10:26 10 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Dete sa oružjem

    Da li vaspitni sistem stvara ubice

    © Foto : Pixabay
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    1631
    Pratite nas

    „Dominantna je ta profesionalna psihološko-pedagoška struja koja govori o srećnoj deci, da treba da učinimo sve našoj deci da budu srećna u detinjstvu s pretpostavkom da će oni odrasti u odgovorne, odrasle i funkcionalne ljude. Međutim, to se ne dešava jer oni onda postaju narcisi i ne žele da odrastu“, kaže psihoterapeut Zoran Milivojević.

    Slučaj trojice maloletnika iz Novog Sada koji su zapalili dvojicu beskućnika od kojih je jedan preminuo usled povreda, osim što je uzburkao javnost, otvorio je i pitanje šta će biti sa dečacima koji po zakonu ne podležu krivičnoj odgovornosti.

    Iako stručnjaci kažu da to što nema krivične odgovornosti ne znači da se ne može primeniti čitav niz mera socijalne politike iz sfere porodičnog prava, koje će biti analogne krivičnim sankcijama za maloletnike, samo nekoliko dana posle incidenta pojavila se priča o jednom od njih koji i dalje besciljno luta ulicama Novog Sada dok njegovi roditelji nisu kod kuće, „u kojoj u veoma lošim uslovima živi najmanje troje dece i još toliko odraslih“.

    U međuvremenu, „u radu stručnjaka Centra za socijalni rad u Novom Sadu u organizovanju zaštite jednog od trojice maloletnika koji su zapalili beskućnika, bilo je propusta“, konstatovala je nadležna komisija nakon obavljenog nadzora nad stručnim radom u tom centru i pregleda dosijea korisnika.

    Da li su deca odgovorna?

    Psihoterapeut Zoran Milivojević podseća da se incident dogodio oko tri sata posle ponoći i postavlja pitanje kako u toj instituciji nije primećeno da to dete nije tu, a u slučaju druga dva dečaka pitanje je šta je radila porodica.

    „To je urađeno u grupi, a u grupi se formira ono što zovemo psihologija čopora, što znači da pojedinci prestaju da se osećaju odgovorno jer deli se odgovornost sa članovima grupe i pojavljuje se dinamika dokazivanja“, kaže Milivojević za Sputnjik.

    Kad je reč o činjenici da maloletnici ne podležu krivičnoj odgovornosti do 14. godine života, to je zbog toga što se apstraktno mišljenje kod dece u punom obliku javlja tek u tom uzrastu, zato što se smatra da pre toga ne mogu dobro da predvide posledice svojih dela, odnosno da ne razlikuju dobro od zla, dodaje on.

    „Tako da je njihova ličnost u procesu formiranja i zbog toga ne možemo da govorimo o nekom poremećaju ličnosti jer se deca tek sklapaju kao ličnosti i zbog toga je takav zakonski stav, zasnovan na razvojnoj psihologiji, moralnom razvoju itd“, objašnjava Milivojević.

    Apsurd i samoodbrana

    On pretpostavlja da će dečaci biti podvrgnuti nekom tretmanu Centra za socijalni rad kojim bi trebalo da se utvrdi kakva je situacija u porodici i školi i verovatno će se sa njima intenzivno raditi. Milivojević smatra da dečak koji je zapalio beskućnike može da se socijalizuje i promeni.

    „Može, jer on se kao ličnost tek izgrađuje. Ovo je jedan tragičan događaj, on je prouzrokovao smrt druge osobe i taj će postupak obeležiti ceo njegov život, ali to može biti razlog da se on promeni i da shvati da su stvari ozbiljne i da drugi ljudi mogu da nastradaju. Da li će uspeti ili neće, mi ne znamo, ali verujem da će imati ekipu vaspitača i psihologa koji će usmeravati njega i roditelje kako da rade sa njim, a moguće je, ako je on teško zanemaren, da bude oduzet porodici i stavljen u neku drugu gde će ga drugačije vaspitavati i kontrolisati“, kaže Milivojević.

    Komentarišući nedavni slučaj napada učenika na profesora u jednoj školi, Milivojević je rekao da je profesor pokušao da se odbrani, bio bi optužen za nasilje, što je jedna apsurdna situacija i nešto potpuno iracionalno, jer ljudi imaju pravo na samoodbranu.

    Prava bez obaveza

    „Tako i nastavnici imaju pravo kad ih neko šamara da se tome fizički suprotstave. Mislim da imamo veliki problem u školama zbog toga što su učitelji i nastavnici zastrašeni od strane sistema. Nemaju nikakva prava, osećaju se nemoćno i nisu autoriteti toj deci, a roditelji su različiti“, ocenjuje on.

    Velika većina roditelja su odgovorni i socijalizuju svoju decu, ali imamo i veliki problem siromaštva u Srbiji, pa roditelji da bi deci omogućili osnovne potrebe rade u dve smene, pa su deca zanemarena i kao takva i pomalo divlja i nasilna.

    „Imamo i tu kategoriju razmažene dece kojoj roditelji sve dozvoljavaju, koja nemaju granice i ta decu su takođe vrlo nasilna kad neko ne želi da im dâ ono što žele ili, im se suprotstavi“, objašnjava Milivojević.

    Prema njegovim rečima, imamo veliki problem sa mladima koji kreće od vaspitnog modela jer se „preterano promovišu dečija prava a zaboravljaju dečije obaveze“.

    Sistemski haos

    Azilanti
    Centar za zastitu i pomoc traziocima azila

    „Dominantna je ta profesionalna psihološko-pedagoška struja koja govori o srećnoj deci, da treba da učinimo sve našoj deci da budu srećna u detinjstvu s pretpostavkom da će oni odrasti u odgovorne, odrasle i funkcionalne ljude. Međutim, to se ne dešava jer oni onda postaju narcisi i ne žele da odrastu. Znači, mora i ljubav, ali mora i disciplinovanje dece. Mora i konflikt jer dete će biti najsrećnije ako mu ispunjavate želje, ali onda neće naučiti da ih obuzda i prihvati granice, neće imati samodisciplinu niti će biti uspešno, a postoje i razni rizici od devijantnih ponašanja“, upozorava naš sagovornik.

    Prema njegovim rečima, kod nas vlada „sistemski haos“ u kome bi trebalo više da se posvetimo deci, ali ne na takav način da ih obožavamo i onda kad se pojave ovakvi problemi da se krstimo, nego da vidimo šta je najbolje za dete u kontekstu roditelja, odnosa sa porodicom, šireg ambijenta, škole.

    „Mislim da smo u tom procesu, ali smo ga tek započeli“, ocenjuje Milivojević.

    I agresor i žrtva

    Komentarišući ideju v. d. direktorke novosadskog Centra za Socijalni rad da bi dečake eventualno trebalo smestiti u još nezavršenu Sigurnu dečju kuću, Milivojević kaže da su Sigurne kuće namenjene žrtvama nasilja, dok ova deca imaju i vaspitni problem.

    To dete jeste i agresor, počinilac takvog dela koje je imalo smrt kao ishod, ali je istovremeno i žrtva zanemarivanja, dodaje on.

    „Slična priča se odnosi i na odrasle kriminalce i oni su imali razne traume u detinjstvu, ali ih ipak smatramo odgovornim za svoje postupke, tako da od ovog deteta ne treba praviti žrtvu već ga ubaciti u neki vaspitni program. To je ono što mu treba, a ne sigurna kuća u kojoj će da se krije“, kaže Milivojević.

    Umesto Sigurne kuće, Milivojević podseća da u Beogradu postoji Svratište za decu i dodaje da je jako dobra ideja da kad već imamo decu koja bez kontrole lutaju gradom, postoji mesto gde oni mogu da svrate i da se zabave, a „ne da lutaju ulicama i bave se sitnim kriminalom“.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    razmažena deca, maloletnici, vaspitanje, nasilje, žrtve, obrazovanje, siromaštvo, Centar za socijalni rad, Zoran Milivojević, Novi Sad, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga