21:41 05 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 445
    Pratite nas

    Hladni rat, koji je obeležio drugu polovinu 20. veka, ovih dana nam se vraća na velika vrata, samo u naprednijem obliku, u vidu konstantnih zastupničkih ratova i vođenju takozvanog hibridnog rata.

    Neki savremeni istoričari tvrde da Hladni rat nikada nije ni završen, već je bio privremeno prekinut nakon pada Berlinskog zida, dekadom apsolutne dominacije SAD, što se ogledalo kroz pokretanje ratnih pohoda bez odobrenja SB UN i dominacijom zakona sile nad silom zakona. Čim se nekadašnji takmac u vidu savremene Rusije uzdigao i stvorio adekvatan ambijent na unutrašnjem planu, bilo je pitanje vremena kada će se aktivirati i na polju globalnih geostrateških igara moći.

    U Aziji, tiho, ali sigurno rastu dva drevna džina — Kina i Indija. Njihova blaga indiferentnost prema trenutnim svetskim gorućim temama mogla bi da zavara, ali su oni itekako prisutni i zainteresovani, makar toliko da prokomentarišu zbivanja i jasno se odrede koga podržavaju. To je i razumljivo, imajući u vidu da se dominantne sile usredsređuju na vojsku, dok se kandidati za naslednike fokusiraju na ekonomiju.

    Mir — dokaz slabosti

    Tako je bilo od Starog Rima, pa sve do danas. Vojna mašinerija mora da se „hrani“, što se pokazalo na primeru, nekada „pax romana“, a danas „pax americana“.

    Mir nije opcija za one koji sebe smatraju vrhovnim hegemonom. U američkom slučaju, tokom devedesetih, pokrenuo se proces „izvoza demokratije“. Njime se ostvaruje željeni princip liberalne doktrine i čuvene Fukujamine teze o „kraju istorije“ nakon pada Berlinskog zida, pokušajem stvaranja društava koje razmišljaju na isti način. Pitanje ideologije, zbog koga je i nastala blokovska podela, bilo je jedno od osnovnih uzroka Hladnog rata, dok danas interes postaje glavni pokretač hibridnih i zastupničkih ratova. Pojam hibridni rat je novijeg datuma, prvi put ga je u rečnik uveo američki marinac Frenk Hofman radi slikovitog opisa poslehladnoratovskog odnosa snaga.

    Ne postoji precizna definicija, ali se smatra da je hibridni rat svaki oblik podrivanja poretka u nekoj zemlji: sajber napadi, propaganda, neke nevladine organizacije, ekonomske blokade (npr. blokade računa nepodobnih fizičkih i pravnih lica), terorizam, etnički i religiozni sukobi, korupcija i svi drugi načini delovanja koji nisu oblik klasičnog rata, već perfidnog ubacivanja subverzivnih elemenata u društveno-pravni poredak nezavisnih država. Zaustavljanje takvog procesa ekspanzivne i agresivne geostrateške politike, kakvu je u kampanji najavljivao američki predsednik Donald Tramp, očigledno nije moguće tako lako izvesti.

    Naime, Sjedinjenim Američkim Državama će biti vrlo teško da se posvete sebi upravo zato što unutrašnji „jastrebovi“ opstaju zahvaljujući novim osvajačkim pohodima. Kroz tu prizmu bi trebalo posmatrati skorašnji napad američkih snaga na Siriju. Donald Tramp pokušava na neki način da se dodvori američkoj javnosti i eliti. Napad je opravdan navodnim Asadovim prelaskom „crvene linije“ koji Zapad nije spreman da toleriše. Ruska strana je bila obaveštena o toku napada i nije postojala objektivna šansa pogađanja ruske vojske.

    Sirija je najbolje osetila nesreću kada se interesi velikih sila sukobe na tuđoj teritoriji. Zastupnički ratovi nisu novost, oni su postojali oduvek. Ekstremni primer iz Hladnog rata — Vijetnamski rat — govori nam o mogućim posledicama koje ovakvi sukobi mogu da donesu. Čitava tarapana na području Sirije može se opisati „igrom slonova“, a gde se slonovi zaigraju, tu se trava gazi u širokom obimu.

    Proračun velikih sila je da zastupnički ratovi postoje radi „opipavanja mišića“ i testiranja sposobnosti indirektno suprotstavljenih strana, tehnologije, brzine komandovanja i donošenja odluka u kriznim situacijama. Velike sile dobro paze da se direktno ne sudare jedna sa drugom. Koliko god taj kontakt naizgled delovao blizak, pa čak i protumačen kao direktno mešanje u krug delovanja druge sile, povod za nuklearni rat teško da će se desiti na tlu zemlje gde se vodi zastupnički rat. Do tog katastrofalnog ishoda pre bi moglo da dođe ukoliko jedna od nuklearnih sila proceni da ne može adekvatno da odgovori drugoj. Za Rusiju najveću pretnju predstavlja program raketnih štitova u Evropi koji se i dalje pravda mogućnošću iranskog napada na Evropu, što iz trenutne perspektive deluje smešno.

    Varijable moći

    Paritet među „teškašima“ čini posedovanje nuklearnih trijada, odnosno spremnost da se iz vazduha, kopna i/ili sa mora maksimalno iskoristi sav nuklearni potencijal u slučaju armagedona. Takav vid zaštite predstavlja balans među nuklearnim silama i osnova je faktora odvraćanja. Druga varijabla i pokazatelj superiornosti jeste mogućnost ratovanja i ostvarivanje interesa van svojih granica.

    Od kraja Hladnog rata, Sirija je prvi primer da se Rusija značajno pomerila van svojih granica, branivši ne samo svoja uporišta na Mediteranu, luku Tartus i bazu Hmejmim, već i blagovremeno procenivši da se sa terorizmom mora boriti na mestu gde je nastao i gađati ga direktno, pre nego što se rasprostre i na rusku teritoriju. Zauzimanje pozicija gde su planirani budući naftovodi i gasovodi je od strateške, dugoročne važnosti.

    Faktor Kurdi na Bliskom istoku

    Kurdi, jedan od najmnogoljudnijih naroda na svetu bez sopstvene države, igraju izuzetno značajnu ulogu na Bliskom istoku. Kontrolišu deo teritorija u pojasu između Sirije i Iraka uz jugoistočnu tursku granicu, a pod njihovom ingerencijom se nalaze i mnoga naftna polja. Deklarišu se kao borci protiv terorizma, ali staće na stranu onoga ko im ponudi više — državu.

    Pošto se već uveliko planira raspodela karata nakon rata i kome će pripasti koji deo kolača, a Asad verovatno neće biti spreman da deo svoje teritorije ustupi nekom drugom narodu, spekuliše se o mogućnosti da Kurdi dobiju svoju državu pod uslovom da SAD formiraju bazu na njenoj teritoriji.

    Kurdi će takođe imati uticaj na predstojeći referendum u Turskoj, na kojem se odlučuje o uvođenju predsedničkog sistema, pa čak i više od toga, o nekom obliku neosultanizma. Erdogan iz tog razloga smiruje strasti i verovatno će pristati na kompromis sklapanjem barem privremenog mira sa narodom koji u Turskoj broji između 10 i 15 miliona pripadnika. Erdogan bi eventualnim formiranjem kurdske države smanjio pritisak koji na unutrašnjem planu i dugoročno predstavlja problem Turskoj.

    Neostvareni imperijalisti

    Nekada moćni, a danas igrači koji žive od stare slave, sa neostvarenim imperijalističkim snovima, nezadovoljni su novonastalom raspodelom na Bliskom Istoku. Nešto više od 100 godina prošlo je od Sajks-Pikoovog sporazuma o podeli interesnih sfera na Bliskom istoku između Francuske i Velike Britanije.

    Tada francuski diplomata Žorž Piko i britanski diplomata Mark Sajks nisu mogli ni da sanjaju da će vek nakon apsolutne dominacije evropskih sila, ove dve države potpuno izgubiti preimućstvo nad nebom bliskoistočnih vrelih meridijana. Naime, ove dve posrnule mašine sa istog kontinenta koje deli sićušni Lamanš, oduvek su imale drugačije poglede na budućnost i dok su bile u „ljubavi“ u istom sistemu, a kamoli danas, kada je brakorazvodni postupak u evropskoj porodici naroda tek na početku.

    Opsednute prevelikim unutrašnjim problemima i društvenim podelama, nemaju manevarski prostor da bi se posvetile spoljnoj politici sa pozicije sile, kakav su status nekada uživale na međunarodnoj sceni. Svoje sanjalačke ambicije, naizmenično, ali neuspešno, pokušavaju da amortizuju redovnim podnošenjima rezolucija u SB UN kojima osuđuju učestvovanje Rusije u akcijama u Siriji.

    Novi meridijani i stare civilizacije

    Iz svega ovoga se može zaključiti da su zastupnički ratovi možda i najnemilosrdniji, najviše pate leđa slabijih. Soliranja nema, svako ima svoj interes i drži se velike sile koja stoji iza svojih stavova. Poverenje među saveznicima na terenu je ključno i za buduće ratove, sile imaju teret odgovornosti da se drže „crvenih linija“ da bi ih shvatili ozbiljno, što trenutno na terenu, što u budućnosti.

    Svet se okreće višepolarnosti, a glavni meridijan verovatno neće prolaziti kroz Evropu. Novi „Griniči“, simbolični centri zbivanja, rezervisani su za one koje se usuđuju da budu najveći. Evropa se može naći između dve vatre i ne bi bilo dobro da tako oslabljena prođe kao moneta za potkusurivanje. To je već na evropskim liderima i građanima koji biraju vlade i predsednike najbitnijih zemalja EU ove godine.

    Tripolarni svet se rađa, SAD i zemlje u okviru NATO-a, Rusija i Kina sa svojim saveznicima sa druge strane i kao treći, ništa manje značajan faktor — terorizam koji je deklarativno zajednički protivnik, ali će biti iskorišćen kao ping-pong loptica, odnosno interesno, s tim što ta loptica neće moći uvek da se kontroliše onako kako joj se da „efe“.

    Zaokreti u svetskoj politici će uvek biti mogući, kompromisi su neophodni radi relaksacije odnosa. U zastupničkim ratovima potrebne su hladne glave i mnogo vrućih sastanaka. U Siriji, nenamireni postoje, oni vrlo pažljivo osluškuju šta se dešava. Iran, Irak, Izrael, Katar i Saudijska Arabija su još neki od „krokodila“ koji žele da obeleže svoju teritoriju.

    Da li će bara, ili bolje rečeno sirijsko živo blato, biti dovoljna da se svi krokodili namire, ostaje da vidimo, ali, po svemu sudeći, neki će ostati gladni i nezadovoljni, dok će drugi morati žestoko da se pomuče da bi odbranili svoje položaje.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    geopolitika, analiza, rat, EU, Kina
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga