00:05 20 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Voda

    Bukti rat za vodu — Može li Srbija vratiti izvore od stranaca

    CC0 / Pexels
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    9363
    Pratite nas

    Nedostatak vode će do 2025. godine za dve trećine svetske populacije biti svakodnevna realnost. Ako već ne možemo da vratimo ono što smo prodali strancima, makar da se tu zaustavimo. Da ne ostanemo bez vodovoda i geotermalnih voda.

    Do 2050. godine globalna potražnja za svežom vodom će porasti više od 40 odsto, a najmanje četvrtina svetske populacije će živeti u zemljama sa „hroničnim ili čestim“ nedostatkom čiste vode.

    Na to je pre dva meseca ukazao generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš, i upozorio da bez efikasnog upravljanja vodenim resursima rizikujemo intenzivne sporove i povećanje tenzija među zemljama.

    Trenutno više od 800 miliona ljudi nema pristup ispravnoj pijaćoj vodi, a od 7,6 milijardi stanovnika naše planete, više od 2,5 milijarde nema osnovne higijenske uslove. Prema izveštaju UN, broj žitelja Zemlje 2050. će porasti čak na 9,8 milijardi. Zato i ne čudi procena da će potražnja za pijaćom vodom biti gotovo dvostruko veća nego što je sada.

    To su najnovije procene, ali da je to već dugo trend, opšte je poznato. Svojevremeno smo sa podsmehom dočekali vesti iz EU da su pored štedljivih sijalica svoje žitelje praktično obavezali i na štedljive vodokotliće. Svesni budućeg značaja resursa kakav je voda, još 2011. su počeli da ugrađuju štedljive vodokotliće koji su potrošnju vode sa prosečnih 10 litara po ispiranju smanjili na čak tri litra. Time se, kako su izračunali, godišnje uštedi četrnaestodnevna potrošnja vode u svim domaćinstvima u Evropi.

    A šta smo mi u Srbiji za to vreme uradili? Tim istim strancima koji su štedeli svoje resurse, naše smo počeli da raprodajemo. Ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan smatra da Srbija treba da nađe način da vrati vlasništvo nad prodatim izvorima pijaće vode.

    „Rasprodaja pijaće vode ravna je nacionalnoj katastrofi i mislim da bi trebalo da nađemo način da to vraćamo koliko god je moguće“, izjavio je Trivan, okrivljujući one koji su prodavali taj nacionalni resurs koji je uslov našeg opstanka. Zbog vode se, upozorio je ministar ekologije, trenutno u svetu vode mnogi ratovi.

    Prema podacima koje je za govornicom UN u junu izneo predsednik Bolivije Evo Morales, od 1947. godine zbog vode je zabeleženo 37 međudržavnih sukoba.

    Rasprodaja pijaće vode ravna je nacionalnoj katastrofi
    CC0 / Pixabay
    Rasprodaja pijaće vode ravna je nacionalnoj katastrofi

    U studiji Instituta „Pacifik“ u Oklandu pak navedeno je kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob, koji je naizgled bio verski, politički i ekonomski, ali je u suštini to bila borba za pijaću vodu.

    „Ukoliko se trenutni obrasci potrošnje ne smanje, dve trećine svetske populacije suočiće se sa nedostatkom vode kao svojom svakodnevnom realnošću do 2025. godine“, rekao je Morales.

    Prema svim stručnim istraživanjima, kako domaćim tako i stranim, Srbija ima više od 400 izvorišta zdrave i pitke vode vrhunskog kvaliteta, od čega je eksploatisano tek oko 20 odsto. To je i bio razlog da nadležna komisija Ujedinjenih nacija Srbiju uvrsti među prvih pedeset zemalja u svetu koje raspolažu velikim rezervama zdrave i pitke vode. U isto vreme, registrovano je i 286 različitih tipova mineralnih, termalnih i termo-mineralnih voda.

    Prema Zakonu o vodama, one su dobro od opšteg interesa i neotuđivo su dobro u državnoj svojini. Zakon, međutim, pod određenim uslovima, dozvoljava pravo korišćenja javnog vodnog dobra, što vodeći strani proizvođači flaširane vode u Srbiji već uveliko eksploatišu.

    Ekonomista Nada Vidović, koja se dugo i istrajno bavi ovim problemom, za Sputnjik kaže da je Srbija za 60 miliona evra u tišini prodala izvorišta vode, bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana. A voda je, napominje, javno dobro i nije smela da bude prodata.

    „U zemljama EU su zabranili prodaju, odnosno privatizaciju fabrika vode Ustavom i Zakonom. Oni su sačuvali svoje vode kao najvrednije blago a kupuju našu i bogate se jer im mi dozvoljavamo“, kaže Vidovićeva.

    Šta Srbija, u kojoj strane kompanije već drže oko 80 odsto proizvodnje flaširane vode, može da uradi po pitanju strateškog resursa 21. veka, što voda sigurno jeste. To što su Ujedinjene nacije još krajem 2002. godine vodu proglasile „društvenim i kulturnim dobrom“ a ne ekonomskom robom, našoj političkoj eliti ništa nije značilo.

    Te iste 2002. godine putem Beogradske berze kupovinom većinskog paketa akcija, „Kolinska“ iz Slovenije je stekla vlasništvo nad „Palanačkim kiseljakom“ iz Smederevske Palanke.

    Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji, podseća Vidovićeva, bila je 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca, koja drži skoro četvrtinu srpskog tržišta flaširanih voda, otkupila „Denjub fuds grupa“, a od njih holandska kompanija „Adrijatik“.

    Druga po prodaji, „BB Minakva“, koja drži 18,5 odsto tržišta, u vlasništvu je „Global voter investment grupe“ sa Devičanskih ostrva. Vidovićeva dodaje da su za 26,5 miliona evra „Beogradsku industriju piva“, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili u julu 2007. godine litvanska firma „Alita“ i švedska „Junajted Nordik bevridžis“.

    U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće „Nova sloga“ iz Trstenika, koje proizvodi „Mivelu“, čiji je tržišni udeo nešto iznad pet odsto. Kupac „Mivele“ je beogradski „Frikom“, čiji je vlasnik „Agrokor“.

    Po mišljenju Vidovićeve, teško se može očekivati da će neko ispustiti iz ruku tako važan resurs jeftino kupljen. Ona ne vidi način da se ta prodaja poništi i mi povratimo vlasništvo nad prodatim izvorima pijaće vode, što zagovara ministar Trivan.

    „Stalno zaboravljamo najvažniju stvar, a to je da MMF i Svetska banka upravo traže od nas i uslovljavaju nas prodajom izvorišta i preduzeća koja se bave distribucijom vode i vodosnabdevanjem“, ukazuje Vidovićeva.

    U poslednjih nekoliko godina, kako napominje, polovina dobijenih kredita Svetske banke i MMF-a sadržavala je privatizaciju vode kao uslov.

    Ona upozorava i na opasnost pristajanja na model javno-privatnog partnerstva, koji se sve češće zagovara u rešavanju pitanja vodosnabdevanja, pa i kod nas.

    To nam, kako smatra, neće doneti ništa dobro ukoliko naša briga bude ulaganje u infrastrukturu jer su to najveća ulaganja, a u nju se nije ulagalo decenijama. Stranac neće ulagati u to, njega zanima distribucija, on očekuje brz profit, objašnjava ona i upozorava da će ceh platiti građani kroz povećanje cene vode koje će biti vrtoglavo.

    Rasprodaju vode i vodovoda skupo su platili, i to ne samo višestruko skupljom vodom, u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj
    CC0 / Pixabay
    Rasprodaju vode i vodovoda skupo su platili, i to ne samo višestruko skupljom vodom, u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj

    „U EU su posle prodaje vodovoda shvatili šta su uradili i ponovo su ta preduzeća vraćali pod okrilje države. Hajde da bar jednom učimo iz grešaka drugih, a ne da stalno ponavljamo iste“, napominje Vidovićeva.

    Rasprodaju vode i vodovoda skupo su platili, i to ne samo višestruko skupljom vodom, u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj. Budimpešta je na kraju po dvostruko višoj ceni od prodajne otkupljivala gradski vodovod od privatnika koji ih je ojadio.

    Interesantan je primer privatizacije vodovoda Velike Britanije, gde je ona sprovedena nakon dolaska Margaret Tačer na vlast. Paralelno s rastom cena, opadao je kvalitet vode i snabdevanja. Da bi sprečila posledice po stanovništvo i infrastrukturu, država je na kraju bila primorana da na konto privatne firme ponovo uloži javna sredstva u održavanje infrastrukture vodosnabdevanja.

    Zbog sličnih iskustava, u Parizu je 2009. godine vodosnabdevanje ponovo stavljeno pod javno upravljanje.

    U Berlinu se postepeno vraćaju privatizovani delovi vodovoda zahvaljujući inicijativama raznih udruženja i akcijama građana.

    Privatizacija vodosnabdevanja zakonom je zabranjena u Holandiji. Njihovu vodu ne daju, ali je u drugim zemljama eksploatišu pošto imaju jednu od tri najveće svetske kompanije za preradu vode.

     

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    izvori pijaće vode, voda, prodaja
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga