17:43 10 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2412
    Pratite nas

    Događaji u Šarlotsvilu, u američkoj državi Virdžiniji, gde su se oko toga treba li ukloniti ili ostaviti spomenik vojskovođi Konfederacije iz američkog građanskog rata, generalu Robertu Liju, sukobili levi ekstremisti i neonacisti, pokazuje da ne postoji narod koji ne pati od „viška istorije“.

    Bolest „viška istorije“ dosad je važila uglavnom za evropske zemlje, takozvane stare narode i njihove višedecenijske ili viševekovne sporove. Na evropskoj sceni, otkad su se Nemačka i Francuska pomirile i udružile u EU, samo je za Balkan važilo da pati od „viška istorije“.

    Međutim, Šarlotsvil je pokazao da je američka istorija, iako kratka, ipak bogata događajima koji mogu da izazovu oštre građanske sporove. Čak i sa žrtvama. To nije ništa novo, ali je dosta dobro prikrivano. Sada su neke stvari samo izašle na videlo.

    Ono što je, međutim, jako zanimljivo, jeste oko čega se vodi spor, a spor se vodi oko jedne od najznačajnijih istorijskih figura američke istorije, generala Lija, koja je stavljena u kontekst današnjeg vremena. Li, južnjak, vojskovođa i robovlasnik, postao je, nažalost, simbol jednog izvitoperenog uverenja. Kada bi, kojim slučajem, mogao da vidi ko se zalaže za očuvanje njegovih spomenika i ko se zalaže za njihovo uklanjanje, samo bi se okrenuo i gospodstveno bi otišao, jer osećaj časti koji je nosio u sebi ne bi mu dozvolio da se u takvu vrstu priče meša.

    Čovek od časti

    Robert Edvard Li bio je potomak prvih naseljenika Virdžinije i, samim tim, pripadnik nove američke klase koja se razvijala na američkom jugu, najsličnije evropskom plemstvu. Njegov otac, heroj američkog rata za nezavisnost, general Henri „Laki konj Hari“ Li, bio je guverner Virdžinije. Bio je to život u velikim vilama, na prostranim plantažama pamuka i duvana.

    Lovovi u engleskom stilu, konjske trke i balovi odlikovali su životni stil južnjačkih plantažera. Gajenje plemenitih veština od malih nogu opredeljivalo je muškarce za nekoliko osnovnih zanimanja. Pored vođenja plantaža, bavljenje politikom, vojna karijera, advokatura bila su osnovna zanimanja džentlmena američkog Juga. U takav životni stil uklapalo se, naravno, robovlasništvo, kao mračna strana takvog života.

    Iz takvog okruženja potiče general Li. Opredelivši se za vojničku karijeru, bio je odlikovan u Američko-meksičkom ratu (1846-1848). Pred početak građanskog rata, Li je bio komandant vojne akademije Vest point, koju je i sam završio.

    Bio je kritičan prema secesiji južnih država i zalagao se za opstanak Unije. U jednom pismu iz tog vremena kaže:

    „Jug je, prema mom mišljenju, oštećen aktima Severa, kako Vi kažete. Osećam agresiju i spreman sam da preduzmem svaki ispravan korak kako bi se stanje popravilo. To je stav iza koga stojim, ne individualna ili privatna korist. Kao američki građanin, veoma se ponosim svojom zemljom, njenim prosperitetom i institucijama, i trebalo bi braniti svaku državu (saveznu) čija bi prava bila ugrožena. Ali ne mogu da zamislim veću nesreću za zemlju od raspada Unije. Bilo bi to gomilanje svih zala na koja se žalimo i spreman sam da žrtvujem sve osim časti da bih tako nešto sprečio. Nadam se, stoga, da će sva konstitucionalna sredstva biti iscrpljena pre nego što se pribegne sili. Secesija nije ništa drugo do revolucija“, pisao je Li.

    Sa takvim stavovima, tadašnji predsednik SAD Abraham Linkoln ponudio mu je zapovedništvo nad snagama Severa, međutim, osećaj lične časti i dužnosti prema rodnoj Virdžiniji prevagnuo je.

    Spomenik Robertu E. Liju
    © AP Photo / Cliff Owen
    Spomenik Robertu E. Liju

    Kada ga je jedan oficir upitao kome će se prikloniti, Konfederaciji ili Uniji, Li je odgovorio:

    „Nikada neću podići oružje protiv Unije, ali će možda biti neophodno da uzmem musketu u ruke kako bih branio rodnu Virdžiniju; u tom slučaju, neću se pokazati kao kukavica“.

    Sve vreme Li se pitao kako da podigne mač protiv rodne Virdžinije. To nije mogao da uradi i pridružio se vojsci Konfederacije.

    Lijeva karijera kao jednog od prvih pet generala Konfederacije bila je promenljive sreće. Isprva je gubio bitke, međutim, tokom 1862/63, sa svojom Armijom severne Virdžinije izvojevao je niz važnih pobeda za Jug. Bio je omiljen među vojnicima, što je samo pojačalo njegovu posleratnu slavu.

    Međutim, glavnu bitku, kod Getisberga, Li je izgubio, što je možda presudno uticalo na konačan ishod rata.

    Savremeni istoričari smatraju da se Lijev uspeh više zasnivao na nekompetentnosti severnjačkog komandanta Džordža Maklelana, nego na njegovom ličnom umeću, potkrepljujući svoje stavove upravo pogrešnom procenom kod Getisberga.

    Zarobljenik postratnog folklora

    Zanimljivo je da je Li postao vrhovni zapovednik vojske Konfederacije tek nekoliko nedelja pre nego što je potpisao predaju. Uprkos tome, Li je postao centralna figura mita o „Izgubljenom cilju Konfederacije“ (Lost Cause of the Confederacy ili samo Lost Cause).

    General Robert E. Li
    © CC0
    General Robert E. Li

    Prema ovom narativu, Jug nije ušao u građanski rat zbog pitanja robovlasništva, već zbog ideala i principa „prava država“. Iako su znali da su slabiji i da će najverovatnije izgubiti rat, građani južnih država ušli su u njega hrabro i herojski kako bi branili svoja ustavom zagarantovana prava.

    Crni robovi u ovakvom narativu posmatrani su kao deca ili, u najboljem slučaju, kao nezreli ljudi, kojima je potrebno vođstvo belog čoveka. Lijeva ličnost idealno se uklopila u mitologiju „Izgubljenog cilja“ jer su njegovi stavovi o Uniji odgovarali poraženima da se uklope u sistem uspostavljen posle rata i da, istovremeno, ostanu verni svojoj ideji.

    Sa druge strane, i Lijeve ideje o ropstvu uklapale su se u mit o „Izgubljenom cilju“. Sam Li, kao karijerni oficir sa skromnim primanjima, nije imao robove. Nekoliko je nasledio posle majčine smrti, ali oženivši se ženom iz bogate porodice nasledio je plantažu u Arlingtonu, u blizini Vašingtona, gde se danas nalazi poznato američko vojno groblje.

    Kada mu je tast umro, Li je privremeno napustio vojsku kako bi vodio plantažu i suočio se sa pobunom robova koji su očekivali da budu oslobođeni.

    Kako piše istoričarka Elizabet Barun Prajor u časopisu „Američko nasleđe“, Li je bio veoma ljut na robove i pribegao je oštrim merama za održavanje kontrole razdvajajući najbrojnije porodice.

    Vašington post
    © AP Photo / Lauren Victoria Burke

    Opet, u jednom pismu svojoj ženi Meri En iz 1856. piše da je ropstvo „moralno i političko zlo“. Međutim, u istom pismu pominje da je crncima bolje u Americi nego u Africi, u moralnom, socijalnom i fizičkom smislu:

    „Bolna disciplina kojoj su podvrgnuti neophodna je za njihovo usmeravanje kao rase, i nadam se da će ih pripremiti i voditi ih ka boljim stvarima. Koliko dugo njihovo potčinjavanje mora biti neophodno poznato je i naređeno je od mudrosti Milosrdnog Proviđenja“.

    Tako su stavovi Roberta E. Lija o građanskom ratu i ropstvu postali kao naručeni za mitologiju „Izgubljenog cilja“, koji svoju punu afirmaciju dobija u HH veku.

    Dok su mediji eksploatisali Lijeve stavove o Uniji i ratu i u filmovima ga prikazivali kao časnog čoveka, dotle su južni (i ne samo južni) rasisti eksploatisali njegove stavove o ropstvu.

    NATO vojska
    © AP Photo / Massoud Hossaini

    Pevači poput Džonija Keša (God Bless Robert E. Lee, The Night They Drove Old Dixie Down) ili Vejlona Dženingsa (The Ghost of General Lee) ili filmovi, od Grifitovog „Rađanja nacije“ iz 1915. do Maksvelovih „Bogova i generala“ iz 2003. (rađenom po istoimenom romanu Džefa Šare) slavili su Lijeve stavove o časti i poštenju.

    Međutim, u delu „Prohujalo sa vihorom“ Margaret Mičel, objavljenom u vreme najvećeg uspona mita o „Izgubljenom cilju“, Afroamerikanci se posmatraju kao nezrela deca kojima je potrebno belo vođstvo.

    Vrhunac promocije mita o „Izgubljenom cilju“ koincidirao je sa ponovnim usponom Kju kluks klana, dvadesetih godina HH veka. Aktivnosti Klana, koji je isprva bio zamišljen kao svojevrstan pokret otpora američkog Juga, bile su usmerene protiv Afroamerikanaca, severnjačkih oficira i vojnika i „kolaboracionista“. Takav klan ubrzo su suzbili agenti FBI.

    Međutim, Klan se ponovo pojavljuje u HH veku kao rasistička, anticrnačka, antijevrejska, antikatolička, antiimigrantska organizacija, ne na Jugu, već na Severu, u Indijani. Oni prisvajaju mit o „Izgubljenom cilju“, iako brojni članovi Klana nemaju nikakve veze sa Jugom.

    Zato je moguće da danas, u Šarlotsvilu, momak iz Ohaja, države sa Srednjeg Zapada, ubistvom „brani“ spomenik generalu Liju. I zato je istinita ona Marksova opaska da se istorija uvek ponavlja dva puta — prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

    U građanskim ratovima nema herojskih, već samo tragičnih likova — tako je bilo i u američkom građanskom ratu. Jer u građanskim ratovima međusobno se ubijaju braća, očevi i sinovi, raskidaju se prijateljstva, brakovi…

    Današnji branioci generala Lija, ali i oni koji se zalažu za uklanjanje njegovih spomenika, sa svojim obeležjima, parolama, namerama i delima izgledaju farsično zato što za dnevnopolitičke ciljeve koriste anahrone stavove, bilo da se radi o generalu Liju, kukastom krstu ili crvenoj zastavi proletarijata.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    General Li, Amerika, svet
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga