17:11 14 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1629822
    Pratite nas

    Kad je čovek, zajednica, nacija, svesna sebe, onda će lako umeti sa drugima. Međutim, kad nisu svesni sebe, ili kad iz iracionalnog straha ne smeju da budu svesni sebe, onda se sve vreme trude da se ponašaju onako kako drugima odgovara i tako trčećim korakom pobegnu od sebe, a da pritom ne zadovolje ni one zbog kojih su krenuli u bežanje.

    „Srećan sam što sam u spomen sobi u kasarni u Nišu mogao da vidim da neko vodi računa o Srbima koji su poginuli u NATO agresiji, što su njihova imena tu, što nisu zaboravljena, iako sve to radimo stidljivo, i dalje se svoje senke plašimo“.

    Ima li među vama nekoga ko ne bi potpisao ovaj citat? Većina bi, dakako, potpisala. A vi koji ne biste, šta vas u tome sprečava, šta je to u ovom citatu što nije tačno?

    Što je ginô, nisam mu ja kriv

    Tačno je da je veliki kvalitet društva kao celine kad u nekoj državi postoje oni koji ne daju da zub vremena, političkih okolnosti i geopolitičkih interesa uništi sećanje na stradale, kad postoji neko ko brine da se ne zaboravi na one koji su dali nešto svoje kako bi svi ostali dobili i živeli bolje i kvalitetnije. Poginuli u NATO bombardovanju su dali sve, dali su život.

    Uprkos tome, ima onih koji smatraju da je odbrana bila uzaludna, da je čak agresija bila opravdana. Dabome, pretpostavimo da i ne misle sve što smo pobrojali, sigurno su na stanovištu da nikako ne bi trebalo iritirati Zapad, i to tako što se sećamo žrtava. Doista krajnje čudan rezon.

    Zar zbog dobrih odnosa sa Nemačkom — a bili su nekad dobri, pa i sad su u uzlaznoj putanji — nije onomad i juče trebalo obeležavati streljanje u Kragujevcu? Zar taj pijetet, zarad nekih budućih odnosa treba izbaciti iz obeležava narednih godina? Ne, nikako. Pa to ni Nemačka ne traži.

    Takođe, ima i onih koji nemaju ništa protiv ovakvog stava, ali kad vide da je u pitanju citat aktuelnog premijera Srbije Aleksandra Vučića sa kojim prema mnogim pitanjima nisu saglasni, odmah kažu: a, pa to je Vučić.

    Tačno je da Aleksandar Vučić ne voli kritike, tačno je da ima dosta poteza koji mogu biti kritikovani, ali svakako da ima i stavova kao što je ovaj i za koji svaki realan čovek mora reći da zaslužuje da se kaže: da, tako je.

    Pritom — ne želeći da izigravao portparola premijeru, ima ih onoliko — ovim citatom se nikako nije htelo reći da sad Srbija treba da prekine diplomatske odnose sa NATO zemljama koje su učestvovale u agresiji, nije se htelo reći kako će srpsko pravosuđe ponovo postaviti stolice na kojima će pisati imena tadašnjih vođa zapadnih zemalja i njihovih generala, pa im suditi. Ne. Samo je rečeno da treba reći: ti i ti ljudi su poginuli, nismo ih zaboravili.

    To je jednako kao što nije sramota imati srpsku šajkaču, setiti se staračkih opanaka, slanine koja je srpskim vojnicima u albanskoj golgoti služila i za hranu i u medicinske svrhe, frule koja je upotpunjavala razonodu, ubijala dosadu, pomagala pastirima…i da ne nabrajamo. Sve ovo, i još podosta toga, odlika je jednog naroda, kao što je, na primer, kilt odlika nekih drugih naroda.

    Vidi ga sa votkom, a ja mrtav pijan

    Kad je čovek, zajednica, nacija, svesna sebe, onda će lako umeti sa drugima. Međutim, kad nisu svesni sebe, ili kad iz iracionalnog straha ne smeju da budu svesni sebe, onda se sve vreme trude da se ponašaju onako kako drugima odgovara i tako trčećim korakom pobegnu od sebe, a da pritom ne zadovolje ni one zbog kojih su krenuli u bežanje. Apsurd, ali je tako.

    Iljušin na aerodromu u Nišu
    © Sputnik / Radoje Pantović

    „Dosta je lukav potez ruskih zvaničnika da u vremenu rasprave u EU o pooštravanju sankcija Rusiji zbog ratnih dejstava u Siriji traži od Vlade Srbije da se priključi slanju humanitarne pomoći u sirijski grad Alep. Jer, vidite, ko može da ima nešto protiv humanitarne pomoći, ali taj gest, ipak nešto znači“.

    Ima li među vama nekoga ko bi potpisao ovakav citat? Većina ga, dakako, ne bi potpisala. Zato što — a taj stav je i Sputnjik uzneo u tekstu „Kome smetaju 84 para gaća“ — nije važno ko je nešto inicirao, ko je prevezao, iz kojeg centra i kome se pomoć šalje. Pomoć je, pobogu ljudi, pomoć. Tačka.

    Međutim, ima i onih poput Mihaila Crnobrnje, predsednika Evropskog pokreta koji je izgovorio citirani stav, koji misle da pomoć, ipak, nije samo pomoć.

    Da, zvaničnici velike supersile treba da budu lukovi. To znamo još od vremena otkad je ta država postala supersila, inače se ne bi nalazili na funkcijama na kojima se nalaze. Na diplomatsku lukavost mislimo. No, stvarno je ponižavanje te supersile, termina lukavstvo, a ujedno i naivno promišljanje reći kako je pozitivan odgovor Srbije na neku humanitarnu inicijativu proizvod duboko smišljene geostrategije.

    Svakako, Crnobrnjin citat bi potpisali i oni koji već danima polemišu o tome da „ova vest stiže u momentu zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i partnera sa Rusijom zbog ruskih vazdušnih akcija u Alepu“.

    Pa šta? U pitanju je humanitarna pomoć civilima, a ne džemperi iz Sirogojna ruskim pilotima da im na velikim visinama ne bude hladno.

    Ali, ima tu uvek neko „ali“ koje „drugoj Srbiji“ sreću kvari. „Ostaje nepoznato“, konstatuju oni, „kome će pomoć, o kojoj govori premijer Srbije, konkretno biti namenjena. Da li i civilima u delovima Alepa pod kontrolom opozicionih snaga ili oblastima koje kontrolišu snage režima sirijskog predsednika Bašara el Asada?“

    Stvarno velika nepoznanica, koja mnogo toga menja. Stvarno velika dilema. Ne, ovo nije ni nepoznanica ni dilema, znaju to i oni dobrano. Ovo je samo i jedino plastični dokaz da se neko svrstava i kad je humanist u pitanju, a sve vreme govori da se ne treba svrstavati. Ovo je ona situacija kad je taj neko popio bure viskija, ali upire prstom u onoga ko samo iz prodavnice nosi litar votke.

    „Zašto Srbija ulazi u sve to kad već mnogo krupniji međunarodni faktori ne mogu da razreše problem. Države koje vode nepredvidivu politiku ta činjenica uvodi u problem. Nakon nepredvidive politike, problem je sticanje poverenja. Tako nešto ne doprinosi povećanju poverenja, već sumnjičavosti“, reče general u penziji nekadašnje JNA i dugogodišnji politički savetnik crnogorskih vlasti Blagoje Grahovac.

    Zna iskusan čovek kao što je Grahovac da ovakav čin Srbije i njegovog ministarstva nije nikakvo svrstavanje, ali zna i šta i gde treba reći. Pa ga zato i zovu.

    Kako oni zarađuju, a mi nećemo jer je „sramota

    Više prostora u medijima je dobilo osporavanje pomoći, nego sam čin pomoći. Pritom, vest da se u Srbiji održava kraljevsko venčanje, prvo još od 1922. kad se kralj Aleksandar oženio princezom Marijom, dobije prostor koliko i vremenske prilike na Novom Zelandu.

    Venčanje princa Mihaila Karađorđevića, unuka kralja Aleksandra, i njegove devojke Ljubice Ljubisavljević na Oplencu moglo je, da smo svesni sebe i da se ne stidimo sebe, da nam svima donese ako ništa drugo a ono novac od turizma. Setite se samo koliko je bilo tekstova u srpskoj štampi i priloga na televizijama o britanskom venčanju. Eto vam svih odgovora.

    „Neko nas je kao motkom utukao u glavu da ne smemo da govorimo ni ko smo, ni šta smo, jer, kad god bismo to izgovorili, bili bismo omalovažavani i ismejani. Taj pritisak postoji već 25 godina i nevažno je da li smo izgubili za pregovaračkim stolom ili smo izgubili rat“.

    I ovaj citat je tačan. Ima onoliko primera koji ga dokazuju, a neke stvari i stavovi koje smo mi naveli u ovom tekstu takođe govore u prilog istinitosti ove teze.

    Franko Simatović Frenki u sudnici Haškog tribunala
    © AP Photo / Martijn Beekman, Pool

    E sad, pošto je i ovaj citat iz usta Aleksandra Vučića, onda čak i onima koji bi se sa njime saglasili, gubi na težini. Ali ne zbog samog stava i Vučića, već zbog čitalaca.

    Za njih je Vučić prevrtljiv jer je onomad bio u radikalima. A kad je bio u radikalima, ni to nije valjalo. Za njih je Rusija lukava jer, eto, nije imala nekoliko desetina tona humanitarne pomoći, pa je morala Srbija da nasedne na rusko lukavstvo i da im pomogne.

    Tako rasuđuju kritičari. Ako se sve ovo rasuđivanjem može nazvati. Jedino za sebe misle da su časni i pravični. Ali i svrstani. Svi koji pak misle drugačije — ne valjaju.

    Neće biti. A neće ni moći.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Slično:

    Srbija i NATO: Nit nas ko zove, nit mi to hoćemo (audio)
    Srbija neutralna, saradnja i sa Rusijom i sa NATO-om
    Moskva: Nedopustivo da Sirija doživi sudbinu Iraka i Libije
    „Hezbolah“: Irak i Sirija mogu da nestanu
    Teroristi prete streljanjem građanima koji žele da napuste Alep
    Zašto Alep postaje sirijski Staljingrad
    Tagovi:
    Sirogojno, Kragujevac, Rusko-srpski humanitarni centar, Alep, NATO agresija, Nemačka, NATO, Humanitarna pomoć, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga