21:08 14 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Dete sa hlebom

    Nema raja bez rodnoga kraja

    © AP Photo / Vadim Ghirda
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    1160
    Pratite nas

    Ali iz Pakistana i Mile iz Srba, Muhamed iz Avganistana i Đuro iz Knina gledaće se suznim očima, upućeni jedni na druge, jer nikada neće biti osnovana nevladina organizacija koja će zaista razumeti njihove poglede.

    „Jel‘ puštaju na Rači“, pita Mile. „Čujem da tjeraju traktore na Kosovo“, veli Đuro. „Ja dolje neću, ni za živu glavu, opet će nas tjerati“, odgovara grdosija. 

    Grafiti su način da se skrene pažnja na ljude koji čekaju da prođu u bolji život koji im je obećan
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Grafiti su način da se skrene pažnja na ljude koji čekaju da prođu u bolji život koji im je obećan

    Ovo su fragmenti slika života krajiških Srba koji su početkom avgusta 1995. godine i mesecima kasnije živeli u svetu dezinformacija, u strahu da će završiti u Arkanovom kampu u Erdutu ili kao živi štit južne srpske pokrajine.

    Slične razgovore proteklih nedelja vode migranti sa Bliskog istoka i iz Afrike, koji su našli utočište u Beogradu. Ali iz Pakistana i Muhamed iz Avganistana žive nedeljama u paklu napuštenih depoa u centru srpske prestonice, na pragu nečega što im je predstavljeno kao spasenje, na vratima Evropske unije.

    Spavaju u vrećama. Hladnije je nego što su mislili pre dva meseca, kad su spavali pod vedrim nebom u kampu u Grčkoj. Kad otvore oči trče u park, jer tamo stižu vesti iz Nemačke. Posle satima stoje u redu, čekaju jedini kuvani obrok tog dana dok ih novinari fotografišu, fotografišu, fotografišu… ispred zida sa grafitom koji je pre neki dan napisao Ali uz pomoć onog čoveka koji im je doneo čizme.

    Predsednik komisije EU Žan Klod Junker
    © AFP 2019 / THIERRY CHARLIER

    Plaše se kampa u Preševu, jer tamo policija, kažu, hapsi i vraća u Makedoniju. Plaše se kampa u Krnjači, onaj čovek što dolazi svakog dana je rekao da je to sabirni centar za deportaciju u Crnu Goru, a posle će ih brodovima vratiti u Grčku. Najbolje je da ostanu ovde i čekaju. Nekad će morati da ih puste preko granice.

    Za to vreme na vestima, čiji urednici sede preko granice, danima ponavljaju da im je taj prostor jedino utočište. Toliko trube o tome da skoro da smo i mi s ove strane granice zaboravili da su kroz Srbiju u protekle dve godine prošle stotine hiljada migranata. Niko nije izašao gladan, žedan, bos.

    Da su strahovi ovih nesrećnika bezrazložni uveravaju ih poverioci UN, ali i naših vlasti. Nakon što su političari posetili skvotovane magacine, gotovo dve stotine i pedesetoro ljudi pristalo je da se skloni na toplo. U kamp u Krnjači i novoformirani u Obrenovcu. Tamo je toplo, ima hrane i suve odeće. Ima zavoja i cipela.

    Posle dugih pregovora, migranti su pristali da uđu u autobus. U prihvatnom centru u Obrenovcu čeka ih topao obrok i odeća.
    © Tanjug / TANJA VALIC
    Posle dugih pregovora, migranti su pristali da uđu u autobus. U prihvatnom centru u Obrenovcu čeka ih topao obrok i odeća.

    Ali tome je prethodila prava drama, jer su u autobuse ušli i ljudi koji su uneli paniku. Onaj čovek koji je pomogao oko grafita, što je doneo čizme, tvrdio je da je to autobus za deportaciju, tako je saznala njegova NVO.

    Jedan političar zahvalio se medijima i NVO sa Zapada na brizi i zamolio ih da svoj uticaj upotrebe prema vladama svojih zemalja da omoguće da makar nekoliko migranata iz pakla ode na oporavak u te bolje, razvijenije zemlje.

    Rekao je i da su u Srbiji  vrata otvorena za sve izbeglice, bez obzira da li su „ušli u proceduru“, da li žele da ostanu. Da li je to moguće, pa toga nema nigde na svetu?!

    Političari su nervozni, objašnjavaju da bi morali da pozovu policiju da ih potera u zatvoreno, ali i da se to neće desiti, jer nema razloga.

    Daleko je rodni kraj...
    © Tanjug / TANJA VALIC
    Daleko je rodni kraj...

    Alija iz Pakistana i Mila iz Srba, Muhameda iz Avganistana i Đuru iz Knina povezaće još jedna slika života. Možda još nije opevana avganistanska ili pakistanska „Nema raja bez rodnoga kraja“, ali će je sigurno pevati. Gledaće se suznim očima, upućeni jedni na druge, jer nikada neće biti osnovana nevladina organizacija koja će zaista razumeti njihove poglede. Ako ostanu u Srbiji, makar će biti siti, u toplom…

    Ali, Muhamed, Mile i Đuro neraskidivo su povezani — kao živi štit u odbrani onih koji se sada prave da ne postoje.    

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    Krajina, kamp, NVO, migranti, UN, Pakistan, Nemačka, Grčka, Srbija, Avganistan
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga