21:47 28 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Šta se krčka na Bliskom istoku (187)
    0 191
    Pratite nas

    Nesporazumi između Turske i SAD nedavno su kulminirali zbog sirijskih Kurda. Ankara je upozorila da bi američki vojnici mogli da postanu meta u turskoj akciji kod Afrina jer se bore u uniformama Odreda narodne samoodbrane sirijskih Kurda. Turska je previše važna za NATO i zato nema šansi da dođe do vojnog okršaja, smatra istoričar Nemanja Starović.

    Odnosi Turske i Sjedinjenih Američkih Država su krenuli nizbrdo 2012-2013, kada dolazi do suštinskih promena u Turskoj na unutrašnjem planu. Posebno su se zaoštrili nakon neuspelog vojnog puča u toj zemlji za koji Ankara tvrdi da iza njega stoji propovednik Fetulah Gulen, koji je utočište našao u Americi. Pokušaj državnog udara 2016. samo je finale procesa koji traje nekoliko godina i koji se ogledao u pokušajima obaranja Redžepa Tajipa Erdogana što kroz njegovu partiju, što kroz druge državne strukture, što na izborima 2015. koji su održani u dva navrata, navodi Starović u emisiji „Sputnjik intervju“.

    Prema njegovim rečima, današnja situacija je upravo posledica tih procesa. Ipak, smatra on, Turska svakako ostaje u NATO-u, ali za Tursku NATO ostaje jedna vrsta prazne ljušture koja neće biti ispunjena sadržinom.

    Po mišljenju Vidoslava Kovačevića, general-majora u penziji, izbor Donalda Trampa za predsednika SAD uzdrmao je mnoge stvari u svetu, pa i odnose među NATO saveznicima. To je i razlog što Turska, smatra on, pokušava da se polako izvuče ispod NATO kišobrana, a dobar signal je i približavanje Turske i Rusije.

    „Ulazak Turaka u Siriju ovih dana ostao je tako i bez reakcije Amerike i bez reakcije Rusije, ali i, što me je zabrinulo, same Sirije. Tu postoji neki dogovor. Kao vojnik verujem da je dobro dok postoje kontrolisani sukobi, ali me je strah da se neki mali igrači sad ne otkače“, kaže Kovačević.

    Ankara više ne sledi slepo američke interese

    Redžep Tajip Erdogan
    © AP Photo / Emrah Gurel

    Nemanja Starović skreće pažnju da ponašanje Turske treba posmatrati u kontekstu dubine promena koje su se desile u toj zemlji otkad je na vlasti Redžep Tajip Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja.

    „Zemlja je za svega 15 godina utrostručila obim svoje ekonomije. Uz prisustvo demografskog rasta, preko tri puta je povećan bruto društveni proizvod i upravo ta ekonomska snaga Turske je proizvela i mnogo veći nivo samopouzdanja u vođenju spoljne politike. Turska je shvatila da konačno ima kapacitete da forsira svoju ulogu regionalne sile i da nema razloga da sledi bilo čije tuđe interese, makar to bio i ’veliki brat‘ sa druge strane okeana“, objašnjava naš sagovornik.

    Starović napominje da je zbog toga došlo i do promene turske politike prema Siriji i kada je u pitanju slepo praćenje američkih interesa koji su se ogledali pre svega u pokušaju obaranja režima Bašara al Asada, po modelu viđenom tokom takozvanog „arapskog proleća“.

    „Turci su shvatili da to ne predstavlja srž njihovih interesa, da je njima manje važno ko će biti na vlasti u Damasku, da su spremni — a ta se promena videla i u Erdoganovim izjavama poslednjih godina — da prihvate da u nekom periodu na vlasti ostane Asadov režim. Ali ono što predstavlja njihov vrhovni interes jeste da ne dozvole da se na području severa Sirije formira neka vrsta kurdskog entiteta koji će biti pod efektivnom kontrolom terorističke Radničke partije Kurdistana, čime bi Turska ostala izolovana u odnosu na arapski svet i Bliski istok u celini“, navodi Starović i dodaje da bi formiranje takvog niza kantona na severu Sirije predstavljalo direktnu pretnju za bezbednost Turske.

    Turska je, kaže on, upravo kako bi to sprečila pokrenula još 2015. svoju prvu vojnu operaciju u Siriji pod nazivom „Štit Eufrata“, čiji cilj je bio da se razdvoje kurdski kantoni, a sada sa istim ciljem i akciju „Maslinova grančica“, koja nastoji da eliminiše prisustvo Radničke partije Kurdistana u kantonu Afrin.

    „Sasvim je očigledno da je uspostavljena neka vrsta konsenzusa na regionalnom nivou, i pored verbalnih osuda koje stižu iz Damaska i Teherana. Vidi se da neće prstom mrdnuti kako bi zaustavili tu operaciju“, smatra Starović, uz ocenu da je Turska za to dobila zeleno svetlo i iz Moskve, i iz Vašingtona, koji je, time što je rekao da Afrin nije u zoni njihove operacije, na neki način dao odrešene ruke Erdoganu.

    Naš sagovornik upozorava da bi situacija mogla da postane komplikovanija ako turska operacija krene u pravcu grada Manbidža, na zapadnoj obali Eufrata, gde se, prema nekim procenama, nalaze dve do tri hiljade američkih vojnika, ali veruje da do toga neće doći.

    S druge strane, po mišljenju Starovića, Amerikancima će biti teško da dalje vode igru tako da budu zadovoljni i njihovi kurdski i njihovi turski saveznici.

    „Amerikanci imaju nameru da zadrže svoje vojno prisustvo u onim delovima severoistoka Sirije, koji se nalaze severoistočno od reke Eufrat I gde su im glavni saveznici na terenu upravo jedinice Narodne odbrane koje su faktički deo Radničke partije Kurdistana. Oni će ostati tu prisutni, računaju da je to neki minimum njihovih interesa koji će uspeti da ostvare na samom terenu. Za sada postoji podela sfera uticaja. Turci su zainteresovani za deo Sirije koji se nalazi zapadno od reke Eufrat, za sada prepuštaju Amerikancima uticaj na severoistočnim područjima u odnosu na demarkacionu liniju, ali zaista je teško proceniti kako će taj ad hok uspostavljen balans izgledati za godinu ili dve“, kaže Starović.

    Po mišljenju Kovačevića, situaciju treba sagledati i sa stanovišta gasnih i naftnih pravaca.

    Turska vojna tehnika u operaciji u Afrinu, Sirija
    © Foto : Sputnik Türkiye / Hikmet Durgun

    „Ne ratuje se samo zbog nacionalnih obeležja ili što volimo ili ne volimo Kurde. Tu su neki gasovodi ili putevi hrane, vode, nafte, i sve ono što su resursi koji su bitni za budućnost“, kaže Kovačević, koji veruje da će u toj igri najgore proći Kurdi, koji su vojnička nacija razbacana u četiri države i koje svi podržavaju samo kad su im potrebni dobri borci.

    Kovačević smatra da će Turke pustiti „da završe posao koji su počeli“, a da je „kako bi se svet malo bavio nekom drugom pričom“ i otvoreno pitanje Grčke i Makedonije.

    Pukotine u NATO-u

    Na podsećanje da se na teritoriji Turske nalazi baza Indžirlik, u kojoj se nalaze i NATO i turske snage, Starović ocenjuje da bi Ankara bila najsrećnija kad te baze ne bi bilo: odatle je 2015. uzleteo avion koji je oborio ruski avion, što je dovelo do najveće krize u odnosima Moskve i Ankare i za koju je trebalo punih godinu dana da bude na neki način prevaziđena.

    „Tokom pokušaja vojnog puča 15. jula 2016. godine, avioni koji su nadletali Ankaru i koji su učestvovali u pokušaju puča uzletali su sa baze Indžirlik. Videli smo da se tada Turska nije libila da nekoliko dana drži u potpunoj blokadi tu bazu, da joj preseče dotok vode, struje i tako dalje, i da insistira na izručenju potencijalnih učesnika u puču“, navodi Starović.

    Istoričar navodi i činjenicu da je, kad je reč o uticaju terorističke organizacije Fetulaha Gulena, kako se ona danas zvanično u Ankari naziva, još uvek više desetina procenata ukupnog armijskog sastava pod kontrolom te organizacije, a da je infiltracija pripadnika Gulenove organizacije najveća upravo u vazduhoplovstvu, među pilotima —čak 80-90 procenata je pod Gulenovim uticajem.

    „Zato je pitanje vazduhoplovstva i vazduhoplovne baze Indžirlik jako osetljivo, a sama Turska dalji razvoj svog bezbednosnog sektora ne vidi toliko izvan NATO-a, koliko mimo njega. Protivraketne sisteme nabavlja od Rusije, raspoređuje i planira da koristi potpuno izvan NATO kišobrana“, naglašava Starović.

    „Meni NATO postaje sve interesantniji — šta će sa njim biti i zašto se Evropa zalaže da napravi svoju vojsku ako ima NATO kišobran. To su neke pukotine unutar NATO-a koje se trenutno ne vide, i to Turska vešto koristi“, dodaje Kovačević.

    Na pitanje nisu li smetnje na vezama na liniji Turske i Sjedinjenih Država upravo posledica pukotina u NATO-u, Kovačević odgovara potvrdno: „Nema tu nekog jedinstva, ima tu pukotina, različitih interesa“.

    „Vrlo mi je sumnjivo ovih dana što Grčku hoće da nateraju da prihvati naziv Makedonija, da bi Makedonije ušla u NATO. To je tako ubrzana priča. To se radilo u tajnosti, ali preko noći su postali nervozni. Odjedanput, daj to“, opisuje Kovačević. On dodaje da je pritom Makedonija strateški manje važna od, recimo, Crne Gore, jer Makedonija nema izlaz na more, a nema ni značajnije vojne kapacitete.

    „Ne verujem da će NATO da zapuši neku pukotinu sa Makedonijom. Kad završi sa Makedonijom, ostaju samo Srbija i Bosna i Hercegovina, ali ovo (Makedonija) je pre svega udarac na Srbiju“, ocenjuje na kraju Kovačević.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tema:
    Šta se krčka na Bliskom istoku (187)
    Tagovi:
    Kurdistan, Kurdi, NATO, Irak, Sirija, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga