02:52 21 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Milo Đukanović

    Zašto im je mio Milo, a zašto je Milu milo

    © REUTERS / Stevo Vasiljevic
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 370
    Pratite nas

    Đukanoviću je potrebna vlast, a Zapadu ucenjen lider i pod njim zarobljena država i narod koji služi za oročene ili sporadične provokacije, izazivanja nestabilnosti ili konstantno održavanje kontrolisane trusnosti. Da stvarno ima demokratije u Crnoj Gori, Milo ne bi bio ni blizu vlasti.

    Pojedinac, građani, pravna država. Nasumično pobrojani pojmovi predstavljaju vrednosti o koje nijedan zapadni aparatčik, a kamoli činovnik ili političar koji stremi ozbiljnoj funkciji ili se na njoj nalazi, ne sme da se ogreši.

    Naravno da postoji obilje onih koji se ogreše, ali i obilje medija, institucija i agencija koje to jedva dočekaju, pa takvi završe karijeru dok ste rekli: poreski obveznik. Sve ostale više-manje loše odluke, pogrešne procene, pogubne realizacije… mogu nekako da budu oprane, sanirane ili vreme učini svoje, pa na njih zaborave, ali javno sve mora da bude prema udžbenicima demokratije ili barem tako dobro ušminkano da liči na demokratiju.

    Predizborni Bilbordi u Podgorici.
    © Tanjug / Rade Prelić

    Znaju li ti kod kuće da si za Mila

    Zbog svega toga je bilo onoliko muke da se odobrovolje javna mnjenja u zapadnim demokratijama prilikom vojnih intervencija, a sve zarad navodnog instaliranja demokratije. Ogromna količina novca zbog toga zapliva svakojakim kanalima, a nemali broj ljudi biva upregnut u mašineriju koja za cilj ima da poreskim obveznicima pokaže opravdanim bombardovanje „zbog naše nafte ispod njihovog peska“.

    Ako bi do javnog mnjenja tih država došla prava istina zbog intervencija u Iraku, na primer, čitava administracija morala bi odmah da krene ka izlaznim vratima. Sama. Ne bi čekala da građani od njih to zatraže.

    Iz tog razloga, na primer, optužbe na račun Tonija Blera u Britaniji isplivaju tek kad prođe dovoljno vremena da ne mogu da ugroze ni vlast, ni partiju, ali ni da nešto promene. 

    Jednako kao za nepočinstva zapadnih premijera, činovnika i oficira zapadna javna mnjenja i tamošnji poreski obveznici će kad-tad saznati i za daleko više od nepočinstava koje decenijama sprovodi režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Svakako, istovremeno će saznati i za sve one političare koje su plaćali, a koji su podržavali nedemokratski režim.

    Samo da se o(p)stane na vlasti

    Do tad će na delu biti (zlo)upotreba despota Mila, zarad geopolitičkog inženjeringa. Ovaj svojevrsni politički galimatijas predstavlja obostrano korisno udruživanje, bez dobrih namera. 

    Đukanoviću je bitna vlast, a način na koji će na njoj o(p)stati, od koga će biti podržan i „koliko će promjeniti vjera“ da bi ostao na vrhu igle — potpuno mu je irelevantno. S druge strane je Zapad koji ima dugoročno definisane geopolitičke ciljeve ali i ucenjene lidere i pod njima zarobljene države i narode koji služe za oročene ili sporadične provokacije, izazivanja nestabilnosti ili konstantno održavanje kontrolisane trusnosti.

    Proizvod svega toga je niz država koje to nisu, koje su prema pravilu daleko od Atlantika i čiji građani predstavljaju kolektivnu kolateralnu štetu. Primer takvih država je i Crna Gora, gde je na delu eksperimentalni primer privida života, karikature političke borbe i antipod demokratije.

    Prodaja straha potomcima harambaša

    U ovoj državi između mora i brda, umesto takmičenja programa i ideja, kao sat na glavaševoj ruci funkcioniše razrađen sistem progona političkih protivnika, svakodnevno se poseže za stvaranjem navodnih neprijatelja od kojih treba braniti državu, a umesto zaštiti od institucija građani pribegavaju savijanju kičme…

    U Crnoj Gori nema istinitog i pravovremenog informisanja javnosti, nema polaganja računa poreskim obveznicima, nema straha od odmazde glasača, ali u izobilju ima prodaje straha tim glasačima, poreskim obveznicima i svima koji drugačije misle.  

    I to nikome sa Zapada ne smeta. Ili ih nije briga jer je van njihovog dvorišta. Međutim, ti isti istovremeno ponavljaju kako podržavaju reforme — kojih nema, i demokratiju — koja to nikad bila nije.

    Da je Crna Gora demokratska država, Milo Đukanović ne bi bio ni blizu vlasti, a ne na njenom vrhu. Naprosto, čovek kao on u takvom sistemu ne bi mogao da ostane i ne bi bio upotrebljiv zapadnim ideolozima.

    Zato je na dan parlamentarnih izbora bilo ostvareno ono što je direktor policije u toj državi najavio, a ministar policije u toj istoj državi kategorički odbio. Iole ozbiljan čovek neće poverovati da je ozbiljna država baš na dan izbora uhapsila „teroriste“, ali će svi oni koji znaju gde i pod kime žive poverovati da režim ne preza ni od čega zarad opstanka na vlasti. To je strah po glavi stanovnika, a strah i demokratija ne mogu u istu rečenicu.

    U svakodnevnoj agenda režima stoji i progon Srpske pravoslavne crkve, koja je vekovno utemeljena na prostoru Crne Gore, pljuvanje prošlosti te države, građenje novog identiteta uprkos istorijskoj prepoznatljivosti, konstantno glorifikovanje antisrpstva i antirustva.

    Sve to je, dakle, u cilju stvaranja despotije za poneti. Despotije koja preko despota služi za tuđe interese. A to je predaleko od demokratije.

    U demokratijama nema kupovine glasova. U demokratijama nema „izbornog turizma“ za dijasporu parama poreskih obveznika domicilnog stanovništva. U demokratijama nema glasanja u šatoru. Nedopustivo je upadanje u kuće na dan izbora. U demokratijama nema ucena, podmetanja, zatvaranja. Ali ima odgovornosti. U demokratijama država ne sme da bude rob vladara, već je vladar ponizni sluga te države.

    I sve to veoma dobro znaju svi zapadi činovnici, poput američke ambasadorke u Podgorici koja se verbalno direktno meša u izborni proces, ali i analitičari poput Danijela Servera, koji je brže-bolje potrčao da proglasi pobedu Mila Đukanovića pred Državne izborne komisije Crne Gore.

    Demokratija se, izgleda, čita, piše i percipira na jedan način kod kuće, a na sasvim drugi u tuđem dvorištu.

    Njegošev amanet ne umire

    Da je drugačije, zapadni činovnici bi postupili kao profesor univerziteta u Gracu Florijan Biber, koji tvrdi da je izborni proces u Crnoj Gori daleko od demokratskog modela i upozorava da će, ako sadašnja garnitura ostane na vlasti u naredne četiri godine, razočaranje u Crnoj Gori i dalje rasti.

    Biberova ocena da je svojevrstan paradoks podatak da neki ljudi posvećeni reformama smatraju uspehom rezultat izbora u Crnoj Gori, u smislu da je izbore dobila partija posvećena evroatlantskim integracijama, najplastičniji je opis namernog žmurenja Zapada i licemerja njihovih političkih elita.

    Biberovu konstataciju  — „Problem je u tome što je ta vlada pre svega motivisana ostankom na vlasti i sopstvenim interesima, već 25 godina“ — potpisala bi većina građana Crne Gore. Naravno, kad bi smela i kad posle toga ne bi izgubila posao, dovela u pitanje egzistenciju svoje porodice ili na neki drugi način bila osramoćena.

    Međutim, ista ta zaplašena većina se uprkos svemu navedenom protivi Crnoj Gori u NATO-u, ma koliko Danijel Server i slični njemu falsifikovali realnost i govorili da „posle izbora u Crnoj Gori postoji snažna podrška za pristupanje zemlje NATO-u i Evropskoj uniji“.

    Ovakav stav crnogorskih građana predstavlja dokaz da Crna Gora jeste vezana, ali da nije zakopana. Ovo je dokaz je zarobljena, ali da nije mrtva. Dabome, i da sloboda i dalje živi u tim građanima, pa će i od despotije za poneti, Crna Gora biti vraćena sebi samoj. Tako im Njegoševog amaneta.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    rezultati, vlast, opozicija, izbori u Crnoj Gori, Ključ, DF, DPS, SDP, Milo Đukanović, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga