10:54 20 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Milijarder Džordž Soroš

    Soroš kao Gandi: Zašto Rusiji ne treba 100 Katalonija?

    © AP Photo / Kin Cheung
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    3321
    Pratite nas

    Katalonski separatizam nije borba za nacionalnu nezavisnost, već borba za dobijanje mogućnosti da se bez posredovanja Madrida Barselona podredi Briselu. Oni žele „više Evrope, a manje Madrida“; to nije čak ni borba za nezavisnost, već više ide u korist Evropskoj komisiji, piše Ivan Danilov, ruski bloger.

    Borci za katalonsku nezavisnost drastično razlikuju se od francuskih, britanskih ili nemačkih evroskeptika ili nacionalista. Predsednik Pudždemon nije katalonska verzija Le Pena ili Najdžela Faraža, već političar sasvim druge prirode.

    Nimalo slučajno, glavni pristalica povećavanja uticaja Evropske komisije i demontaže evropskih nacionalnih država, Džordž Soroš, finansira dve katalonske organizacije koje igraju ključnu ulogu u procesu borbe za katalonsku pseudonezavisnost.

    Jedan od najstarijih španskih listova „Vangardija“ piše da je Soroš finansirao Savet javne diplomatije Katalonije — organizaciju koja praktično vrši funkciju katalonskog „ministarstva spoljnih poslova“ i zapravo je instrument lobiranja i promocije katalonskih interesa na nivou  EU. Soroš je takođe materijalno pomagao i organizacije koje ima ulogu „trusta mozgova“, a koje rade u interesima katalonskih političara-separatista.

    Predsednik Katalonije razočarao je najradikalnije pristalice katalonske nezavisnosti, potpisavši deklaraciju o nezavisnosti, koja će stupiti na snagu tek posle pregovora sa EU i Španijom. Iz perspektive emotivnih Katalonaca, predsednik Pudždemon je „pustio niz vodu“ nezavisnost pod pritiskom španskih policijskih snaga. Mada, postoji i drugi stav, drugo mišljenje, prema kojem je Pudždemon zapravo doneo vrlo mudru odluku da „na tihoj vatri“ kuva Madrid i da ga onda natera da prizna katalonsku nezavisnost. Zapravo, Pudždemon verovatno nikakve odluke nije donosio, već jednostavno išao unapred predviđenim putem i sprovodio plan u kojem se naziru obrisi lokalne „obojene revolucije“.

    U Kataloniji vidimo jednu fazu transformacije Evropske unije u „Uniju evropskih regiona“, u kojoj će nacionalne države konačno biti usitnjene, a centar sile će se nalaziti u Briselu. Upravo u krilo Brisela bi se ušuškali katalonski separatisti, koji insistiraju pre svega na svom „evropskom“ a ne nacionalnom ili katalonskom identitetu.

    Ako bi se sa katalonskih mitinga skinuo veo romantičnosti, onda bi se u tim okupljanjima mogao videti mehanizam tipične „Soroševe obojene revolucije“. A da ne govorimo da je sam Soroš već bio uhvaćen u finansiranju katalonskih nacionalista. Soroševe „injekcije“ ne bi trebalo smatrati značajnim izvorom finansiranja, ali ipak ovde govorimo o sumama koje su španski novinari uspeli da otkriju. Osim toga, važan je i sam simbolički gest — u konfliktu Barselone i Madrida simpatije američkog tajkuna su otvoreno na strani „proevropskih separatista“. Nije tu, čini se, čak ni toliko bitna sama Katalonija, već stvaranje precendenata i šema koje se potom mogu ponavljati u drugim evropskim državama.

    Pogledajmo još neke ključne momente. Na primer, posle terorističkih napada u Barseloni, koji su mogli pokrenuti lavinu zahteva da se obuzdaju nekontrolisane migracije u EU, ministar spoljnih poslova Kataloniji je izjavio da „problem nije u migracijama“, već to što „neki ljudi to prihvataju kao problem i tražio je da se započne borba protiv ksenofobije, što je izazvalo nalet oduševljenja u američkim i britanskim medijima.

    „Odgovor Katalonije na terorizam pokazuje da je ona spremna za nezavisnost“, pisao je tada britanski  Gardijan.

    Ne bi trebalo zanemariti ni da se britanski i američki mediji prosto guše od zadovoljstva kada još jedan katalonski političar izgovara ono što inače propagira „Soroševa metoda“ — da su afrički i bliskoistočni migranti čista sreća za Evropu, a ne povod za brigu ili za zatvaranje granica. Tolerantnost katalonskih političara je došla već to takvog nivoa da i nedavni migranti podržavaju nezavisnost Katalonije. Još jedan znak da je Barselona postala istinski „soroševski tolerantna“ je i to da je ovaj grad danas jedan od „centara džihadističkog terorizma u Španiji“, kako piše kanadski list Gloub end mejl.

    I šta će biti dalje?  Bićemo svedoci realizacije tipične strategije „u Gandijevom stilu“, koja pretpostavlja  detaljno konstruisanje lika žrtve. Da je predsednik Pudždemon jednostrano objavio nezavisnost  „ovde i sada“, on bi bio uhapšen i ko zna šta bi potom usledilo. Ovako će katalonski separatisti korak po korak ići ka svojoj nezavisnosti, polako ali konstantno pritiskajući Madrid sve dok se konačno ne bude umešala Evropska komisija kao posrednik. U ovom kontekstu postaje potpuno jasna logika kojom se rukovodila Moskva, kada zvanično izjavljuje da je Katalonija unutrašnje pitanje Španije. Španije, a ne EU.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    obojena revolucija, migranti, terorizam, Evropska komisija, EU, Mahatma Gandi, Džordž Soroš, Katalonija, Španija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga