01:02 24 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Pripadnici Slobodne sirijske armije pod zaštitom Turske

    Kako je Amerika upala u sopstvenu zamku na Bliskom istoku?

    © REUTERS / Osman Orsal
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Nikola Vrzić
    0 682

    Poraz DAEŠ-a u Siriji, već je sasvim izvesno, neće označiti i kraj rata u toj državi, već znači da rat sada ulazi u novu, možda i opasniju fazu, ne samo za Siriju već i za region, pa i za čitav svet.

    Na severozapadu zemlje, u kantonu Afrin, u toku je operacija „Maslinova grančica“, ofanziva turske vojske protiv kurdskih snaga koje kontrolišu taj deo Sirije. Na severoistoku i istoku Sirije, na prostoru od Eufrata do granice s Irakom, stacionirane su kurdske snage i njihovi američki saveznici. A na jugozapadu Izrael vrši česte vazdušne napade, uz nov momenat, obaranje izraelskog aviona od strane sirijske protivvazdušne odbrane, što je prvi takav slučaj od početka rata.

    U četvrtak i petak u poseti Ankari boravio je američki državni sekretar Reks Tilerson. On se sastao sa predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom i šefom diplomatije Mevlutom Čavušogluom, s kojim je postigao dogovor o normalizaciji odnosa između dva NATO saveznika, odnosa koji su — prema ocenama turskih zvaničnika uoči Tilersonovog dolaska — zbog američke podrške Kurdima bili dovedeni do tačke pucanja.

    Rakete i projektili u Američkom muzeju ratnog vazduhoplovstva.
    © Foto : National Museum of the USAF

    Kakve će konkretne posledice izazvati tursko-američki dogovor i da li se u njegovu održivost uopšte može verovati? Da li se Amerika povukla pred Turskom, zašto pokušava da sprovede faktičku podelu Sirije i kako će na to reagovati zvanični Damask, a kako Rusija i Iran?

    O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Vladimir Ajzenhamer sa Fakulteta za bezbednost i publicista Nemanja Starović.

    Sputnjikovi sagovornici saglasni su u oceni da je najava novog zbližavanja Turske i SAD unapred osuđena na neuspeh.

    „Nema nikakve naznake o pomaku s bilo koje strane“, objašnjava Vladimir Ajzenhamer razloge svoje procene. „Zapravo, izjave zvaničnika su kontradiktorne, počev od Tilersonove tvrdnje da SAD nisu naoružavale Kurde teškim naoružanjem — Turci, naime, ne žele da ih SAD naoružavaju uopšte. Takođe, Čavušogluov zahtev da SAD povrate poverenje Turske tako što će Kurde povući istočno od Manbidža (grad na severu Sirije nadomak turske granice, blizu zapadne obale Eufrata), i da tu umesto kurdskih snaga dođe turska vojska, za Ameriku je neprihvatljiv jer bi to predstavljalo potpuni poraz američke politike, čija su udarna pesnica do sada bili upravo Kurdi. Tako da su dve strane, u stvari, i dalje na nepomirljivim pozicijama, a ovakve izjave (o normalizaciji odnosa) predstavljaju samo dnevnu politiku i pokušaje Amerike da vruće kestenje izvadi iz vatre.“

    „Sadašnji razgovori između Turske i SAD“, dodaje Ajzenhamer, „više podsećaju na pregovore koji se vode između neprijatelja i suparnika, nego između NATO saveznika. Više ne govorimo savezništvu SAD i Turske, već o pokušajima da se savezništvo spasi“.

    I Nemanja Starović, komentarišući Tilersonove susrete u Ankari, ocenjuje da se „ne može govoriti o obrtu, budući da su početne pozicije i dalje onakve kakve su bile. Zato za obrt uopšte i nema osnova“, navodi Sputnjikov sagovornik i podseća da se razlike među dvama NATO saveznicama ne tiču samo američke podrške Kurdima, već i pokreta Fetulaha Gulena (koga Erdoganova vlast optužuje za organizaciju puča a Vašington odbija da ga izruči Ankari), sudskih procesa koji se u SAD vode protiv bliskih Erdoganovih saradnika…

    Američko-turski razgovori, prema Starovićevom tumačenju, imaju za cilj samo da spreče dalju eskalaciju veoma zapaljive situacije tako što će Turska ograničiti domete svoje „Maslinove grančice“ u kantonu Afrin, i oko Manbidža, gde Amerikanci imaju nekoliko hiljada vojnika, a Erdogan u poslednje vreme preti i oružanom intervencijom.

    S tim u vezi, Turci su podsetili Tilersona da je još 2016. Vašington obećao da će povući Kurde na teritoriju istočno od Eufrata, pa to obećanje nije ispunio, a dodatni razlog turskog nezadovoljstva nalazi se i u Pentagonovom budžetu, objavljenom ovih dana, u kome je sirijskim Kurdima namenjena vojna pomoć od preko pola milijarde dolara.

    „Amerikanci, s jedne strane, moraju da vode računa o interesima Turske, ali, s druge strane, ispunjavanje turskih zahteva ne bi bilo u interesu Amerike zato što bi predstavljalo njeno dalje povlačenje na terenu — kurdske snage, naime, jesu osnova američkog vojnog prisustva u Siriji, zbog čega bi njihovo uzmicanje označilo dalje gubljenje američkog preimućstva u toj zemlji“, navodi Vladimir Ajzenhamer.

    On ukazuje da su Kurdi u Afrinu „spremni i na povratak snaga Bašara el Asada jer sami na duže staze nisu u mogućnosti da se odupru Turcima. A opet, povratak Asada predstavljao bi dalji gubitak kontrole za Amerikance, tako da oni moraju da vode računa i o kurdskom interesu. Dakle, Vašington je sada razapet između Ankare i Kurda — ako previše pritisnu Kurde, rizikuju povratak Asada, a ako ne udovolje Turskoj, rizikuju njeno dalje približavanje Rusiji i Iranu. Amerika je, dakle, u nebranom grožđu, bez prave strategije“.

    „Amerikanci su puno toga izgubili tokom proteklih godina usled promašene strategije podrške takozvanim umerenim pobunjenicima u Siriji, koja je doživela totalni debakl“, komentariše Nemanja Starović. „Oni su se zbog toga preorijentisali na podršku Kurdima, i njihov cilj jeste formiranje nekakvog kurdskog entiteta na severoistoku Sirije, istočno od Eufrata, i u to su uložili dosta političkog kapitala“.

    „Podrškom Kurdima Amerikanci dobijaju barem osećaj ili prizvuk kontrole na terenu“, nadovezuje se Ajzenhamer. „Činjenica je da SAD više ne kontrolišu Bliski istok. To i dalje jeste zona njihovog interesa, ali za razliku od prethodne dve decenije kada je njihov uticaj bio bez presedana, situacija se potpuno promenila. Tako da je ovde reč o njihovom pokušaju golog opstanka u regionu i izbegavanja onoga što izgleda kao neizbežno, a to je potiskivanje američkog, pre svega vojnog uticaja, a sve više se govori i o novim finansijskim i ekonomskim igračima u regionu, te se i sa te strane SAD nalaze u nezavidnoj poziciji.“

    S obzirom na značaj Kurda za čitavu američku regionalnu strategiju, ocenjuje Starović, „sasvim je sigurno da su regionalni igrači — Moskva i Teheran, ali i sam Damask — dali neku vrstu zelenog svetla za pokretanje operacije ’Maslinova grančica‘, o čemu govori čitav niz dokaza. S druge strane, jasno je da Amerikanci nisu zadovoljni ovakvim razvojem situacije, ali nisu u stanju da ga spreče, sve i ako sam Afrin nije u fokusu njihovog interesovanja.“

    Sve u svemu, zaključuje Starović, „američka strategija na Bliskom istoku se u izvesnom smislu raspala. Ta strategija, koja se svodi na neku vrstu okruživanja Irana, podrazumeva potrebu za barem jednim delom Bliskog istoka na kome će imati potpunu kontrolu, a vidimo da oni ubrzano gube uticaj i u Iraku, dok je uticaj Teherana na vladu u Bagdadu sve veći, ali i na vladu iračkog Kurdistana u Erbilu, koja je do sada smatrana apsolutnim američkim saveznikom. Nasuprot tome, Teheran je uspeo da ostvari svoj geopolitički cilj, a to je izlazak prema Mediteranu, što Amerika nije uspela da spreči“.

    Ipak, upozorava na kraju Vladimir Ajzenhamer, to ne znači i da se ova regionalna kriza, u koju su uključeni i globalni igrači, nužno bliži svom mirnom raspletu: „Sada smo u pat poziciji koja može da se reši ili novim, ozbiljnim pregovorima, ili će uslediti dalja eskalacija koja bi čitav region unazadila decenijama. Nažalost, poznajući Bliski istok, eskalacije su uvek moguće“.

    Tagovi:
    građanski rat u Siriji, DAEŠ, Kurdi, Sirija, SAD, Rusija, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga