08:01 13 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Škot sa zastavom škotske u kiltu.

    Ako se Škoti ponose Volasom, zašto se Srbi stide Lazara

    © AFP 2019 / Andy Buchanan
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    51133
    Pratite nas

    Autošovinistička nota nalazi se u tvrdnji da je vidovdanski mit nešto nazadno što usporava napredak. Svaki narod ima neki istorijski mit. I neki poraz koji slavi kao poetsku mobilizaciju naroda.

    Patriotizam, majka i moral — tri su pojma o kojima ne bi trebalo da postoji spor. O aksiomima se, naime, ne polemiše. Dakle, to što je maksima Samjuela Džonsona, britanskog publiciste iz 18. veka, da je „nacionalizam zadnji zaklon nitkova“ interpretirana kao „patriotizam je poslednje utočište hulja“, nikako ne znači da patriotizam nije nešto dobro samo po sebi.

    Zašto nisu razumeli ni Đinđića ni Vučića

    Činjenica da svakako postoje oni koji se zaklanjaju iza ovog svetog osećanja nikako, dabome, ne govori o kvalitetu patriotizma, već samo i jedino o etičkim načelima tih koji ga zloupotrebljavaju.

    Zato je pogrešno nametnuto kao problem i lažni izbor da bi Srbija trebalo da se odrekne Kosova jer ne može u paketu sa EU, da nužno mora da izabere između, na primer, Guče i Egzita, ili da se konačno opredeli da li je za „nebesku“ ili za „zemaljsku“ državu.

    Rešenje je prosto: i lice i naličje.

    Zato rečenica ubijenog premijera Zorana Đinđića — kad je na Vidovdan 2001. Slobodan Milošević isporučen Hagu — da je izabrana „zemaljska“, a ne „nebeska“ Srbija, ne znači da se Đinđić odrekao one „nebeske“, već da nekad mora da bude učinjena i neka žrtva.

    Jednako kao što poruka predsednika Aleksandra Vučića na inauguraciji da bi Srbija trebalo da se odrekne mitova i okrene budućnosti nikako ne znači odricanje od Kosova, vidovdanskog mita ili pesama Filipa Višnjića, već da je jedno hranjenje duha i etičko bildovanje nacije, a sasvim drugo asfaltiranje saobraćajnica, opravka kanalizacije i koncesija aerodroma, na primer. Ovim drugim se hrane gladna usta.

    Punoća celine je iz dva dela

    Problem, gde nema problema, nastaje kad slušaoci zbog tromosti mozga misle da jedan pojam isključuje drugi. Možda i zbog toga što neki od ta dva aspekta, duhovni i praktični, nedostaje onima koji te poruke čitaju ili slušaju. Razuman čovek nije konj koji ima pokrivene slepoočnice da ne bi mogao da gleda sa strane, već samo napred.

    Zbog svega pobrojanog Srbija je Srbija i onomad sa knezom Lazarom i danas sa Anom Brnabić. I biće Srbija sutra sa nekim trećim. I bila je Srbija sa svima onima između njih dvoje. To što su neki za državu učinili više, oni drugi manje, ili je čak unazadili, ne govori o Srbiji, već samo o njima.

    Ono što neminovno govori o Srbiji jeste 28 jun. Vidovdan. Počeo je Lazarevim postavljanjem glave na panj i trenutno je na predstavljanju Brnabićkinog ekspozea.

    Posle te 1389. na današnji dan je 1876. proglašen rat Turskoj od strane Knjaževstva Srbije i Knjaževine Crne Gore, 1881. potpisana je konvencija između Kneževine Srbije i Austrougarske carevine, 1914. izvršen je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, što je pokrenulo Prvi svetski rat, 1915. srpski ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović sa albanskim političarem Esad-pašom potpisao je u Tirani sporazum o stvaranju realne unije između Srbije i Albanije, 1919. potpisan je Versajski mirovni ugovor čime je završen Prvi svetski rat, 1921. je srpski kralj Aleksandar I Karađorđević doneo Vidovdanski ustav, 1948. doneta je Rezolucija Informbiroa što je označilo razlaz između Jugoslavije i Sovjetskog saveza, 1989. obeleženo je 600 godina Kosovske bitke Miloševićevim govorom na Gazimestanu, što se smatra tačkom njegovog političkog uspona, 1992. organizovan je čuveni sabor srpske opozicije, a 2001. Slobodan Milošević je, kao što rekosmo, izručen Tribunalu u Hagu i to je tačka njegovog političkog kraja.

    Autodestrukcija, srpska opstrukcija

    Ima jedna autošovinistička nota, kaže za Sputnjik istoričar Predrag Marković, u tvrdnji da je vidovdanski mit nešto nazadno, nešto što usporava napredak Srbije.

    „Svaki narod ima neki istorijski mit. I svaki narod ima neki poraz koji slavi. Kao što Škoti slave Vilijema Volasa koji je izgubio bitku u priči sličnoj priči o Kosovskom boju, mnogi drugi imaju te herojske poraze koji su neka vrsta poetske mobilizacije naroda za stvaranje narativa“, svedoči Marković.

    Vidovdanski mit, sa čudesnom poetikom Kosovskog boja je i kao događaj zaslužio da se pamti, sugeriše Marković, jer je i po dramatičnosti, pogibiji dva vladara i obrtima nadrastao većinu drugih istorijskih događaja.

    A to što Srbe i Srbiju Vidovdan prati od Lazara do Ane, pojašnjava nam Marković, u većini slučajeva je stvar koincidencije ili pak namerno biranih događaja kao što je Ustav 1921.

    „Mitovi su nezaobilazan deo svake nacionalne kulture. Nisu naravno svi mitovi jednako važni, ali vidovdanski mit je prosto deo koji određuje neke osnovne vrednosti u srpskoj istoriji“, jasan je Marković.

    Svi koji nisu saglasni, neka kao argument ne posežu pogrešnu interpretaciju na početku teksta pomenute maksime Semjuela Džonsona, jer je to laganje prvo samih sebe, pa onda i svih ostalih redom.

    Progledajte, neće vam ništa loše biti. A i valja se. Pa Vidovdan je.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Slično:

    Gračanica dočekala Vidovdan!
    Srpski knez ponovo na Kosovu (video)
    Andrićgrad: Otkrivanje spomenika Tesli na Vidovdan
    Patrijarh Irinej u Gračanici pozvao na jedinstvo
    Doček fudbalskih šampiona: Stvarno je moguće
    Tagovi:
    Ana Brnabić, Kosovski mit, knez Lazar, ekspoze, Zoran Đinđić, Vučić Aleksandar, Vidovdan, patriotizam, Srbija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga