10:05 23 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Papa Franja

    Rat za naftu — papu nema ko da čuje

    © AFP 2019 / JANEK SKARZYNSKI
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 421
    Pratite nas

    Izjava poglavara Rimokatoličke crkve da je svet u ratu, i to ne verskom već za dominaciju naroda i za ekonomske interese, prošla je gotovo nezapaženo, iako je reč o prvoj poruci takve vrste izrečenoj sa mesta koje predstavlja jedno od najmoćnijih u svetu.

    Očigledno je da se nije dopala Zapadu, kome je, pre svega, i bila namenjena, a izgovorio ju je čovek kome se veruje.

    Posle užasnog iskustva sa kojim su poslednjih decenija suočeni narodi koji žive na prostoru Bliskog istoka, verovatno bi njegovo bogatstvo naftom mogli samo da smatraju svojim usudom, a ne srećom. Jer sled istorijskih događaja na tom tlu znači samo popis ratova zvanično objašnjenih već ofucanim floskulama da je sve zarad dobrobiti tamošnjeg življa. Kako izgleda ta dobrobit svi smo svedoci, gledajući kolone beskućnika kojima je jedino preostalo da potucajući se po svetu spasavaju gole živote.

    Kako se to papa Franja, drugačiji po svemu od svojih prethodnika, pa eto i po tome, drznuo da kaže kako se na Bliskom istoku vodi rat za ekonomski interes? Naravno da konstataciju poput njegove nećete naći ni u jednom od glavnih izvora informisanja, velikih zapadnih medija. Tamo su uglavnom paušalna objašnjenja o ugroženoj demokratiji. Zato je i dolazak do ekonomskih pokazatelja i podataka o zaradi na bliskoistočnoj nafti gotovo nemoguća misija.

    O zaradi od nafte niko neće da piše

    O tome se nerado govori, a u zaradu ulazi mnogo faktora, od poslova koje su na tim područjima dobile kompanije iz zemalja učesnica u ratu, do angažovanja svojih ljudi, prodaje svoje robe…

    Sirova nafta je najtraženija roba na svetu i čini 40 odsto svetskih potreba za energijom, a SAD su sa oko 21 milionom barela dnevno njen najveći potrošač. Od toga same proizvode oko 9,5 miliona.

    Američka agencija za energiju predviđa da će SAD povećati potrošnju sirove nafte za sedam miliona barela dnevno do 2030. Istovremeno će proizvodnja opasti za dva miliona barela dnevno.

    SAD, jednostavno, moraju da utole ogromnu potrebu za energentima a, kao što je jednom prilikom izjavio Dik Čejni, američki potpredsednik od 2001. do 2009, u vreme invazije na Irak, „nagrada se nalazi na Bliskom istoku“.

    Samo tri godine po otpočinjanju rata, u julu 2006. već je bio sačinjen radni nacrt zakona o eksploataciji nafte i gasa u Iraku i razmatran u Vladi SAD i naftnim korporacijama, a u septembru u Međunarodnom monetarnom fondu!

    Agencijska vest s kraja juna 2009. godine glasila je da je britanski energetski gigant „Britiš petroleum“ prva inostrana kompanija koja je dobila višegodišnje koncesije za investiranje i razvoj ratom razorenog iračkog energetskog sektora. Pobedio je na tenderu raspisanom gotovo četiri decenije nakon što je vlast Sadama Huseina nacionalizovala energetski sektor. Tender je privukao čak 31 svetsku kompaniju.

    Kod stranaca 95 odsto prihoda

    Jula 2013. godine, deset godina nakon invazije SAD i njenih saveznika na Irak, a godinu i po pošto se američka vojska povukla, čak 95 odsto ukupnih prihoda od nafte bilo je u rukama stranih kompanija. Sa proizvodnjom od oko 3,2 miliona barela dnevno, Irak je bio drugi proizvođač nafte među zemljama OPEK-a, a njegove rezerve su tada procenjene na oko 150 milijardi barela, što ga je pozicioniralo na četvrto mesto u svetu po količini naftnih rezervi.

    Prema prognozama Međunarodne agencije za energiju (IEA), izvoz nafte trebalo je 2013. godine da obezbedi Iraku oko 200 milijardi dolara. Od toga, međutim, Iračani nisu imali gotovo ništa. Naftni sektor zapošljavao je svega jedan odsto domaćeg stanovništva, a katastrofalno stanje infrastrukture, bolnica i škola posle ratnih razaranja ukazivalo je da je zarada od nafte „promašila“ javno dobro. Jasno, preko stranih kompanija koje su držale gotovo celokupnu naftnu privredu, iz zemlje se odlivao najveći deo prihoda.

    Da će se bliskoistočna politika u najvećoj meri vrteti oko nafte jasno je bilo još pedesetih godina prošlog veka. Posle pokušaja Irana da 1951. nacionalizacije iransku naftnu industriju koja je još od 1913. godine bila pod britanskom kontrolom preko Anglo-iranske naftne kompanije, danas „Britiš petroleuma“, 1953. je usledio državni udar. Organizovali su ga britanski MI6 i američka CIA, svrgnuvši sa vlasti iranskog premijera Muhameda Mosadeka. Od tada datira i sistematska saradnja uspostavljena između vlasti u Vašingtonu i velikih privatnih američkih naftnih kompanija, koja je zasnovana na uzajamnoj koristi od zaštite i širenja kontrole nad svetskim izvorištima nafte.

    Samo godinu dana posle pada Pahlavijeve dinastije u Iranu i uspostavljanja islamske republike, predsednik SAD Džimi Karter je 1980. godine izjavio da će bilo koji pokušaj da se spreči dovod nafte iz Zaliva biti smatran napadom na „vitalne interese“ SAD i biti zaustavljen na svaki način, pa i upotrebom vojne sile.

    DAEŠ uzvraća

    Antički rimski spomenik u modernom delu Evrope
    © AFP 2019 / Alberto Pizzoli

    Demonstrirano je to ratom u Iraku 2003. godine, pod izgovorom njegovog posedovanja hemijskog oružja. Da su tvrdnje bile lažne nedavno je „presudila“ Čilkotova komisija tadašnjem britanskom premijeru Toniju Bleru koji je svoju zemlju sa SAD uveo u irački rat. U izveštaju se navodi i da je u haosu i sektaškom nasilju po svrgavanju Sadama Huseina ojačala Al Kaida, a sve je to doprinelo nastanku takozvane Islamske države (DAEŠ) polovinom 2014.

    Nisu se mnogo u SAD brinuli kada su prvo u Iraku a potom i Siriji letele glave u sektaškim obračunima ljudi koji pripadaju istoj veri. Slabo su se mediji i svet zanimali za sukobe i stradanja. Sve se svodilo na svakodnevnu objavu broja poginulih. Osuda terora počela je tek kada se on preselio i na Zapad, a „briga“ za ljudska prava Sirijaca kada je bio ugrožen posao sa naftom pošto je DAEŠ počeo da kontroliše dobar deo naftovoda.

    Prema pisanju „Fajnenšel tajmsa“, krajem prošle godine DAEŠ je prodajom nafte ispod tržišne cene s naftnih polja koja su pod njihovom kontrolom dnevno zarađivao najmanje 1,5 milion dolara.

    Procene američkog Ministarstva finansija oktobra prošle godine bile su da su dnevno crpli oko 30.000 barela nafte u Siriji i između 10.000 i 20.000 barela u Iraku, a da je godišnja zarada oko 500 miliona dolara. Tome, smatraju u ministarstvu, treba dodati i stotine miliona dolara od reketiranja kompanija koje se bave trgovinom na područjima pod njihovom kontrolom.

    Sve se, dakle, vrti oko nafte, odnosno ekonomskog interesa. Za njegovo osvajanje, koje donosi i moć naroda, prihvatljiv je svaki izgovor, ali zašto tražiti nove kada postoje već provereni. U jednom slučaju verski rat, u drugom borba za demokratiju i ljudska prava.

    Sve je u jednoj rečenici upozoravajuće sažeo papa Franja. Pitanje je ima li ko da ga čuje i u šta svet srlja. 

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    ekonomija, papa, nafta, Svet
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga