02:23 22 Septembar 2018
Slušajte Sputnik
    Čovek u uništenoj fabrici.

    Kako je Srbija sistematski uništena od — privatizacije

    © Foto: CC0 Creative Commons
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    3782

    Ukoliko dođe do prodaje strateških resursa u državnom vlasništvu, biće to velika ekonomska šteta, ali će oligarhijske grupe koje budu to prodavale ostvariti veliku materijalnu korist, a položaj radničke klase će biti još gori, smatra dr Marija Obradović, autor knjige „Hronika tranzicionog groblja“.

    Privatizacija ne može biti poštena jer nema empirijskog dokaza da je ijedna privatizacija ikada bila poštena. Privatizacija je jedna špekulativna aktivnost, i ona je uvek na štetu firme koja se privatizuje, a naročito zaposlenih. To je jedan od najrazvijenijih oblika pljačkanja radničke klase, kaže za Sputnjik dr Marija Obradović, saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije.

    U svojoj novoj knjizi „Hronika tranzicionog groblja“ u kojoj je analizirala privatizaciju u Srbiji od 1989. do 2012. godine, empirijski je dokazala da je cilj privatizacije bio promena svojinske strukture društva, a ne unapređenje efikasnosti privređivanja, bilo pojedinačne firme, bilo ekonomskog sistema u celini.

    Srbija, Kina, Kambodža…

    „Na primeru Srbije to je potpuno evidentno. Putem privatizacije uništeno je 98 posto industrijskog potencijala Srbije a u industriji je radilo više od milion ljudi, a nivo nacionalnog dohotka, odnosno bruto društvenog proizvoda danas je znatno manji nego što je bio na početku, 1989. godine, s tim, što je industrijska proizvodnja danas, na nivou iz 1970. godine“, kaže Obradovićeva.

    Dr Marija Obradović
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Marija Obradović

    Ona dodaje da Srbija otkad vrši privatizaciju društvene svojine nije u stanju da stigne nivo BDP-a kakav je bio na samom početku, 1989. godine. A kako sada ide rast, verovatno ga nikad neće stići, ili će ga stići „u nekoj dalekoj budućnosti“.

    „Privatizacija je u celoj istočnoj Evropi i SSSR-u dovela do znatnog urušavanja društveno-ekonomskog položaja radničke klase. Danas je cena rada u Srbiji niža nego u Kini ili Kambodži. Na početku privatizacije, Srbija je imala prosečnu platu od 1.500 maraka, a sada, za minimalnu platu koja iznosi 140 dinara po satu, radi 350.000 ljudi“, dodaje dr Marija Obradović.

    Sagovornica Sputnjika naglašava da svi empirijski, ekonomski pokazatelji pokazuju da cilj privatizacije nije bio ekonomski razvoj, već politički interes koji podrazumeva promenu svojinske strukture društva, odnosno, kako kaže češki marksistički filozof Karel Kosik — reč je o udaru kontrarevolucije, a privatizacija je jedna od glavnih mera tog talasa.

    Kontrarevolucionari — Hitler, Tačerka…

    „Istakla bih zanimljivu činjenicu da ni Jugoslavija ni SSSR nisu imali negativne stope društvenog rasta pre privatizacije, a da se nakon toga godinama suočavaju sa negativnim stopama, što potvrđuje tezu da je reč o meri kontrarevolucije“, kaže ona.

    I kroz istoriju se pokazalo da je privatizacija bila mera kontrarevolucije. Prvu privatizaciju u Evropi izvršila je 1933. godine Hitlerova fašistička vlada, i njen cilj je bio privatizacija imovine nacionalizovane tokom Vajmarske republike.

    „Tokom Vajmarske republike nivo nacionalizacije bio je jako visok, kao u SSSR-u, i mnogi zapadnoevropski teoretičari smatraju da je finansijski kapital podupro formiranje Nacionalsocijalističke partije da bi poništio nacionalizaciju“.

    Kad je reč o ekonomskom boljitku koji donosi privatizacija, ističe da u Velikoj Britaniji, za vreme vlade Margaret Tačer, posle privatizacije železnica, one nisu postale ni efikasnije, ni bolje, ni jeftinije. U Italiji je ′90-ih godina privatizovana „Al Italija“, a privatizacija je dovela samo do toga da je veliki broj ljudi izgubio posao, a cena karte je jako porasla.

    Deca komunizma

    Privatizacija u zemljama bivše SFRJ nije dovela ni do kakvog ekonomskog prosperiteta. Izuzev Slovenije, nijedna republika nije dostigla nivo nacionalnog dohotka iz 1989. Međutim, Slovenija je taj nivo dostigla 2008. kad počinje svetska ekonomska kriza, i tada počinje pad nacionalnog dohotka i industrijske proizvodnje.

    Knjiga dr Marije Obradović Hronika tranzicionog groblja
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Knjiga dr Marije Obradović "Hronika tranzicionog groblja"

    „Za razliku od zemalja koje su imale brze privatizacije, u Sloveniji je taj proces bio jako kontrolisan i jako dug. S jedne strane, privatizacija je najmanje oštetila privredu u Sloveniji, međutim, moramo da kažemo da su u toj privatizaciji nestale neke značajne slovenačke firme, poput ’Elana‘. Neke su uspele da prežive, poput ’Gorenja‘, a ima takvih firmi i u Srbiji, poput ’Metalca‘ ili ’Niš ekspresa‘, ali to su firme gde je radnička klasa bila organizovana i uspela je da ih preuzme putem radničkog akcionarstva“, ističe Obradovićeva.

    Na pitanje da li je cilj tranzicije bio dovođenje bivših socijalističkih zemalja u polukolonijalni položaj, kaže da je ta teza bila veoma rasprostranjena početkom ′90-ih u Velikoj Britaniji. Profesor ekonomije na Londonskom univerzitetu dokazivao je da je promena u istočnoj Evropi i raspad SEV-a bio put za vraćanje istočnoevropskih zemalja u položaj evropske periferije, i on je isticao značaj „spoljnog faktora“.

    „Međutim, istraživanja koja sam ja radila tu tezu donekle problematizuju. Mislim da je ključ za sve što se desilo u SSSR-u, Istočnoj Evropi i Jugoslaviji, u formiranju unutrašnjih snaga kontrarevolucije. Veliki broj ljudi u Srbiji koji su početkom ′90-ih otvarali svoje privatne firme ili su učestvovali u privatizaciji društvenih, bili su direktno deo komunističke nomenklature, ili su to bila njihova deca. To su pokazali rezultati istraživanja koja su rađena ′90-ih. Jedno istraživanje javnog mnjenja iz 1989. pokazalo je da je za privatizaciju, odnosno određene ekonomske promene, bilo 66 odsto pripadnika komunističke nomenklature, dok je 58 odsto radničke klase u Jugoslaviji podržavalo federalnu Jugoslaviju i socijalističko samoupravljanje. Dakle, teza da su kontrarevoluciju izveli komunisti samo je donekle tačna“.

    Bog, domovina, nacija…

    Dr Marija Obradović smatra da bez ratova privatizacija ne bi bila moguća. Bez nacionalističke i klerikalne propagande, ovakva privatizacija ne bi bila moguća jer je putem te ideologije i ratova došlo do dezorganizacije i dezorijentacije radničke klase.

    „Jasno je da je veliki broj pripadnika radničke klase podržao nacionalističku politiku zato što je bila praćena netačnom tezom da je svaka nacija u Jugoslaviji ekonomski oštećena i stvarana je lažna slika kod ljudi da će stvaranjem nacionalnih država i privatizacijom doći do boljeg materijalnog položaja. Mislim da se sada kod većine pripadnika radničke klase stvara svest koliko su prevareni“, kaže ona.

    Rat je doprineo da se stvaranjem jednog neregularnog sistema izvrši privatizacija koja se na celoj teritoriji Jugoslavije sprovodila i tokom ratova.

    „U knjizi donosim dokument iz 1999. sa sastanka održanog u SPS-u gde oni usred bombardovanja, u aprilu mesecu, donose zaključak da trebaju ubrzati privatizaciju. U smislu — možda ćemo sada izgubiti vlast, pa da uzmemo šta možemo“.

    Biće još „Agrokora

    Firme poput „Agrokora“ ne mogu opstati zato što privatizacija nikada i nigde nije dovela do povećanja ekonomske efikasnosti. Sve firme nastale tokom privatizacije očigledno nemaju ekonomsku budućnost, ističe Obradovićeva.

    „Primer ’Agrokora‘ je najvidljiviji, ali imamo i ogroman broj firmi i u Srbiji i u Hrvatskoj koje su potpuno nestale u toku procesa privatizacije, a koje su bile jako uspešne društvene firme. A te firme koje su nastale spajanjem određenih elemenata različitih firmi društvenog kapitala, kao što je ’Agrokor‘, pokazuju da špekulantski način organizacije proizvodnje ne može biti profitabilan ni efikasan, niti da mogu opstati na duži rok. Mislim da će slučajevi poput ’Agrokora‘ biti sve češći i češći. I u Sloveniji, a naročito u Srbiji. Nažalost“.

    Kad je reč o mogućoj prodaji strateških resursa poput „Telekoma“ ili poljoprivrednog zemljišta, ističe da privatizacija velikih sistema nigde u svetu nije bila efikasna. Podseća da je privatizacija javnih preduzeća u Srbiji predviđena zakonom iz 2014. i ako do toga dođe, biće to velika ekonomska šteta, ali će oligarhijske grupe koje budu to prodavale ostvariti veliku materijalnu korist, a položaj radničke klase će biti još gori.

    Tagovi:
    tranzicija, privatizacija, Agrokor, SPS, Marija Obradović, Margaret Tačer, Adolf Hitler, SFRJ, Slovenija, Nemačka, Italija, Velika Britanija, Hrvatska, SSSR, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga