12:00 21 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Zoran Stanojević

    U japanskim školama nema kompjutera

    © Foto: Medija centar, Beograd
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    22411
    Pratite nas

    Ovo je kao da smo pre sto godina postavili pitanje da li domaćica treba da kuva po receptu ili iz glave. To je programiranje u tom smislu, treba da naučimo da upotrebljavamo ono što koristimo svakodnevno, da ga prilagodimo sebi. Informatika je pitanje komuniciranja među ljudima, a obavezan predmet državu bi koštao minimalno, kaže Zoran Stanojević.

    Iako je iz Ministarstva prosvete najavljeno da će informatika biti obavezan predmet od 5. do 8. razreda, Nacionalni prosvetni savet je pre nekoliko dana odbio taj predlog. Šta se krije iza ove odluke, da li je to samo tehnička i organizaciona nemogućnost prosvetnog sistema ili rezultat nepostojanja ozbiljne strategije kada je u pitanju opismenjivanje nacije, jer informatika nije ništa drugo osim pisma 21. veka?!

    Ima i jednog i drugog.

    U komšiluku, koji je makar deklarativno „napredniji“, situacija je slična. Hrvatska je verovatno jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja u Evropskoj uniji u kojoj informatika nije obavezan predmet u osnovnoj školi. Objašnjenja ministarstva su gotovo identična kao kod nas: kao prvo, nema novca. Za informatiku nema ni prostora u rasporedu, jer deca su sa postojećim predmetima najopterećeniji đaci u Evropskoj uniji.

    Zoran Stanojević, novinar RTS-a i kolumnista u nedeljniku „Vreme“, autor rubrike „Navigator“, apsolutno je za informatiku kao obavezan predmet. „Ona je bukvalno kao strani jezik, da ne kažem matematika“, kaže Stanojević za Sputnjik.

    „Pre bilo čega drugog, ona je pitanje komuniciranja među ljudima, ali i pitanje upotrebe svakodnevnih stvari koje će sve više zahtevati minimalno programiranje. Ne programiranje onih koji pišu Vindous, već jednostavnih programa koje ćemo sami osmišljavati, kao recepte za kuvanje. Ovo je kao da bismo pre sto godina postavili pitanje da li domaćica treba da kuva po receptu ili iz glave. To je programiranje u tom smislu, da bismo naučili da upotrebljavamo ono što koristimo svakodnevno, da ga prilagodimo sebi. Da podesimo telefon, da koristimo njegove usluge, moramo da se razumemo u informatiku“, kaže Stanojević.

    Nedostatak kadrova je takođe jedan od problema koji odgovara zagovornicima informatike kao neobaveznog predmeta, a poslednjih godina stručnost i entuzijazam nedostaju i kod nastavnog osoblja tradicionalnih predmeta. Iako se stiče utisak da za male prosvetne plate rade uglavnom oni koji nemaju bolju opciju, sagovornik Sputnjika smatra da bi, upravo zbog svoje prirode, informatika mogla da zaintrigira nastavnike. „Jasno je da država nema bilo kakvu strategiju, ali verujem da bi nastavnici već tokom avgusta mogli da pripreme plan nastave, siguran sam da bi se sami prijavili oni koji hoće to da urade“, kaže Stanojević.

    „Voleo bih da vidim anketu, koliko dece dolazi u školu sa kompjuterom u džepu. To su ozbiljni kompjuteri, bolji od onih koje škola ima. Ne trebaju nam računarske učionice, to je prevaziđeno. Deci su potrebne aplikacije kojima će se povezivati i aplikacije iz kojih će da uče. Dakle, neko treba da sedne i te aplikacije napravi i ponudi deci. I drugi nastavnici takođe treba da prave aplikacije za svoje predmete preko kojih će deca moći da uče, a ona uglavnom na taj način žele da uče“, predlaže Zoran Stanojević.

    Generacije koje pamte informatiku u školama u Srbiji uglavnom se sećaju pod konac poređanih računara, mirisa „novog“, ali i ispisivanja nizova brojeva u svesku. Bili su to sati beskrajnog ponavljanja, a informatika je služila kao čas na kome se odmara, pišu domaći zadaci iz drugih predmeta.

    Stanojević smatra da nam ovaj način predavanja i skupi kabineti i laboratorije uopšte nisu potrebni. Nijedna od tih učionica ne može da traje duže od tri ili pet godina, mnogi misle da je pet godina stara učionica informatike nova, zato što je tabla stara 20 godina još uvek nova, kaže Stanojević.

    „Potrebna su minimalna sredstva za program informatike, da se nastavnicima plaća dodatnih, recimo 10 hiljada dinara, pa da vidimo ko će se prijaviti i reći — Ja ću to da naučim, ja ću to da predajem. U školama u svetu postoje upravo takvi projekti i nastavnici po svom afinitetu spremaju projekte. Stvar nije zacementirana, ne kaže se, to mogu da rade samo nastavnici informatike, čak i ako su potpuno nesposobni, a ima nastavnika srpskog koji bi to fantastično uradili“, kaže autor „Navigatora“.

    U školama u Srbiji informatika je, nažalost, kao i građansko vaspitanje ili veronauka, predmet za pumpanje ocena, podizanje proseka. Stanojević smatra da ovaj predmet uopšte ne bi trebalo da se ocenjuje, da je to potpuno besmisleno.

    „Treba jasno postaviti šta svako dete mora da nauči, i nema izlaska iz razreda dok ne nauči. Oni koji se pokažu talentovanijim prelaze na bolje programe, ali kao što svi moraju da izađu iz škole pismeni i da znaju tablicu množenja, tako svi moraju da budu informatički pismeni. Ocene su nepotrebne, bolje je da ta nastava bude vrlo praktična, da sprema decu za svet u kome žive“, zaključuje sagovornik Sputnjika.

    Na Starom kontinetu najdalje sa informatičkim tehnologijama otišla je Estonija, pa zato i ne čudi odluka njihovog ministarstva od 2013. godine da od prvog razreda osnovne škole deca imaju obaveznu informatiku koja podrazumeva programiranje, kodiranje, izradu aplikacija, a ne savladavanje osnovnih operacija i korišćenja računara.

    U tehnološki najrazvijenijoj zemlji sveta, Japanu, u većini srednjih škola nema računara, pa čak ni u prestižnoj Avio-akademiji. Podrazumeva se da su deca do gimnazije osnove informatike savladala, a računare, kako reče sagovornik Sputnjika, imaju u džepu.

    Tretman informatike u školskom sistemu, nažalost, samo je deo mozaika naše stvarnosti. Napredak IT sektora, primetan gotovo na dnevnom nivou, naš sistem, jasno je, ne može da isprati. Kontrolu i reviziju udžbenika bilo bi gotovo nemoguće sprovesti u delo u uslovima prespore administracije. Verovatno se u tome krije glavni razlog što informatika školske 2016/17. godine neće biti obavezan predmet u Srbiji.

    Posledice ćemo osećati mnogo kasnije, ali se nećemo, kao i uvek do sada, osvrtati na uzroke niti na donosioce odluka. Imaćemo nove teme u kojima kaskamo za svetom. A opravdanja ćemo, kao uvek, najlakše pronalaziti.

    Nedavno je objavljena vest da radnici „Gugla“ svoju decu šalju u škole bez računara. Bio je to još jedan argument zagovornika teze da nam obavezna informatika nije potrebna. U pravu su, deci koja su „odrasla na tehnologiji“ često manjka sposobnost šireg razmišljanja i rešavanja problema. Naša deca, na sreću, takvih problema nemaju, sigurno ne zato što im informatika nije obavezan predmet.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Slično:

    Izguglaj njenu pobedu
    Amazon jači od Gugla
    Matematičari dali novi pogled na promene u jeziku
    Ruska kompanija pobedila Gugl
    Kako uz pomoć Fejsbuka lažemo sebe?
    Tagovi:
    informatika, školstvo, IT sektor, prosveta, Zoran Stanojević, Estonija, Japan, Hrvatska, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga