15:27 17 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Kineska narodna oslobodilačka vojska

    Kraj dominacije Zapada: Da li je Amerika udarila u azijski zid

    © AFP 2019 / FREDERIC J. BROWN
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11111
    Pratite nas

    Dok Evropska unija, ophrvana unutrašnjim političkim protivrečnostima i anemičnim ekonomskim rastom, postaje sve manje relevantna u globalnom poretku stvari, fokus se sve više premešta na istok, u Aziju.

    Svedoči o tome i živa diplomatska aktivnost ovih dana: predsednik Rusije Vladimir Putin boravio je u Iranu, premijer Dmitrij Medvedev u Kini, a u petak je započela i dvanaestodnevna dalekoistočna turneja američkog predsednika Donalda Trampa, najduža poseta jednog američkog predsednika Aziji u proteklih četvrt veka, još od Džordža Buša Starijeg.

    Starijem Bušu tada je pozlilo tokom državne večere u Japanu. Hoće li Tramp imati više sreće, ne samo u gastronomsko-zdravstvenom smislu? Drugim rečima, kuda vodi ova velika azijska geopolitička igra, i šta se to ovih dana događa na ogromnom i sve značajnijem prostoru od Turske i Irana do Kine, Južnog kineskog mora i dveju Koreja?

    O velikoj azijskoj geopolitičkoj igri u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su asistent na Fakultetu bezbednosti Vladimir Ajzenhamer i Jovan Čavoški, saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

    Iako su se Vladimir Putin i njegov iranski kolega Hasan Rohani sastali više puta, ovonedeljni susret specifičan je i zbog toga što je prvi posle Trampove desertifikacije nuklearnog sporazuma s Iranom. Putin je sporazumu i ovom prilikom pružio punu podršku.

    „Tramp pokušava da ugrozi nuklearni sporazum s Iranom, čime se ugrožava bezbednosna situacija u čitavom svetu“, ukazuje Vladimir Ajzenhamer, ali napominje: „Iran sada ima moćnog saveznika u Rusiji, što svedoči o restrukturiranju odnosa u međunarodnoj zajednici, pri čemu dešavanja u Aziji postaju sve značajnija“. „U tom kontekstu, savez Teherana i Moskve zaista jeste bitan bedem američkoj opstrukciji. Putin sada popunjava taj vakuum koji je nastao zbog odsustva američke strane“, objašnjava on.

    Iranski predsednik je, na početku sastanka s Putinom, naročito istakao i značaj trilateralne saradnje Rusije, Irana i Turske.

    „Mislim da će trougao Rusija—Iran—Turska u mnogo čemu odlučivati o tome kako će se odvijati redistribucija moći na Bliskom istoku“, komentariše Jovan Čavoški. „Rusija je ispravno prepoznala da je Iran zemlja na koju treba igrati, jer je reč o veoma važnom regionalnom igraču, nezaobilaznom faktoru uz čiju će pomoć moći da se redefinišu odnosi i na Bliskom istoku i na Zakavkazju i u Centralnoj Aziji. Američki pokušaji izolacije Irana neće uspeti“.

    Moglo bi se, zapravo, konstatovati da se odvija sasvim suprotan proces, (samo)izolacije Amerike jer na stranu iranskog sporazuma, a time i na stranu Rusije i Kine koje ga podržavaju, staju i vodeće države Evropske unije — Nemačka i Francuska.

    Čavoški ističe, kao veoma značajan, i primer rusko-iransko-indijske saradnje koju su Amerikanci, takođe bezuspešno, pokušali da osujete: „Nedavno je u Indiji Reks Tilerson, američki državni sekretar, pokušao da pokrene to pitanje, i dobio je odgovor da Amerika ne može da se meša u bilateralne odnose Indije i Irana, koji veoma blisko sarađuju i politički, i vojno, i u energetskom sektoru“.

    Iz Azije stižu i izazovi američkom dolaru. Na svom sastanku s Putinom iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnej, pozvao je na odbacivanje dolara u međusobnoj trgovini. Pre nekoliko meseci se, uoči samita BRIKS-a, i sam Putin prvi put javno založio za ukidanje dominacije samo jedne valute, a upravo ovih dana je sličnu poruku, i to iz Pekinga, uputio i premijer Rusije Dmitrij Medvedev, koji je pritom dodao i da je Rusija zadovoljna zbog rastuće uloge kineskog juana u globalnim transakcijama. Kakav je politički značaj ovakvih ideja i tendencija?

    „Snaga dolara je fundament čitave američke globalne moći. Svi su toga odavno svesni, ali ono što je tokom protekle decenije počelo intenzivno da se menja jeste slabljenje američke moći“, navodi Jovan Čavoški. „Kina je odavno počela da govori da bi juan trebalo da postane jedna od rezervnih valuta, i od poslednje ekonomske krize 2008. godine sve više insistira na korišćenju nacionalnih valuta u trgovini… Otuda, sve izjave koje stižu iz Irana, Rusije, Kine, ne predstavljaju iznenađenje. To je zapravo ključni momenat; ove zemlje pokušavaju da potvrde svoju nezavisnost od globalnog finansijskog sistema koji su stvorile SAD“.

    Kina, koja je najveći svetski uvoznik nafte, obznanila je svoju nameru da naftu kupuje juanima sa zlatnom podlogom umesto dolarima, a Karl Vajnberg, ugledni američki ekonomski analitičar, predviđa i da će ova zemlja primorati Saudijsku Arabiju da joj naftu prodaje u juanima, što će onda, kaže, slediti i svi ostali; poznato je, inače, da su Saudijci svoju naftu vezali za dolar na osnovu dogovora iz 1974, po kome im, u zamenu, Amerika garantuje bezbednost.

    „Bez obzira na to što je Saudijska Arabija i dalje verni saveznik Sjedinjenih Država, ona pokušava da uhvati duh vremena“, napominje Vladimir Ajzenhamer, i primećuje: „Najavljene promene u njenom fundamentalističkom, verskom pristupu svetskoj politici nisu posledica pritisaka sa Zapada, iz prostog razloga što ti pritisci postoje odavno, a situacija se nije menjala“.

    „Reč je, zapravo, o saudijskom popuštanju pred pritiscima koji dolaze iz Rusije, jer ona trenutno ima najveći problem s vehabijskim islamom. Već tu se, dakle, može nazreti da se situacija bitno menja. Istovremeno, Kina postaje sve relevantniji ekonomski partner Saudijske Arabije. Ona je započela proces svoje transformacije, a ono što je interesantno jeste da reper više nisu samo zapadne vrednosti, već je motor promena upravo saradnja s Rusijom i Kinom“.

    A slični se procesi slabljenja američkog uticaja odvijaju i na Dalekom istoku. Uoči početka Trampove turneje, američka televizija En-Bi-Si ocenjuje da je američka dominacija u regionu u „ubrzanom opadanju“, da nije uspela strategija „skoka u Aziju“ Baraka Obame, te da je malo verovatno da će se Tramp odande vratiti s nekim značajnim uspesima.

    „Američki uticaj dramatično opada“, saglasan je Jovan Čavoški, ali dodaje i da „Vašington ima nekoliko važnih punktova na koje se oslanja, a to su pre svega Japan i delimično Južna Koreja, zahvaljujući kojima će moći da zadrži izvesan stepen prisustva. Ali to prisustvo više neće biti onako dominantno i hegemonističko kao što je bilo proteklih decenija“.

    U tom smislu je paradigmatičan primer američko-kineskih nesuglasica u Južnom kineskom moru. Izvori iz Bele kuće najavili su da će Tramp ukoriti Kinu zbog njenog „kriminalnog ponašanja“, na šta je kineski ambasador u Vašingtonu Čui Tijankai Americi odgovorio da se ne meša.

    Vladimir Ajzenhamer uveren je da će se nesuglasice upravo tako i završiti — „Kina ima moć da čitavu stvar lokalizuje, Amerika ne može da joj nametne svoju volju i može samo da, vezanih ruku, posmatra ono što se događa“ — i izvlači širi zaključak o procesima koji su u toku: „Kina postaje sve aktivniji igrač na međunarodnoj sceni… Čitava Azija, a naročito Kina, sad kreće u svoj pohod ka svetu, što je potpuno obrnuto od dosadašnjeg istorijskog iskustva, i Amerika će uskoro biti primorana da se s Kinom dogovara oko svih ključnih međunarodnih pitanja“.

    Slično će i Jovan Čavoški: „U toku je tranzicija iz sveta koji su, tokom proteklih nekoliko stotina godina, stvarale velike zapadne sile, a u kome su ostali bili tek sekundarni igrači. Potkopani su temelji tog sveta na koji smo navikli, i period globalne dominacije Zapada je završen“.

    Tagovi:
    Džordž Buš Stariji, Donald Tramp, Vladimir Putin, Južna Koreja, Severna Koreja, Saudijska Arabija, Japan, SAD, Kina, Iran, Rusija, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga