16:14 11 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Turska

    Od Osmana, preko Ataturka, do sultana Erdogana

    © REUTERS / OSMAN ORSAL
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1172
    Pratite nas

    Zdrava logika često nije pouzdan instrument za razumevanje zamršenih prilika u današnjoj Turskoj, konstatuje Dušan Spasojević u knjizi „Između Turske i Evrope“. Autor je to, čini se, mogao da izgovori i za prošli postpučevski vikend.

    Nema rata bez Turaka. Ova polušaljiva opaska i istorijska istina govori o tegobnoj prošlosti Balkana i Srbije. Najaktuelniji svetski događaj ovih dana jeste neka vrsta rata Turaka i Turaka. Za razumevanje svega što se danas dešava u Turskoj, njenog regionalnog i geopolitičkog položaja, sa konstantnim podsećanjem na njenu prošlost i nasleđe — najbolje je pročitati knjigu „Između Turske i Evrope“ Dušana Spasojevića, aktuelnog ambasadora Srbije u Grčkoj.

    Autor se od januara 2011. do juna 2013. nalazio na dužnosti ambasadora Srbije u Turskoj i, kako sam napominje, krstareći Anadolijom, Tursku upoznavao od Jedrena do Dijarbakira, Trabzona i Samandaga. Otuda se u ovoj zbirci od 28 tekstova — koje je objavljivao po povratku u zemlju — njih 13 odnosi na Tursku. Dakako, i sam redosled tekstova daje pravi kontekst za razumevanje kako Turske tako i prilika na Bliskom istoku, sa neizostavnim geopolitičkim vezama. 

    Kako razumeti „tigra od papira

    „Zdrava logika često nije pouzdan instrument za razumevanje zamršenih prilika u današnjoj Turskoj“, konstatuje u jednom delu knjige autor, a to je, čini se, mogao da izgovori i za prošli postpučevski vikend.

    Većina tekstova o Turskoj iz ove zbirke sadrži jednu važnu nit, vertikalu, odnosno priču o bivšem premijeru, a sad predsedniku osamdesetmilionske Turske — Redžepu Tajipu Erdoganu. Uz Kemala pašu Ataturka, koji se na čelu države naslednice Osmanske imperije nalazio 15 godina (1923-1938), Erdogan nesumnjivo predstavlja najznačajniju figuru moderne Turske.

    „Političar od rase, vaspitavan u idejama patrijarhalnog asketizma i sunitskog islama, čovek iz naroda retke oštroumnosti i lider s velikim darom opštenja sa masama i familijarnosti u ličnom kontaktu — prema Redžepu Tajipu Erdoganu, u uskom izboru između ljubavi i mržnje, gotovo je nemoguće ostati rezervisan“, piše Spasojević.

    Podseća nas autor i da je moderni turski sultan prešao put od uličnog prodavca đevreka u siromašnoj istanbulskoj četvrti Kasimpaša, preko uspešnog gradonačelnika najvećeg grada u Evropi i političkog zatvorenika, do neprikosnovenog vođe Partije pravde i razvoja, koja već 16 godina vlada Turskom.

    Kao u kakvoj šahovskoj simultanci — konstatuje Spasojević — odvažni i lukavi Erdogan, poput Makijavelijevog „lava i lisice“, jedne protivnike je privukao na svoju stranu, a druge, bez milosti, do nogu potukao.

    „U uspostavljanju apsolutne vlasti u Turskoj, Erdogan je istovremeno uspostavljao neverovatna savezništva — sa Evropskom unijom u pretpotčinjavanju svemoćnih Turskih oružanih snaga, sa uticajnim islamskim verskim pokretom imama iz Pensilvanije Fetulaha Gulena, u uspostavljanju kontrole nad pravosuđem i policijom, sa duboko ukorenjenim turskim nacionalizmom u ovladavanju masama“, tvrdi autor, kao da je u ulozi hroničara turske stvarnosti.

    U ovoj zbirci od 28 tekstova,  njih 13 odnosi na Tursku.
    U ovoj zbirci od 28 tekstova, njih 13 odnosi na Tursku.

    Dve Turske, dve geopolitike, dva regionalna puta

    Međutim, Spasojević primećuje i da je Redžep Tajip Erdogan neprikosnoveni lider s retkim nedostatkom takta i političar sve više odsečen od stvarnog sveta koji je prepolovio zemlju na dva dela. Poslednja brana uspostavljanju apsolutne dominacije Erdogana i njegove partije — turska armija — ukroćena je promenom ustava iz septembra 2010.

    Spoljna politika Erdoganove Turske, konstatuje autor, nalazi se na svojevrsnoj vododelnici. Ambiciozna politika „nula problema“ ishodovala je rezultatom „nula prijatelja među susedima“. Rastrzana između ambicija i mogućnosti, Istoka i Zapada, Evrope i Bliskog istoka, SAD i Rusije, Islamske države i Kurda — Erdoganova Turska se zapravo obrela u svojevrsnom plićaku sopstvene „strategijske dubine“. Do guše zaglavljena u glibu koji su za sobom ostavile kiše Arapskog proleća, Turska Redžepa Tajipa Erdogana je, smatra Spasojević, definitivno odbacila Ataturkovo načelo „mir u kući, mir u svetu“.

    Od Amerike…

    Turska je, prema autorovom mišljenju, napravila grešku iz marta 2003. kad je neposredno po dolasku Redžepa Tajipa Erdogana na vlast uskratila podršku ratnim planovima Bušove Amerike i odbila zahtev Vašingtona da sa njene teritorije krene u rušenje režima Sadama Huseina. „Ima ko hoće“, govorili su tada, podseća autor, sebi u bradu Dik Čejni i Donald Ramsfeld, scenarista i režiser druge Pustinjske oluje. Hoće Kurdi. Od tog trenutka mesto najpouzdanijeg američkog bliskoistočnog saveznika, umesto Turske, zauzeli su irački Kurdi predvođeni političkim klanom porodice Barzani.

    Pored toga što je, izuzimajući Katar, uspela da protiv sebe okupi sve uticajnije arapske zemlje, Turska je loše procenila i odnos snaga između zapadnih saveznika i šiitskih muslimana predvođenih Iranom — na prvom mestu u Siriji, gde je potcenila istrajnost predsednika Bašara el Asada i odlučnost Teherana u podupiranju režima BAAS partije.

    Iako NATO saveznica SAD, Ankara je na Bliskom istoku ostala bez podrške Vašingtona u gotovo svakoj pojedinačnoj krizi izazvanoj Arapskim prolećem, a s druge strane svaki u svoje vreme — konstatuje Spasojević dajući geopolitički kontekst Turske — Bizmark i Dizraeli, Lojd Džordž i Žorž Klemanso, Čerčil i Ruzvelt, imali su cilj da Rusiju istisnu sa prostora današnje Turske.

    Brane joj ka Rusiji…

     „Velika igra“, kako su krajem 19. veka nazivali Hladni rat Rusije i njenih zapadnih suparnika, oduvek se vodila za moreuze Bosfor i Dardanele, koji spajaju Crno more i Sredozemlje, i Rusiju izvode na topla mora.

    Čovek leži ispred tenka turske vojske na aerodromu Ataturk u Istanbulu
    © Sputnik / IHLAS News Agency

    U kontekstu aktuelne međunarodne konjunkture, na prvom mestu posrnulog Arapskog proleća i ukrajinske krize, jasno je da bi eventualno rusko-tursko savezništvo prevashodno bilo upereno protiv Amerike i Nemačke.

    Što se tiče odnosa sa Nemačkom, Spasojević kaže da koreni tursko-nemačkog sučeljavanja na Balkanu sežu duboko, a danas se, pored drugih razloga, mogu pronaći i u imperijalnoj nostalgiji, posebno eksponiranoj u neoosmanističkom diskursu. 

    … sa Nemačkom prsa u prsa

    Ono što je kroz najveći deo istorije bio najmanji zajednički sadržalac turske i nemačke balkanske politike jeste obostrani interes da se sputa i suzbije srpski uticaj na ovom poluostrvu. Erdoganova Turska u današnjoj Nemačkoj vidi glavnu prepreku na svom putu ka Evropi, na kome je Balkan odskočna daska. Berlin Angele Merkel na balkansku ulogu Ankare gleda kao na remetilački faktor za ostvarenje sopstvene dominacije u Evropi.

    Egzaltiranu onomadašnju izjavu tada premijera Erdogana da je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“ valja, sugeriše Spasojević, sagledavati i kao posledicu frustriranosti time da je, i pored ogromnih napora turske diplomatije u promovisanju nezavisnog Kosova, Ankara u potpunosti isključena iz razgovora Beograda i Prištine, koji se vode pod pokroviteljstvom EU.

    Opet ta vojska

    I unutrašnjoj i u spoljnoj politici Turske sve je u vazduhu, tvrdi Spasojević. Pritisnut korupcionaškim aferama, za koje ga optužuje uticajni Hizmet, političar Erdogan je poslednjih godina otpočeo proces opreznog približavanja nekada svemoćnoj armiji. Državnik Erdogan, konstatuje autor, shvatio je da bez moćne armije, čiji je ugled sistematski urušavan od početka njegove vladavine, Turska nije u stanju da bude faktor u svetu u kojem je govor sile najpouzdanije sredstvo sporazumevanja.

    Turska sve više liči na monarhiju Persijskog zaliva
    © Sputnik / Vitalij Podvicki

    I kad smo već kod pučeva, Spasojević podseća da je pre više od 60 godina, u državnom udaru koji je inicirala Britanija a sprovela Amerika, sa vlasti je svrgnut jedini demokratski izabrani lider Bliskog istoka tog vremena, iranski premijer Mohamed Mosadek. Nemali broj najuglednijih stručnjaka za međunarodnu politiku, konstatuje autor, drži da je puč 19. avgusta 1953. jedan od najdubljih uzroka islamskog fundamentalizma sa kojim se suočava današnja zapadna civilizacija predvođena SAD.

    „Nemali broj najuglednijih stručnjaka za međunarodnu politiku drži da je puč 19. avgusta 1953. jedan od najdubljih uzroka islamskog fundamentalizma sa kojim se suočava današnja zapadna civilizacija predvođena SAD“, tvrdi Spasojević.

    Šta bi od Turske bilo da nije bilo Hladnog rata? Ili šta bi danas bila Turska da je puste da geopolitiku kroji sama? I to se može naći u redovima i između redova zbirke „Između Turske i Evrope“. A i tema je za razmišljanje.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    knjiga, dušan spasojević, erdogan, turska, Evropa
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga