03:58 20 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Predsednik Francuske Emanuel Makron sa vojskom Francuske

    Misija NATO: Osvojiti srce kopna nuklearnim glavama — ima li tu mesta za još jednog igrača

    © AP Photo / Claude Paris
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Jovana Vukotić, Nenad Zorić
    Crveni telefon (149)
    0 056

    U EU postoje izrazito pronatovske i histerično rusofobne vladajuće političke elite, a s druge strane, sve glasniji su i zahtevi da se prestane sa zaoštravanjem odnosa sa Rusijom, koje Amerikance ništa ne košta, a Evropljane, pre svega Nemce, košta vrlo mnogo, kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu.

    To što je Stejt department poručio ministrima odbrane i spoljnih poslova zemalja-članica EU, koje čine NATO, da bi upravo SAD i ostale države koje nisu u EU, ali su prijatelji Severnoatlantske alijanse, trebalo da igraju ključnu ulogu u evropskim odbrambenim snagama, predstavlja malo iznenađenje za istoričara i publicistu Srđu Trifkovića zato što se već decenijama priča o nekakvoj zajedničkoj evropskoj odbrambenoj strategiji.

    Amerikanci bezrazložno dižu dreku

    „Mislim da je prošlo najmanje četvrt veka otkad smo imali začetak nekakve evropske odbrambene snage kroz francusko-nemački združeni puk ili brigadu. To se zapravo nikad nije realizovalo iz prostog razloga što zemlje EU, pogotovo sa proširenjem, imaju prilično divergentne odbrambene strategije“, kaže Trifković za Sputnjik.

    Istočni članovi NATO-a, pre svega pribaltičke republike, Poljska i Rumunija, izrazito su rusofobno orjentisani i prema mišljenju tog istoričara vide utemeljenje u evroatlantskoj strukturi u kojoj članstvo u EU i članstvo u NATO-u maltene imaju istu težinu, što očigledno nije slučaj sa recimo mediteranskim krilom ili čak sa francusko-nemačkim jezgrom stare šestorice.

    „Drugi problem je da države imaju vrlo neujednačene procente izdataka za vojne potrebe gde je u samom vrhu Grčka, koja, opet, ironijom slučaja, kao glavnu pretnju poima jednu van EU i van evropsku NATO članicu, a to je Turska“, sugeriše Trifković.

    Zbog svega toga, za Amerikance, koji, kako rezonuje Trifković, nesumnjivo žele da nastave politiku dominacije kompletnog spektra i pod Trampom, i protivno njegovim željama, možda zapravo i ne postoji neka velika opasnost da će projekat zajedničkih evropskih odbrambenih snaga daleko odmaći. Jer ako se o njemu priča već decenijama, a vidimo vrlo mršave rezultate, na horizontu nisu vidljive političke okolnosti koje bi dovele do njegovog ubrzanja.

    „Sa proširenjem i NATO-a i EU imamo u poslednje dve decenije jedan, možemo reći, atlantistički blok unutar EU, koji je izrazito pronatovski orijentisan i koji će u svakom slučaju osujetiti bilo kakav pokušaj stvaranja odbrambene strukture EU koja bi na ma koji način ispoljila samostalnost, bilo u pogledu komande i kontrole, bilo u pogledu operativnih planova u odnosu na severnoatlantske strukture“, podvlači Trifković.

    Američke pretnje i ruska upozorenja

    Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov rekao je u Ženevi da su SAD odlučile da ostave znatan broj raketa, što je u suprotnosti sa sporazum o nuklearnom naoružanju i istakao da SAD obučavaju evropske oružane snage kako da koriste taktičko nuklearno oružje protiv Rusije.

    Brige Rusije povodom ponašanja SAD su potpuno opravdane, kao i konstatacija Lavrova, smatra Aleksej Podberjoskin, direktor Centra vojno-političkih studija na Moskovskom državnom fakultetu za međunarodne odnose, jer američki program predviđa dodatno opremanje američkog vazduhoplovstva, ali i kopnenih snaga koje su razmeštene po Evropi.

    U tom smislu se pominju dva nova tipa avionskih preciznih bombi i, kako tvrdi taj politikolog, savršeno je jasno da SAD u ovom trenutku rade na arsenalu sa kojim mogu da vode atomski rat.

    „Svoje saveznike Amerikanci ne pitaju mnogo. Zapravo niko ne zna tačno koliko i kakvo atomsko oružje se čuva u skladištima u okviru američkih baza, na primer u Japanu ili u Turskoj. Amerika nema nameru da bilo koga obavesti o tome. Oni vrlo samostalno kontrolišu svoj nuklearni potencijal. Nažalost, tu ne funkcioniše sistem ’dva ključa‘, kad je dozvola za aktiviranje i upotrebu atomskog oružja, sa jedne strane, u američkim rukama, a sa druge strane u rukama države na čijoj teritoriji se ono nalazi“, upozorava Podberjoskin.

    S druge strane, Trifković smatra da je izjava Lavrova bila više retorička zato što ni najtvrđi globalni hegemonisti u Vašingtonu, koji nesumnjivo vode izrazito rusofobnu geopolitičku igru, na duge staze ne bi bili spremni da rizikuju eskalaciju do tačke nuklearnog Holokausta od koga ni sami ne bi bili pošteđeni.

    „Sigurno je da bez obzira na odbrambene protivraketne sisteme, svesni su, pogotovo u Pentagonu, da Rusija ima takav arsenal da bi čak i u najcrnjem mogućem scenariju bila sposobna da priredi protivudar koji bi bilo kakvu nuklearnu eskalaciju učinio obostrano neisplativom“, tvrdi Trifković.

    Drugim rečima, dodatno precizira taj istoričar, Amerikanci sve i da žele da indoktriniraju Evropljane u smislu neizbežnosti nekog kataklizmičnog sukoba sa Rusijom, u tome neće moći da uspeju iz prostog razloga što su Evropljani svesni da bi, ako bi se do te tačke eskalirao sukob sa Rusijom, oni bili ti koji bi platili glavni ceh, a ne Atlanta ili Sent Luis. 

    Hladnoratovski vakum

    Pomoćnik sekretara Saveta bezbednosti Rusije u polju međunarodne bezbednosti Aleksandar Venediktov ukazuje da je model evropske bezbednosti orijentisan na NATO neefikasan, jer je zarobljen u Hladnom ratu, i Evropska unija zna da bez Rusije to pitanje ne može da bude rešeno.

    „Naravno da je NATO sa završetkom Hladnog rata, sa raspadom Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta, izgubio svrhu svog postojanja, jer je sasvim jasno, od samog njegovog osnivanja 1949. godine, da je njegova uloga bila da pruži kolektivnu bezbednost tada slabim zapadnoevropskim zemljama od eventualne mogućnosti da budu podvrgnute pritisku Sovjetskog saveza. Na kraju krajeva, i sama doktrina obuzdavanja 1947. godine, Trumanova doktrina, počela je sa pružanjem bezbednosnih garancija Turskoj i Grčkoj“, podseća Trifković.

    Međutim, očigledno je da je u ovih četvrt veka ili nešto više, skoro tri decenije od pada Berlinskog zida NATO prerastao u oruđe sprovođenja globalne hegemonije Sjedinjenih Država, koja, prema Trifkovićevom mišljenju,  više nema nikakvog racionalnog opravdanja i nikakvog utemeljenja u iole koherentnoj strateškoj doktrini.

    U potrazi za novom misijom NATO je, kako podseća Trifković, prvo 1999. godine krenuo u agresiju protiv Srbije i u toj misiji sa svojim kasnijim proširenjem zapravo preuzeo funkciju geopolitičkog opkoljavanja srca kopna čije jezgro čini Rusija u skladu sa geopolitičkim imperativima koji su mnogo stariji i od Sovjetskog saveza i od kulturološke rusofobije kojom je napojena današnja zapadna elita.

     

    Tema:
    Crveni telefon (149)

    Slično:

    Na ivici ludila: Zna se ko priziva rat Rusije i Evrope
    Trampova parada — dokaz raskola nacije
    A šta bi bilo da ruski avion preleti Floridu
    Četiri stranice koje su potresle Vašington
    Amerika otvara najmračniju epohu: Svet više neće spavati mirno
    Tagovi:
    evropska vojska, Varšavski pakt, nuklearna bezbednost, Amerika, NATO, Lavrov, Rusija, bezbednost, EU
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga