srebreničkim žrtvama, a Boris Tadić i Aleksandar Vučić su i ličnim prisustvom u Potočarima poslali snažne poruke saučešća. Međutim, to očito nije dovoljno.

    „Pokret Majke Srebrenice preuzeo odgovornost za Durakovićevu poruku“, naslov je vesti koju iz pijeteta prema majkama žrtava nećemo porediti sa vestima u kojima se koristi termin „preuzeti odgovornost“.

    „Mi, Majke Srebrenice poručujemo srbijanskim vlastima — svako ko negira genocid u Srebrenici nepoželjan je u Potočarima 11. jula. To je naša odluka i niko se nema pravo u to mešati“, navode u otvorem pismu i podvlače da nikada „neće dozvoliti da im neko ukrade taj dan“, kao što je to bio slučaj 2015. godine.

    Iz takve konstatacije nekako ispada da je Aleksandara Vučić, tada i sada, premijer Srbije sam sebe napao na komemoraciji u Potočarima, pa tako ukrao 11. jul. Istina je pak da je taj dan stvarno neko ukrao majkama i žrtvama, ali da to nije bio Vučić, već fukara koja ga je napala i koja do dana današnjeg nije otkrivena.

    U svet je, pre godinu dana, umesto priče o žrtvama, pa i priče o pomirenju, otišla drugačija vest, ali zbog toga što je bio ugrožen život premijera jedne države. I što je bio ugrožen mir u regionu bivše Jugoslavije, u najbukvalnijem smislu.

    Srebrenica, groblje
    © AFP 2019 / ELVIS BARUKCIC

    Gotovo mesec dana pre prošlogodišnje komemoracije i obeležavanja 20 godina od zločina u Srebrenici konstantno su podgrevane međunacionalne i međuverske tenzije, pa je bilo očekivano da neko izazove incident, ali je sve otišlo mnogo dalje i haos je sprečen pukom srećom.

    Tenzije nisu splasle, a dolazak Bakira Izetbegovića, bošnjačkog člana Predsedništva BiH u Beograd, njegova šetnja ulicama srpske prestonice i kafa i šah sa premijerom Aleksandrom Vučićem spustili su nivo baruta u ustima i sklonili šibice od prezapaljivih odnosa Bošnjaka i Srba.

    Očito (samo) na neko vreme.

    Aleksandar Vučić, Bakir Izetbegović, Siniša Mali na Kalemegdanu
    © Tanjug / Dragan Stanković

    Sklonite barut, sprečimo nove žrtve

    Za svađu je potrebno (najmanje) dvoje, ali je i za pomirenje potrebno (najmanje) dvoje. 

    Niko i ne pomišlja, a ne da kaže, da majke treba da zaborave svoje mrtve sinove, ali konstantno vraćanje na staro i neki novi početak može dovesti i do novih majki koje će žaliti za svojim sinovima. Nije važno na kojoj strani, a nažalost mogu biti obe.

    Takav scenario niko ne želi. Međutim, kad nema pomirenja i kad je umesto prihvatanja ruke saučešća dignuta tenzija, jednom se može desiti i da pukne. Tada nema nazad.

    Pre šest godina, uoči tradicionalne komemoracije 11. jula predsednik Upravnog odbora tog udruženja Ibran Mustafić poručio je tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću da je dobrodošao samo u „Republiku Bosnu i Hercegovinu“, a ukoliko priznaje Republiku Srpsku onda su za njega „vrata uvek zatvorena“. Tadić je tada ipak bio u Potočarima i na ulazu u Memorijalni kompleks se susreo sa tri majke žrtava zločina koje su mu rekle da im „mnogo znači što je danas došao u Srebrenicu“.

    Iste te majke su prošle godine pozdravile i Aleksandra Vučića i okačile mu cvet Srebrenice. Sad iznova neko vraća proces na početak.

    Da li će sledeće godine nekome pasti na pamet blesava ideja, kojom će otići još dalje u zahtevima, da Aleksandar Vučić, tačnije predstavnik Srbije, treba da se polije benzinom i samozapali kako bi bio ispunjen uslov da neko iz Srbije može da prisustvuje komemoraciji u Srebrenici? Ili će ipak biti onih koji misle o pomirenju?

    Bilo bi dobro da se sa novim i novim zahtevima stane, kako bi se pričalo samo o žrtvama. Nastavi li se sa dosadašnjom praksom, biće to, ponavljamo, svesno podstrekivanje da do novih žrtava dođe.

    Niko kao majka ne zna šta je žal za izgubljenim detetom. Niko kao ljudi iz Bosne ne znaju šta znači fildžan viška. Međutim, tog fildžana sad nema. Barut je na sve strane.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Slično:

    Srebrenica — opet su im Srbi za sve krivi
    Neće Vučića jer ruši brend „Srebrenica“ (video)
    Do kad će Srbima stavljati žig na čelo i žutu traku oko ruke
    Tagovi:
    komemoracija žrtvama, Majke Srebrenice, Tadić Boris, Vučić Aleksandar, Bosna i Hercegovina, Srbija, genocid, Srebrenica
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga