11:51 25 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2351
    Pratite nas

    Godinu dana posle neuspelog puča predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan možda je i jači nego što je bio pre njega, a Turska je sigurno udaljenija od Zapada.

    Nemačka Turskoj preti sankcijama, Evropski parlament traži formalnu suspenziju pregovora o priključenju Turske Evropskoj uniji, turska državna novinska agencija „Anadolija“ ovih dana objavljuje detaljne informacije o deset tajnih baza američke vojske u Siriji… A sa druge strane Turska, članica NATO-a, druga najveća NATO vojska, s Rusijom pregovara o kupovini antiraketnih sistema S-400, gradi se gasovod „Turski tok“, Erdogan čak najavljuje i priključenje Turske Šangajskoj organizaciji za saradnju, azijskom bezbednosnom bloku koji predvode Rusija i Kina.

    Kakvu zaista igru igra Turska? Da li je njen otklon od Zapada trajan, i kakve će posledice po ukupan odnos snaga imati sva ova trvenja i prestrojavanja?

    O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili nekadašnji ministar inostranih poslova SR Jugoslavije Vladislav Jovanović i publicista i istoričar Nemanja Starović.

    „U novijoj istoriji nije bilo ovakvih napetosti između Turske i Zapada. Ovo je jedinstvena situacija“, napominje Vladislav Jovanović, ukazujući da se deo razloga za ove napetosti nalazi u samoj Erdoganovoj ličnosti: „Njegova sujeta bila je strahovito povređena pučem koji ga je potpuno iznenadio. Njegovi najbliži partneri, Amerikanci, ne samo da su bili ćutljivi i nisu reagovali, nego ih je Edogan osumnjičio da su bili i u dosluhu s pučistima. A sa druge strane, Rusija mu je pritrčala u pomoć, ukazavši mu na ono što se sprema. Sve je to uticalo da Erdogan počne da traži nove koordinate za orijentaciju Turske.“

    „Neuspeli puč od 15. jula prošle godine samo je dodatno ubrzao i naglasio određene procese“, kaže Nemanja Starović. „Ti procesi laganog odvajanja Turske od Vašingtona i ostalih zapadnih partnera, počinju još 2012. i 2013. godine… Tada je počeo i razlaz Redžepa Tajipa Erdogana i Fetulaha Gulena, dotadašnjih bliskih saradnika. Gulen, koga je Erdogan optužio za organizaciju puča, od tada se nalazi u Americi, pod zaštitom agencije CIA kojoj je u prošlosti, još od raspada SSSR-a, činio važne usluge na postsovjetskom prostoru Centralne Azije.“

    Može li Zapad sebi da dopusti geopolitičko preorijentisanje Turske?

    „Za Zapad je Turska izuzetno važna. Svojevremeno je imala ulogu isturene karaule prema Sovjetskom Savezu i arapskom svetu. Iako se situacija u međuvremenu izmenila, strategijski i geopolitički značaj Turske u očima Zapada je nezamenljiv. Zato je neće tako lako ispustiti iz ruku“, odgovara Vladislav Jovanović. On izražava uverenje da će Zapad biti prinuđen na ustupke Turskoj, ali ukazuje i da se ova zemlja, „iako je narasla i ekonomski i politički, još ne usuđuje da pređe Rubikon i da prekine veze sa Zapadom“. S druge strane, međutim, dodaje, Erdoganovo poverenje koje je izgrađeno zahvaljujući ruskom upozorenju o puču „sada se koristi za izgradnju specijalnih odnosa Turske i Rusije“.

    Tokom poslednjih nekoliko meseci odnosi Turske i Nemačke sve su zaoštreniji. Zigmar Gabrijel, nemački šef diplomatije, čak najavljuje korenitu promenu nemačke politike prema Turskoj — „Ne možemo da nastavimo kao do sada“, rekao je ove nedelje — a i portparol kancelarke Merkel, Štefan Zajbert, poručuje da su mere protiv Turske „neophodne i neizbežne“. Mevlut Čavušoglu, turski šef diplomatije, na to uzvraća da Turska neće podleći ovim pretnjama.

    „I turska i nemačka vlada u izvesnom su smislu robovi javnih mnjenja u svojim državama, koja su veoma negativno nastrojena prema Nemačkoj, odnosno Turskoj“, kaže Nemanja Starović, potkrepljujući svoje reči rezultatima nedavnog istraživanja javnog mnjenja u Turskoj, koje je pokazalo da se Sjedinjene Američke Države smatraju za najvećeg neprijatelja turskog naroda. Drugi najveći neprijatelj je Izrael, a treći Evropska unija.

    Ipak, uvereni su Sputnjikovi sagovornici, do ozbiljnijeg sukoba između Turske i Nemačke neće doći.

    „Ključ političke stabilnosti u Evropi nalazi se u Ankari“, navodi Starović, podsećajući na sporazum o zadržavanju migranata i izbeglica u Turskoj.

    A pored toga, dodaje Vladislav Jovanović, „Nemačkoj, koja želi da izađe iz senke Amerike, potrebno je da ima saradnju sa drugim važnim činiocima“.

    Odnosi Turske i Amerike narušeni su, čini se, još ozbiljnije. Nakon što je turska državna novinska agencija „Anadolija“ otkrila lokacije i druge detalje o deset tajnih američkih vojnih baza u Siriji, portparol Pentagona izrazio je ozbiljnu zabrinutost zbog toga što saveznik NATO-a „namerno dovodi američke trupe u opasnost“ objavljujući poverljive informacije.

    Podsećajući da se jedno od žarišta pučističkih aktivnosti odvijalo u bazi Indžirlik, u kojoj je stacionirana američka vojska, te da je jezgro puča bilo u vazduhoplovstvu koje je pod velikim američkim uticajem, Nemanja Starović navodi da je pogoršanju odnosa dojučerašnjih bliskih partnera značajno doprinela i američka podrška sirijskim Kurdima, „koja nije samo politička već i u ogromnim količinama naoružanja, uključujući i teško oružje koje je stiglo u poslednjih nekoliko meseci. Pritom treba imati u vidu da su snage sirijskih Kurda produžena ruka terorističke Radničke partije Kurdistana u Turskoj… Uz sve to, i u katarskoj krizi interesi Turske nalaze se na pozicijama koje su suprotne od američkih“.

    „Sve ovo, korak po korak, Tursku dodatno udaljava iz sfere uticaja Vašingtona. A kada sistemi S-400 konačno stignu u Tursku i budu pod kontrolom turske armije, izvan kišobrana NATO-a, moći ćemo da kažemo da je ova zemlja jednom nogom izašla iz Zapadne alijanse“, konstatuje Starović.

    A da li će se priključiti istočnim integracijama? Erdogan je u novembru prošle godine, naime, javno izrazio želju da Turska postane punopravna članica Šangajske organizacije za saradnju, u kojoj trenutno ima status dijaloškog partnera. „Biznis insajder“ je to prokomentarisao kao „pretnju druge najjače NATO vojne sile dramatičnim zaokretom prema Rusiji i Kini“.

    „Postoji generalni trend naginjanja istaknutih zapadnih zemalja ka Istoku. Ne zaboravimo da su i Britanija i mnoge druge zapadne zemlje pristupile Azijskoj investiciono-infrastrukturnoj banci koju predvodi Kina, što je Ameriku razljutilo. Ali to je podešavanje prema realnosti“, komentariše Vladislav Jovanović. „Iran i Pakistan već su u ŠOS-u ili su nadomak članstva, i Turska mora o tome da razmišlja. I može se desiti da se ove zemlje, koje su nekada bile mač u rukama Amerike protiv Kine i Rusije, zajedno nađu u organizaciji koju predvode ove dve države.“

    Na kraju, Sputnjikovi sagovornici saglasni su u oceni da će Turska pre svega nastojati da vodi samostalnu politiku, a da li će je ona odvesti bliže Istoku ili Zapadu zavisiće pre svega od odnosa dveju strana prema kurdskom pitanju. Zapadna pretnja aktiviranjem kurdske autonomije Tursku je zasad uspela da približi njenom starom regionalnom rivalu, Iranu…

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    Zapad, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga