04:36 19 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Vinston Čerčil, bivši premijer Engleske

    Zašto je Čerčil planirao nuklearni napad na Sovjetski Savez

    © AFP 2019 /
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Olivera Ikodinović
    3520

    Pre tačno četvrt veka predsednici Rusije i SAD, Boris Jeljcin i Džordž Buš, potpisali u Kemp Dejvidu deklaraciju o prestanku neprijateljstava dveju zemalja, čime je formalno završen Hladni rat. Ali uprkos tome i dalje postoji veliki broj onih koji tvrde da taj rat nikada nije ni bio završen i da traje i danas.

    Period koji je formalno trajao od kraja Drugog svetskog rata do raspada Sovjetskog saveza (1945—1991) bio je obeležen političkim i vojnim tenzijama, ekonomskim i propagandnim „sukobima“ između Sovjetskog Saveza i zemalja Istočnog, SAD i Zapadnog bloka.

    Donald Tramp i Vladimir Putin
    © AP Photo / Alexander Zemlianichenko

    Ipak, glavno obeležje tog rata bila je trka u naoružanju između dve sile — SSSR-a i SAD i stalna opasnost od izbijanja rata velikih razmera.

    SAD su optuživale SSSR za širenje komunizma svetom, a SSSR je optuživao SAD za imperijalizam i kontrarevolucije. korejski, vijetnamski i avganistanski rat predstavljali su neke od oružanih sukoba dve ideologije, mada se SAD i SSSR nikada nisu direktno sukobile, već kroz naoružanje drugih zemalja.

    „Ako govorimo o Hladnom ratu kao o periodu suprotstavljanja dvaju bloka — komunističkog, na čelu sa SSSR-om, i kapitalističkog, na čelu sa SAD, taj rat u užem smislu reči je završen porazom SSSR-a, mada među istoričarima nema jedinstvenog mišljenja kada se to dogodilo: da li posle pada Berlinskog zida, raspada SSSR-a, potpisivanjem deklaracije Buša i Jeljcina ili nekoliko godina ranije. Ali ako se taj problem sagleda šire, može se videti da Hladni rat nije ni prestajao u poslednjih 150 godina — trebalo bi se setiti konfrotacije britanske imperije kao jake morske države i ruske imperije kao velike kopnene države. Pritom, nije toliko važna ideološka komponenta — u stanju Hladnog rata bile su dve monarhije — britanska i ruska, komunistički SSSR i demokratska Amerika i, na kraju, demokratske SAD i demokratska Rusija“, kaže za Sputnjik Mihail Moškin, zamenik urednika političke rubrike lista „Vzgljad“.

    Ekspert dodaje da su se sovjetski i ruski lideri, Gorbačov i Jeljcin, iskreno nadali da će se sukob okončati, da će Rusija ući u tzv. zajednicu razvijenih demokratskih država sa liberalnim političkim sistemom, ali da se to završilo pokušajima spoljnog mešanja i upravljanja, pa se vremenom shvatilo da je „Hladni rat konstanta u kojem se može ili izgubiti ili biti dostojan protivnik“.

    Predsednik Rusije Boris Jeljcin i predsednik SAD Džordž Buš
    © Sputnik / Jurij Abramočkin
    Predsednik Rusije Boris Jeljcin i predsednik SAD Džordž Buš

    Termin „Hladni rat“ skovao je pisac Džordž Orvel 1945. godine, u kontekstu kritike dveju sila i njihove globalne politike, a zvanično ga je u politici prvi upotrebio Bernard Baruh, savetnik američkog predsednika Harija Trumana, tokom jedne debate u američkom Kongresu 1947. godine.

    Ipak, smatra se da je konferencija na Jalti, održana u februaru 1945, na kojoj su učestvovali lideri SSSR-a, SAD i Velike Britanije — Staljin, Ruzvelt i Čerčil, omogućila krojenje karte sveta nakon Drugog svetskog rata, i zapečatila blokovsku strategiju, stvaranje „gvozdene zavese“ i početak Hladnog rata između komunističkog Istoka i kapitalističkog Zapada.

    Kao povod za početak Hladnog rata uzima se i Čerčilov slavni govor iz Fultona (SAD), kada je rekao da se nad Evropom „nadvila gvozdena zavesa“ misleći na Staljinov uticaj na istočni deo kontinenta i kada je praktično pozvao na rat protiv SSSR-a.

    „Od Ščećina na Baltiku do Trsta na Jadransko moru, ’gvozdena zavesa‘ se spustila širom kontinenta. Iza te linije nalaze se prestonice starih država Centralne i istočne Evrope: Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija; svi ti čuveni gradovi i stanovništvo oko njih nalazi se u onome što moram nazvati ’sovjetskom sferom‘, i svi su objekti, u ovom ili onom obliku, ne samo sovjetskog uticaja, već i vrlo velike i u nekim slučajevima rastuće kontrole Moskve“, rekao je Čerčil.

    Kasnije su tajni izveštaji FBI pokazali da je Čerčil planirao da zajedno sa SAD pokrene preventivni nuklearni napad na Sovjetski Savez kako bi zaustavio prodor komunizma na Zapad.

    Supersila, na čijem je čelu u to vreme bio Staljin, ne bi se mogla suprotstaviti takvom napadu jer je SSSR uspešno testirao nuklearnu bombu tek 1949. godine.

    Ideološko opravdanje Hladnog rata pojavilo je 1947. godine. To je bila doktrina predsednika SAD Harija Trumana, koji je tvrdio da je konflikt kapitalizma sa komunizmom nerešiv i da je zadatak SAD odbacivanje komunizma na granicama SSSR-a.

    Sukob dveju sila je vremenom samo rastao. SAD su počele da okružuju SSSR vojnim bazama, a do 1948. godine u Velikoj Britaniji i Zapadnoj Nemačkoj bili su razmešteni prvi bombarderi sa nuklearnim naoružanjem, usmerenim ka SSSR-u. Sovjetski Savez je tražio od Turske da dozvoli razmeštanje sovjetske vojno-morske baze u crnomorskom moreuzu. Takođe, sovjetska Vlada je računala i da će vratiti teritorije u Zakavkazju, koje su 1921. godine predate Turskoj.

    Politički i ideološki sukobi između komunističkog i zapadno liberalnog sistema su zahvatili ceo svet.

    Tenzije su rasle na svim frontovima, pa i vojnim — korejski, vijetnamski i avganistanski rat…

    Rasli su i vojni rashodi, stvarani su vojni savezi — NATO, Varšavski pakt, Pacifički pakt (ANZUS)… U Evropi je došlo do podela, a SSSR i SAD su započele trku u naoružanju.

    U oba tabora disidenti su bili izloženi represiji: u SSSR-u i zemljama Istočne Evrope ljudi su hapšeni, a ponekad, i streljani zbog optužbi za kosmopolitizam, a Zapad je osuđivao tajne komuniste i sovjetske agente.

    Nakon ulaska sovjetske vojske u Avganistan, SAD su SSSR-u nametnule ekonomske sankcije. Američki predsednik Ronald Regan je 1983. godine SSSR nazvao „imperijom zla“ i izneo ideju o „Strateškoj odbrambenoj inicijativi“ — kosmičkim sistemima, koji bi trebalo da zaštite SAD od nuklearnog udara.

    Kada je Gorbačov 1985. stao na čelo SSSR-a najavio je politiku širokih reformi i uspostavljanje odnosa sa kapitalističkim zemljama.

    Uprkos činjenici da se nije dogovorio sa Reganom o smanjenju nuklearnog oružja u Evropi, smatralo se da su prvi koraci ka okončanju Hladnog rata bili napravljeni.

    To pitanje kasnije su pokrenuli i Jeljcin i Buš u Kemp Dejvidu, 1. februara 1992. godine. Oni su razmatrali Jeljcinovu inicijativu o smanjenju broja nuklearnih bojevih glava do 2.500 sa svake strane, ali nisu postigli dogovor.

    Ipak, rezultat tog sastanka je bila zajednička deklaracija, u kojoj je navedeno da „Rusija i SAD ne smatraju jedna drugu potencijalnom protivnicom“ i da nameravaju da grade odnose „zasnovane na prijateljstvu, partnerstvu i uzajamnom poverenju“.

    Mnogi ruski (i zapadni) eksperti kažu da uprkos toj deklaraciji Hladni rat, ipak, nije završen.

    „Od trenutka kada se Rusija, Putinovim dolaskom na vlast, uzdigla i vratila status sile i velike nezavisne države, Hladni rat je nastavljen. Kao važan momenat izdvojio bih ’minhensku reč‘ iz 2007, kada je Putin rekao da će Rusija voditi nezavisnu politiku, bez obzira na mišljenje međunarodne zajednice, koje je u stvari mišljenje SAD. Bez sumnje, određeni katalizator je i prisajedinjenje Krima Rusiji. Da li će se sukob završiti dolaskom Donalda Trampa, veliko je pitanje. Dalje jačanje Rusije kao nezavisnog igrača biće propraćeno pogoršanjem Hladnog rata, a bojim se i da će Tramp biti talac logike konfrotacije. Svi se nadamo da će doći do smanjenja tenzija i normalizacije, ali bojim se da je Hladni rat konstanta, u ovoj ili nekoj drugoj formi“, zaključio je Moškin.

    Tagovi:
    hladni rat, NATO, Džordž Orvel, Hari Truman, Džordž Buš Stariji, Vinston Čerčil, Boris Jeljcin, Josif Visarionovič Staljin, Vladimir Putin, Velika Britanija, SAD, SSSR, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga