13:41 21 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    4337
    Pratite nas

    Do održavanja američkih predsedničkih izbora ostala su puna tri meseca, ali lobisti raznih fela, spin majstori i ostali kreativci zaduženi za namicanje dodatnih procenata podrške uveliko rade. Ipak, za svaki slučaj ceo izborni sistem za predsednika SAD je svojevremeno kreiran kao „sigurnosna mera“ ako narod izabere kandidata koji elita ne podržava.

    Mada je, kako kažu stručnjaci za marketing, u izbornim kampanjama gotovo sve dozvoljeno, glavna vest sa američkih borilišta za ulazak u Belu kuću ovih dana je spekulacija da pojedini lideri iz Republikanske stranke razmišljaju o tome da svom kandidatu Donaldu Trampu okrenu leđa.

    Više od 100 zvaničnika Republikanske partije, uključujući najmanje šest bivših članova Kongresa i najmanje 20 nekadašnjih članova Republikanskog nacionalnog komiteta, kako javlja agencija AP, potpisalo je pismo kojim od predsednika tog komiteta Rajnsa Pribasa traže da obustavi finansiranje Trampove kampanje.

    Mediji u SAD navode da su lideri republikanaca sve više zabrinuti zbog pada Trampove popularnosti posle njegovih najnovijih gafova. Ruku na srce nisu ti gafovi bili ni veći, ni češći u odnosu na razne kojima je obilovala njegova dosadašnja kampanja, računajući i onu stranačku posle koje su ga republikanci izabrali za svog predsedničkog kandidata.

    „Ja svoj stil neću menjati“, poručio je pak Tramp odbijajući tvrdnje o padu popularnosti i neprimerenom ponašanju. Za „Foks njuz“ kaže da će, ako mu stranka zaista uskrati novac, on takođe prestati da skuplja donacije za republikance.

    Kreativci i spin majstori

    Tek, prema najnovijim rezultatima anketa kandidatkinja Demokratske stranke Hilari Klinton u odnosu na Trampa je povećala prednost i ona, ako je verovati američkim medijima, sada iznosi osam odsto, u odnosu na tri odsto u julu.

    Međutim, u istom tekstu AP priznaje da nema dokaza da postoji formalni plan za raskid sa Trampom. Poziva se na tri neimenovana republikanska zvaničnika koji kažu da je Pribas proteklih dana neformalno razgovarao sa stranačkim liderima o mogućem raskidu sa Trampom. Agencija priznaje i to da Pribas glasno podržava Trampa i da „razdor u redovima republikanaca“ nema odraza ni na Trampovu sposobnost da privuče pristalice na svoje skupove.

    Dakle sve po sistemu može da bude, ne mora da znači. Uostalom, kao što se isto tako predstavljaju i rezultati anketa. Tako pojedini mediji prenose da je razlika osam odsto, neki mediji da je 10 odsto, a neki i više od toga.

    Anketa Marist instituta od 10. avgusta, prema pisanju pojedinih medija, pokazuje da Klintonova vodi sa 48 prema 33 odsto. Koliko je to pisanije tačno lako je proveriti na sajtu tog instituta.

    Klintonova u Ajovi u avgustu ima 41 odsto podrške, za razliku od julskih 42 odsto, dok Tramp ima 37 odsto glasova, za razliku od 39 u julu. U Ohaju Klintonova je popravila rezultat za četiri odsto, sa 39 na 43, a Tramp ga je pogoršao za jedan odsto, sa 38 na 39. U Pensilvaniji Klintonova je rezultat popravila sa 45 u julu na 48 odsto u avgustu, a Tramp sa 36 na 37 odsto. Greška slučajna ili namerna? Tek, išla je na štetu Trampa.

    Nema sumnje da će posle starta trke krajem jula, kada su kandidati za predsednika SAD bili manje-više izjednačeni, mediji imati jednu od važnih uloga u njihovom predstavljanju, tačnije favorizovanju. Jasno je da je tu u znatnoj prednosti bivša državna sekretarka i prva dama SAD koja je kontakte sa ključnim medijima u zemlji gradila godinama.

    Do održavanja američkih predsedničkih izbora ostala su puna tri meseca, ali lobisti raznih fela, spin majstori i ostali kreativci zaduženi za namicanje dodatnih procenata podrške uveliko rade.

    Zato i ne čudi jedna od skorijih izjava Trampa o netačnom izveštavanju medija i to iz Jute, uvek jakog uporišta republikanaca gde je sada suočen sa problemima.

    Izbori u Sjedinjenim Američkim Državama
    © AP Photo / Andrew Harnik

    Profesor Kertis Gans sa Američkog univerziteta objašnjava da svaki od kandidata počinje sa kampanjom u državama u kojima će sigurno da pobedi i državama u kojima se očekuje da će izgubiti“.

    U sredini su države u kojima bi mogao da pobedi bilo ko od dvoje kandidata. Države koje mogu da pripadnu jednom ili drugom kandidatu su takozvana „izborna ratišta“. To gotovo uvek dovodi do neizvesne borbe, odnosno situacije da izbornu trku reše „neodlučne“ države, takozvane „sving stejts“. U pitanju su savezne države u kojima je, prema anketama, razlika između dva kandidata manja od šest odsto.

    One su prava izborna ratišta zato što uprkos maloj razlici u glasovima „pobednik odnosi sve“. Kandidat koji je pobedio, pa makar i sa jednim glasom više, dobija sve elektorske glasove u toj saveznoj državi. To pravilo važi za sve savezne države sem za Mejn i Nebrasku, gde se elektorski glasovi dele proporcionalno broju osvojenih glasova.

    Procedura čuva elitu

    Komplikovana procedura za izbor predsednika SAD kreirana je kao „sigurnosna mera“ ako narod izabere kandidata koji elita ne podržava. Iskustvo svih dosadašnjih izbora to je potvrdilo, kao i činjenicu da je predsednik Amerike ličnost koja će na najbolji način da zastupa interese krupnog kapitala kojem su granice SAD odavno postale tesne.

    Zato američki izborni sistem ne podrazumeva direktno biranje predsednika, ličnost koja u državi sa predsedničkim sistemom ima najveća ovlašćenja. Iako Amerikanci izlaze na birališta, izbori za američkog predsednika su u suštini indirektni, jer se birači ne opredeljuju direktno za kandidate. Na osnovu glasova Amerikanaca na kraju će sredinom decembra odlučivati elektori, ukupno njih 538 koji čine Izborni kolegijum. Prosta većina od dobijenih 270 glasova elektora otvara vrata Bele kuće.

    Broj elektora je jednak broju predstavnika koji savezna država ima u Kongresu i u zavisnosti od broja stanovnika i veličine, savezne američke države mogu imati od tri elektorska glasa, poput Alabame, Montane i drugih, do 55 elektorskih glasova koliko ih, na primer, ima Kalifornija.

    Zato je i moguće da, kao u slučaju Ala Gora, kandidat koji dobije najveći broj glasova birača ne bude i pobednik izbora. I nije to bilo prvi put. Tako je 1824. godine predsednik postao Džon Adams, 1876. Ruderford Hejz, a 1888. godine Bendžamin Herison.

    I 1960. godine Ričard Nikson je dobio oko 200.000 glasova manje od Džona Kenedija. Odlučio je, kažu, na savet svog tasta Dvajta Ajzenhauera, bivšeg predsednika SAD, da ne traži ponovno brojanje glasova. Javno je rekao da se na taj korak odlučio „u interesu nacije“.

    Interesantno je da nijednom od predsednika koji se provukao kroz iglene uši nije pošlo za rukom da dobije i drugi mandat. Kenedi nije imao ni šansu. Ubijen je pre isteka prvog mandata.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    predizborna kampanja, spinovanje, izbori u SAD, Donald Tramp, Hilari Klinton
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga