21:58 29 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    3053
    Pratite nas

    Završavaju se 23. Zimske olimpijske igre u južnokorejskom gradu Pjongčangu. Svaki put kad se olimpijski „točak“ ponovo zavrti, ekonomski analitičari širom sveta podsete nas da su još stari Rimljani — ljubitelji antičkih Olimpijskih igara — izmislili čuvenu izreku „Cui bono?“ — u slobodnom prevodu, „Ko je ovde dobar, i koliko?“.

    Na pitanje odakle sav taj novac koji „vozi“ ovu veoma složenu sportsku manifestaciju, odgovor je jednostavan: Međunarodni olimpijski komitet je, u današnje vreme — a oko toga se ne slažu samo ekonomisti već i poznavaoci sporta iz celog sveta — najsavršenija „mašina za pravljenje para“ na planeti.

    A šta ta mašina uopšte radi? Pa, trenutno nam prodaje svoje ime i svoje simbole — čuvene „olimpijske krugove“ — za ogroman, ogroman novac. I to je sve. Pritom, da cela stvar bude još luđa, sve se to dešava pred očima celokupne svetske javnosti, koja ne sanja da je njena „romantična vizija“ Olimpijade, „olimpijskog duha“ i svega što prati tzv. olimpijski sport zasnovana na potpuno pogrešnim pretpostavkama.

    Narodno verovanje 1:

    Ruski hokejaši sa zlatnim medaljama nakon pobede u finalu turnira na Zimskim olimpijskim igrama u Pjongčangu
    © Sputnik / Vladimir Pesnya

    MOK je najviše nalik Ujedinjenim nacijama. Organizacija postoji i funkcioniše zahvaljujući članarini, odnosno činjenici da troškove pokrivaju zemlje-članice, učesnice letnjih i zimskih olimpiskih igara, odnosno njihovi nacionalni olimpijski komiteti.

    Istina:

    MOK je, u suštini, privatna nevladina organizacija sa sedištem u Švajcarskoj. Evo šta „kaže“ o sebi samom: „…Za MOK, kao organizaciju koja se u svojoj osnovi u potpunosti finansira iz privatnih izvora, komercijalna partnerstva su i dalje nezamenjiva. Bez njih ne bi bilo olimpijskih igara, i nijedna organizacija koja čini olimpijski pokret bez njih ne bi mogla da funkcioniše…“

    Narodno verovanje 2:

    MOK i zemlja-organizator Olimpijade međusobno dele troškove pripreme i održavanja Igara.

    Istina:

    Olimpijske igre su najveća franšiza na planeti. Grad-kandidat mora da ubedi MOK da je već spreman, ili da će biti spreman — to jest, da će pripremiti na vreme sve što MOK smatra da je neophodno, u smislu infrastrukture, ali i drugih zahteva, za nesmetano održavanje Igara. Naravno, obavezuje se i da će pokriti sve prateće troškove. O tome šta je „neophodno“ odlučuje isključivo i jedino MOK, a u zamenu za uspešnu kandidaturu, grad-pobednik od Komiteta dobija pravo da veliko sportsko takmičenje koje organizuje nazove „Olimpijske igre“.

    Lavovski deo troškova uvek pokrivaju organizatori — uključujući izgradnju sportskih dvorana, organizaciju smeštaja i transporta sportista i sportskih zvaničnika, kao i njihovu ishranu tokom Igara i mnogo toga drugog (MOK zadržava diskreciono pravo da u svakom trenutku proširi listu zahteva).

    Jedini malo veći trošak koji MOK preuzima na sebe jeste organizacija TV prenosa svih događaja tokom Olimpijskih igara za koje postoji interesovanje.

    Narodno verovanje 3:

    Sav profit od organizacije Igara se, naravno, deli između zemlje, odnosno grada organizatora i MOK-a.

    Istina

    Jedva! MOK zadržava pravo kontrole nad apsolutno svim aspektima marketinških prava u vezi s Olimpijadom. Zarada od prodaje suvenira na licu mesta i prodaje ulaznica za događaje se zaista deli — ali je ona minimalna u poređenju s centralnim izvorom direktnih prihoda, a to su malopre pomenuta marketinška prava. Od njih „harač“ uvek i isključivo „ubira“ Međunarodni olimpijski komitet.

    Narodno verovanje 4:

    Glavni izvori finansiranja, iz kojih se pokrivaju svi tekući troškovi su — logično — velike međunarodne (tzv. transnacionalne) korporacije, čije reklame gledamo sve vreme trajanja Igara — njihove bilborde, njihove postere u arenama, njihove logotipe na malim ekranima, na dresovima sportista… Zar ne?

    Istina:

    Pa… I da i ne. Da bi uopšte stekle pravo da sarađuju s MOK-om, kao i pravo da istaknu zaštićeni znak te nevladine organizacije — olimpijske krugove — bilo gde na svojoj teritoriji, zemlje-članice moraju prvo da se učlane u takozvani TOP program, odnosno u Olimpijsko partnerstvo. Trenutno ga čini 13 multinacionalnih korporacija, od kojih većina ima sedište u SAD. One MOK-u „plaćaju za krugove“ — u pitanju su stotine miliona dolara godišnje koje, predvidivo, odlaze isključivo (i direktno) u kasu Komiteta. Zemlja, odnosno grad-domaćin od tog novca ne vide ni jedan jedini cent.

    Matematika je jasna: poznata TV korporacija sa sedištem u Njujorku platila je MOK-u 4,38 milijardi dolara za prava na emitovanje TV sadržaja na tržištu SAD za četiri olimpijade koje se održavaju u periodu između 2014. i 2020. godine, uključujući i Pjongčang. To je oko 1,1 milijarda dolara po događaju — u tekstu ugovora ne pravi se razlika između zimskih i letnjih olimpijskih igara.

    Ako vam se već vrti u glavi od gorepomenute cifre — koju su, da ponovimo, Amerikanci unapred uplatili na račun jedne nevladine organizacije iz Lozane — pazite sad: 2014. godine, En-Bi-Si i MOK su saopštili da su unapred produžili saradnju do 2032, dakle tokom narednih šest olimpijada. Cena? Tričavih 7,75 milijardi dolara, odnosno milijardu i trista miliona po događaju.

    Kako, i da li En-Bi-Si uopšte uspeva da povrati ovu zaista ogromnu investiciju — najveću sumu ikada plaćenu za prava na emitovanje u istoriji televizije — već je posebna priča, ali ono što je jasno jeste da su SAD, na ovaj ili onaj način, najveći „akcionari“ Olimpijskih igara; neko bi čak mogao da bude dovoljno drzak pa da kaže da imaju „kontrolni paket“.

    Ali, ni to nije sve. Nakon što se „umorio“ od mukotrpnog pregovaranja o TV pravima za emitovanje prenosa sa evropskim medijskim kućama, MOK je odlučio da TV prava za čitavu Evropu proda — u jednom paketu.

    Evropski mediji su pokušali, nažalost bez uspeha, da zadovolje finansijske apetite Komiteta, pa je na kraju „evropski paket“ otkupila jedna — opet! — američka kompanija, „Diskaveri komjunikejšons“.

    Naravno, MOK ovog puta nije prošao baš tako dobro kao s En-Bi-Sijem, ali brojke ni u kom slučaju nisu male: poznata međunarodna korporacija iz savezne države Merilend platila je 1,3 milijarde dolara za prenose četiri olimpijade koje se održavaju između 2018. i 2024. godine, što mu dođe oko 1,6 milijardi po događaju, iliti 40 miliona dolara po danu emitovanja.

    Sve u svemu, okvirni presek prihoda „NVO MOK“ izgleda ovako:

    • 73 odsto — TV prava
    • 18 odsto — Program Olimpijsko partnerstvo (TOP) — marketinška prava
    • 5 odsto — drugi prihodi
    • 4 odsto — druga prava

    Ukupan prihod MOK-a od tekućih Igara u Pjongčangu mogao bi da bude oko dve milijarde dolara (konzervativna procena). Srećom, na pitanje da li rukovodstvo te organizacije novac može prosto da stavi u obližnju švajcarsku banku, odgovor je negativan — većina sredstava se navodno ulaže u stratešku pomoć razvoju sporta u siromašnijim zemljama, kao i u sportske manifestacije koje više koštaju nego što zarađuju — kao što je, recimo, Univerzijada.

    Međutim, u javno dostupnim dokumentima MOK-a „skromno“ se navodi da organizacija zadržava „nešto manje od 10 odsto“ ukupnih prihoda, kako bi mogla da nastavi da funkcioniše. Mereno bilo kojom matematičkom metodom, u pitanju je enormno velika suma.

    Rezultat je jasan — MOK, „kapa“ tzv. „Međunarodnog olimpijskog pokreta“, sve više počinje da liči na korporaciju, u kojoj „ključni investitori“ — Amerikanci — zahtevaju mnogo veću poslušnost „menadžmenta“. Jer, u suprotnom….

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    Međunarodni olimpijski komitet, Južna Koreja
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga