05:35 21 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Zaštita od nuklearnog naooružanja

    Ruse ne bi iznenadio Treći svetski rat – evo kad su počele pripreme (video, foto)

    © Sputnik / Sergeй Krivošeev
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    0 523

    14. septembra 1954. godine, prvi put u sovjetskoj istoriji, na poligonu Tocki održane su vojne vežbe uz upotrebu nuklearnog oružja.

    Posle eksplozije atomske bombe trupe su dobile naređenje da napadnu položaje uslovnog neprijatelja u zoni udara. S obzirom na to da su više od 30 godina sve informacije klasifikovane kao tajna, u vezi s ovom temom ispreli su se brojni mitovi. Razotkrivamo ovu kontroverznu priču.

    Kao i u slučaju stvaranja atomske bombe, u vojnim vežbama s upotrebom nuklearnog oružja SSSR je tada bio u zaostatku. Od 1951. godine Amerikanci su bili veoma aktivni i za šest godina su sproveli nekoliko testova. Svi su imali različite ciljeve. U početku su izvođeni samo taktički manevri. U kasnijim testovima uvežbavana je interakcija raznovrsnog borbenog oružja nakon atomskog napada na neprijatelja. Važan deo testova bilo je istraživanje psihologije vojnika i njihove reakcije na atomsku eksploziju.

    Eksplozija nuklearne bombe
    © Wikipedia / Wikimedia Commons
    Eksplozija nuklearne bombe

    U SSSR-u za sve ovo nisu mogli da ne znaju, barem zbog toga što su Amerikanci 1953. godine prilikom testova u Juti izazvali veliku radijaciju, što je tada izazvalo skandal. U to vreme Sovjetski Savez još nije imao sredstva za napad nuklearnim oružjem na Sjedinjene Države. Ipak, u poslednjim godinama Staljinovog života počela je priprema i za takvu mogućnost. Stvorena je specijalistička literatura o vođenju vojnih operacija u uslovima nuklearnog sukoba, o zaštiti od štetnih faktora itd.

    Već 1953. godine SSSR je bio spreman za ozbiljne vojne testove. Sada je jednim potezom bilo moguće stići i prestići Amerikance. Do tada su postojala ograničenja o učešću u manevrima manjih vojnih jedinica sastava od 10.000 do 20.000 ljudi, od kojih čak polovina nije učestvovala u operacijama na područjima koja su bila pod udarom nuklearnog naoružanja. Sada je sovjetsko Ministarstvo odbrane dalo predlog da se 45.000 ljudi odmah uključi u vojne operacije. Pored toga, sovjetska bomba RDS-2 imala je snagu od 38 kilotona, što je više nego dvostruko veća snaga od kapaciteta bombe bačene na Hirošimu i oko 6-8 kilotona više od bombi korišćenih u američkim testovima.

    Priprema

    Konačna odluka o izvođenju vojnih vežbi s upotrebom nuklearnog naoružanja donesena je u jesen 1953. godine. U početku je planirano da se za manevre koristi poligon za testiranje Kapustin Jar. Međutim, tada je to bio jedini sovjetski poligon za ispitivanje balističkih raketa, pa se od plana odustalo. Počela je potraga za odgovarajućom lokacijom.

    U proleće 1954. godine poligon Tocki u regiji Orenburg izabran je za krajnju metu. Procena vojnih lica da je ova oblast idealna za testove zasnivala se na nekoliko njegovih prednosti. Prvo, bio je u retko naseljenom području. Drugo, teren je bio interesantan za naučnike, jer je bilo relativno lako proceniti uticaj štetnih faktora. Treće, reljef je bio približan evropskom. Kao što je već pomenuto, SSSR tada nije imao rakete pomoću kojih koji bi nuklearne glave mogle da stignu do Amerike, stoga je Zapadna Evropa smatrana potencijalnim ciljem. 

    Nekoliko meseci pre početka vežbe, inženjerske jedinice su stigle na to područje. Imali su mnogo posla. Bilo je potrebno kopati rovove dubine od 1,5 do 1,8 metara, izgraditi utvrđenja, skloništa za artiljeriju, municiju, gorivo i sl. Za tenkove i ostala oklopna vozila izgrađena su odgovarajuća skloništa. Ceo teren morao je u potpunosti da odgovara stvarnom stanju na terenu.

    Postavljena je meta za bombardovanje — beli kvadrat čije su stranice bile dugačke po 150 metara. Unutra je bio krst, kako bi piloti mogli da se orijentišu. Vizuelna identifikacija je bila neophodna, kako bi vežbe mogle da se održe.

    Vojnici su počeli da stižu na teren za obuku, ukupno oko 45.000 ljudi. Nisu znali za pravu svrhu događaja. Samo dan pre početka vežbi, bili su obavešteni o upotrebi atomskog oružja, upozoreni na tajnost i potpisali da će ćutati o događaju koji predstavlja vojnu tajnu. U vežbama je učestvovalo 600 tenkova, približan broj oklopnih transportera, više od trista aviona i nekoliko hiljada kamiona i tegljača.

    Deo opreme je smešten u područje udara, dok je drugi deo bio u skloništima. Ovo nije moralo samo simulirati realnu situaciju na bojnom polju, već je takođe omogućilo procenu štetnog potencijala eksplozije. Pored toga, u skloništima i na otvorenim površinama bile su smeštene i životinje.

    Vežbama je komandovao maršal Žukov, a prisustvovali su i ministri odbrane zemalja socijalističkog bloka. Sve trupe bile su podeljene u dve grupe: odbranu i napad. Nakon atomskog udara i artiljerijske pripreme, napadači su morali da probiju odbrambenu liniju neprijatelja. Naravno, u vreme napada, odbrambeni tim je bio odveden na sigurnu udaljenost. Njihovo učešće je bilo predviđeno u drugoj fazi vežbe — oni su morali da izvrše kontranapad na izgubljene položaje. Bilo je planirano da se u isto vreme uvežbava napad u uslovima nanošenja atomskog udara kao i defanzivna dejstva u sličnim okolnostima.

     

    U krugu od 15 kilometara od mesta buduće eksplozije bilo je nekoliko naselja, a njihovi stanovnici su takođe morali da postanu nevoljni učesnici vežbi. Meštani koji su bili u krugu od osam kilometara od eksplozije bili su evakuisani.

    Žitelji naselja u krugu od 12 do 15 kilometara nisu evakuisani. Njima je bilo naloženo samo da se pomere nekoliko desetina metara od svojih domova i da leže na tlu. Planirano je da stanovnici udaljenijih gradova i naselja budu evakuisani samo ako nešto krene naopako.
    Pored jedne stvarne atomske eksplozije planirane su i druge fiktivne. Njihovu ulogu trebalo je da igraju burad sa gorivom, sve u cilju veće realnosti borbene situacije i proveravanja psiholoških kvaliteta vojnika. Dan pre događaja, na lice mesta došli su Nikita Hruščov i najviše vojno rukovodstvo. Nalazili su se u takozvanom „Vladinom gradu“, na značajnoj udaljenosti od epicentra eksplozije.

    Eksplozija

    U šest sati ujutro 14. septembra bombarder Tu-4 napustio je aerodrom. Vreme je bilo povoljno, ali vežba je u bilo kom trenutku mogla da bude prekinuta. Da nije bilo potrebne vidljivosti, kako bi došlo do vizuelnog identifikovanja mete, operacija bi bila otkazana.

    Međutim, sve je prošlo dobro. U 9:34 bomba je bačena, a manje od minut kasnije eksplodirala je na visini od 350 metara, a 10 minuta ranije, vojnici su zauzeli svoja mesta. Bilo im je zabranjeno da gledaju eksploziju. Oficiri su takođe dobili posebne filtere za staklo, kako bi izbegli oštećenje očiju. Tenkisti su se sakrili u svoja vozila, i zatvorili sve otvore na njima.

    Pukovnik Arhipov je bio jedan od retkih koji je prisustvovao eksploziji i opisao ju je u svojim memoarima:

    „Od straha mi je ispalo sve iz ruku i odmah sam okrenuo glavu na drugu stranu. Činilo se da vazduh oko mene sija plavom svetlošću. Svetlost se odjednom pretvorila u ogromnu vatrenu loptu prečnika oko 500 metara, čiji je sjaj trajao nekoliko sekundi. Ognjena lopta se pretvorila u vrtlog radioaktivnog oblaka, iz kojeg su siktali crveni plamenovi. Dobili smo komandu da legnemo na zemlju dok se udarni talas približavao. Njegov dolazak se mogao očekivati na osnovu trave koja je brzo polegala. Dolazak udarnog talasa može se uporediti sa vrlo oštrim i gromoglasnim električnim pražnjenjem. Nakon udara, čekao nas je i nalet uraganskog vetra.“

    Odmah nakon udara, artiljerci su napustili skloništa i započeli artiljerijsku pripremu. Zatim su počeli i udari avijacije. Odmah posle toga, merači zračenja su otišli ​​u epicentar eksplozije. Izviđači su bili u tenkovima, tako da je efekat zračenja smanjen nekoliko puta uz pomoć oklopa. Izmerili su radijacioni fon na putu do epicentra eksplozije, postavljajući specijalne zastave. U prečniku od 300 metara od epicentra, skoro sat nakon eksplozije, pozadinsko zračenje iznosilo je 25 R/h (rendgena po času). Iza ove granice, vojnicima je bio zabranjen ulazak. Područje su čuvale jedinice za hemijsku zaštitu.

    Nakon izviđanja, borbene jedinice su se pomerale ka mestu udara. Vojnici su se vozili u oklopnim vozilima, a čim su se delovi jedinica pojavili u području zagađenom radijacijom, svima je naloženo da nose gas-maske i posebne ogrtače.

    Žrtve radijacije

    Ove vojne vežbe bile su pod velom tajne gotovo tri decenije. O njima je počelo stidljivo da se priča u vreme „Perestrojke“ u kontekstu nuklearne katastrofe u Černobilju. To je dovelo do velikog broja mitova koji su pratili ovu temu. Černobilj je podstakao snažna antinuklearna osećanja i zbog toga je samo saznanje o takvim vežbama postalo šokantno. Bilo je glasina da su u epicentru eksplozije bili zatvorenici osuđeni na smrt i da su svi učesnici vežbe umrli su od raka u roku od nekoliko meseci nakon njenog završetka.

    Okolina Tockog poligona
    © Wikipedia / Wikimedia Commons
    Okolina Tockog poligona

    Čak i tada su se pojavile dve tačke gledišta o posledicama atomskih proba, koje su i dalje aktuelne. Prva kaže da su vežbe sprovedene na uzoran način, s najvećom pažnjom za bezbednost učesnika, kao i civila iz okolnih sela. Niko nije primio ni toliko velike ni značajnije doze zračenja, a žrtva vežbi bila je samo jedna osoba — oficir koji je umro od srčanog udara.

    Njihovi protivnici veruju da su vežbe nanele strašnu štetu vojnicima i civilima, ne samo u okolnim selima, već i na čitavom području Orenburga.

    Eksplozija na poligonu Tocki bila je vazdušna. Nadzemne nuklearne eksplozije imaju dve karakteristike koje ih razlikuju od onih na tlu. One nanose mnogo više štete zbog sile udarnog talasa, ali istovremeno, praktično ne ostavljaju dugotrajnu kontaminaciju radijacijom. Kopnene eksplozije su, naprotiv, manje destruktivne i rušilačke, ali mogu dugo vremena kontaminirati područja udara, čineći ih neprikladnim za život.

    Glavni problem u proceni posledica jeste taj da se nisu sprovodile nikakve ozbiljne studije. Ideja je bila da vlasti pažljivo prate moguće posledice za sve učesnike vežbe i civilno stanovništvo. I trebalo je to raditi decenijama. Tek tada bi bilo moguće sasvim sigurno proceniti specifične negativne efekte eksplozije.

    U periodu „Perestrojke“ preživeli učesnici vežbe pokušali su da dobiju nadoknadu. Oni su tvrdili da je od 45.000 učesnika vežbe, u vreme raspada SSSR-a, samo 3.000 njih ostalo živo, a čak i oni su uglavnom bili ozbiljno bolesni. Njihovi protivnici su tvrdili da u zoni u blizini epicentra eksplozije nije bilo više od 3.000 vojnika, a za ostale učesnike doze zračenja nisu bile mnogo veće nego one pre izvršene fluorografije. Pored toga, bolesti koje su se javile kod njih više od 30 godina kasnije, ne mogu se nedvosmisleno povezati sa efektima zračenja.

    Dosipanje ulja na vatru bile su i razne studije u regiji Orenburg, koje su često, prema samim istraživačima, „stvarale više pitanja od odgovora“. Nivo kancera u regiji Orenburg je viši od nacionalnog proseka, a odnedavno region nije među prvih deset lidera u ovoj neveseloj statistici. Lidersku ulogu preuzimaju regioni u kojima nikada nije bilo nuklearnih eksplozija i proizvodnje.

    1996. godine, u biltenu nacionalnog radijacionog i epidemiološkog registra „Radijacija i život“ objavljena je čitava studija o jačini ozračenosti učesnika u vojnoj vežbi. Autori su se oslanjali na dokumente Ministarstva odbrane koji su postali dostupni javnosti. Uzimajući u obzir merenja kontaminacije radijacije, procenjena su kretanja vojnih odreda, kao i njihovo vreme provedeno u kontaminiranoj zoni i doze zračenja koje su primili.

    Autori su došli do zaključka da je većina vojnika koji su učestvovali u vežbama dobijala doze spoljnog zračenja koje nisu više od 2 rema. Ovo je beznačajan nivo, koji ne prelazi nivo zračenja dozvoljen za osoblje nuklearnih elektrana. Što se tiče izviđača koji su prilazili bliže epicentru eksplozije, oni su dobili značajno veće doze. U zavisnosti od ruta, potencijalna izloženost mogla je da varira od 25 do 110 rema. Znaci akutne bolesti počinju da se javljaju kod osobe koja je primila više od 100 rem. U manjim dozama, jednokratna izloženost, po pravilu, ne izaziva ozbiljne posledice. Zato su neki od izviđača mogli dobiti veoma značajne doze. Međutim, istraživači se ograđuju da se radi o približnim proračunima, a za tačnije je potrebno izvoditi obimnije studije. Stoga je praktično nemoguće nedvosmisleno proceniti posledice ove eksplozije.

    Tagovi:
    Georgij Žukov, SSSR
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga