13:14 11 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    7710
    Pratite nas

    Odluka Crne Gore da nadzor svog vazdušnog prostora prepusti Italiji i Grčkoj nakon što je godinama za nju taj posao obavljala Hrvatska, po svemu sudeći nije se previše dopala hrvatskim komšijama.

    To se makar može zaključiti iz komentara nekih hrvatskih analitičara koji su ovaj potez Podgorice doslovce okarakterisali kao „lijep šamar“ koji je Hrvatska dobila od „susjedne Crne Gore“ i svog „NATO saveznika“.

    Nedavno je, naime, crnogorski ministar odbrane Predrag Bošković javno obznanio da će usluge takozvanog „air policing“, odnosno nadzora i kontrole crnogorskog neba za tu zemlju ubuduće obavljati članice NATO-a — Italija i Grčka.

    „Upravo Grčka i Italija će raditi ’air policing‘ za Crnu Goru, kao što to rade već duži niz godina, od 2009, za Albaniju. To je mnogo jeftinije za nas, i to nas praktično ništa ne košta“, kazao je Bošković.

    S tim u vezi, grčki borbeni avioni F-16 već 16. oktobra su obavili prve testove, snimljene su koordinate budućeg patroliranja i prilaznih zona, kao i procjene za prilagođavanja dijela piste aerodroma „Golubovci“ kod Podgorice, što bi sve uskoro trebalo da rezultira i potpisivanjem ugovora između Podgorice i Atine o angažmanu grčkih lovaca.

    Sličan ugovor bi trebalo biti ubrzo potpisan i sa Italijom, čija se najbliža vojna baza „Đoja del Kole“ nalazi tačno 250 kilometara vazdušnom linijom od crnogorske obale, odakle bi npr. italijanskim lovcima tipa „Jurofajter“ bilo potrebno samo 20 minuta leta da se ukažu iznad Boke Kotorske.

    Naravno, hrvatski lovci sa aerodroma „Ćilipi“ bi se još i brže mogli ukazati nad crnogorskim nebom, pa je odluka Podgorice da zamijeni partnera u okviru NATO-a koji će vršiti kontrolu nad njenim vazdušnim prostorom, u dijelu hrvatske javnosti protumačena kao čin kojim Hrvatska praktično u svom „geopolitičkom dvorištu“, „dobija šamar od jedne — Crne Gore“.

    Ono što očigledno u konkretnom slučaju zaista zabrinjava određene krugove u Hrvatskoj jeste svakako njihovo tumačenje da ovim aktom Podgorice, Hrvatska na neki način propušta priliku da iskoristi svoju „mentorsku ulogu“ koju je imala prilikom približavanja Crne Gore NATO-u. A takođe nije tajna i da je Hrvatska „puno pripomogla“, ne samo u formalnom dijelu pristupanja Crne Gore NATO-u, već i kod „reformi crnogorskih obavještajnih službi“, i novog uređenja vojske.

    Ipak, osim finansijske koristi od „čuvanja“ crnogorskog neba, što se nipošto ne radi za džabe — iako to režim u Podgorici svojim građanima želi da predstavi kao suprotno, reklo bi se da glavni duševni bolovi Zagreba dolaze otuda što se na ovaj način dodatno slabe hrvatske aspiracije u pokušaju da kroz niz aktivnosti od sebe napravi ključnog predstavnika NATO-a u regionu.

    U tom smislu valja se prisjetiti 2011. godine kada su u albanskom gradu Draču tadašnji ministri odbrane država Jadranske povelje (Hrvatska, Albanija, BiH, Crna Gora, Makedonija) pod NATO pokroviteljstvom dogovorile da naprave zajedničku studiju nadzora vazdušnog prostora — takozvanu BRAAD studiju. 

    Nakon toga je već 2013. godine bilo predviđeno da Hrvatska preuzme vodeću ulogu u regionu u okviru BRAAD-a, što je Zagrebu trebalo da omogući da preuzme vojnu kontrolu vazdušnog prostora u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji.

    Međutim, danas smo svjedoci da se gotovo ništa od toga nije ostvarilo, što zbog, kako neki tvrde „promašene odluke“ hrvatskih vlasti o remontu aviona MiG-21 u Ukrajini (zbog čega nema pune sposobnosti vojnog vazduhoplovstva te zemlje), što zbog oštre konkurencije ostalih NATO „partnera“ u tom pogledu.

    Tako danas imamo situaciju da nakon što se na albanskom nebu smjenjuju Grci i Italijani, po svoj prilici će isto redovno činiti i na crnogorskom, dok u međuvremenu, slovenački vazdušni prostor zajednički kontrolišu mađarski i italijanski lovci.

    U tom smislu, kao potencijalni klijenti Hrvatske u regionu jedino zasad ostaju BiH i Makedonija, koje takođe nemaju sopstveno ratno vazduhoplovstvo, pa bi eventualnim ulaskom tih zemalja u NATO neko od komšija po automatizmu dobio zadatak kontrole njihovog vazdušnog prostora.

    S tim u vezi, reklo bi se da Zagreb ni tu nema prevelikog razloga za optimizam, naročito u pogledu Bosne i Hercegovine, gdje se zbog velikog prisustva srpskog faktora teško može zamisliti da bi mogao proći neki ozbiljniji zvanični aranžman između Zagreba i Sarajeva.

    Sve u svemu, čini se da je gubitkom Crne Gore iz, uslovno rečeno, svoje zone uticaja, Hrvatska pretrpjela možda i ključni gubitak na polju svojih težnji da se postavi kao jedan od vodećih NATO partnera u regionu. Iako bi se u konkretnom slučaju gotovo sa priličnom sigurnošću moglo reći da zvanična Podgorica nije razmišljala u tim okvirima, očigledno da je otkaz Zagrebu za vojnu kontrolu crnogorskog neba toliko zabolio određene krugove u Hrvatskoj da su nedavni akt Podgorice okarakterisali kao „šamarčinu Crne Gore Hrvatskoj“.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga