12:46 08 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Televizijski ekrani

    Mediji, fejk njuz, alternativne činjenice i postistina

    CC BY 2.0 / Flickr / Vormingplus Gent-Eeklo vzw
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 227
    Pratite nas

    U današnjem svetu tehnologija i „fejk“ informacija, najviše je došla do izražaja čuvena Čerčilova rečenica: „Laž obiđe pola sveta, dok istina još oblači pantalone“.

    Monopol nad istinom i minimaks

    Nije tajna da mediji od svog nastanka igraju ključnu ulogu u političkom životu. Monopol nad istinom i prezumpcija nevinosti ugrožene su u globalnim tokovima moći. Slučaj Skripalj i brzopleta presuda Rusiji jedan je od poslednjih primera moći medijske mašinerije. Ništa manje bitan momenat nije ni pritisak i „oblikovanje“ Trampove administracije i tihi impičment — (institucionalno smenjivanje predsednika), kojim mu se, čini se, konstantno preti. Brzina prodora informacija do glasačke publike, naročito do onih neodlučnih, predstavlja pravu umetnost u političkom marketingu u doba izbornog procesa, i neretko čini tu presudnu varijablu ključnom u pozicioniranju nakon izbora. Medij je poruka, informacija je sredstvo medijske kuće — proizvod, dok je glasnik posrednik, i ima odgovornost da prenese vest na autentičan način. Ništa manji ključ uspeha u proizvodnji medijskog sadržaja ne predstavlja ni prepoznavanje kanala koji na najlakši način dolazi do najveće mase ljudi — minimaksa. Ta čarobna reč je u našem medijskom svetu poznatija preko Milovana Ilića Minimaksa, nego po njenom izvornom značenju — upotreba minimalnih sredstava da bi se došlo do maksimalnih rezultata.

    Politički marketing kroz tehnologiju

    U današnjem svetu tehnologija i „fejk“ (engl. fake) informacija, najviše je došla do izražaja čuvena Čerčilova rečenica „Laž obiđe pola sveta, dok istina još oblači pantalone“.

    Političari često koriste prednosti tehnološke revolucije pre nego drugi i prepoznaju medij. Tako se Adolf Hitler smatra prvim čelnikom nacije koga su radio-frekvencije učinile tako popularnim, zahvaljujući dobrim govorničkim sposobnostima, a relativno nezavidnom fizičkom pojavom — dakle, radio-talasi su „pomogli“ u dizanju crnog oblaka nad Evropom.

    Džon Kenedi, 35. američki predsednik, naziva se prvim televizijskim predsednikom: čuvena debata je prenošena uživo 1960. godine. Duel Kenedi—Nikson bio je najgledanija emitovana emisija do sletanja na Mesec, a nakon koje je američko javno mnjenje, uprkos svim istraživanjima, izabralo Kenedija za šefa Bele kuće. Sitnice, kao što su boja odela, kravate, šminka i scenski nastup odlučile su pobednika antologijskog duela i možda su prapočetak javnog nastupa i profesionalnog odnosa komuniciranja političara sa publikom. Tehnološke revolucije su dovele do novih oblika oglašavanja, pa se Obama smatra prvim „Fejsbuk-predsednikom“, koji je shvatio da je tu riznica njegovih glasača. Šta se to, sem tehnologije i načina manipulacije, izmenilo od 35. američkog predsednika Kenedija do 45. Donalda Trampa, i kakve promene i posledice nam donosi nova era digitalizacije?

    Tvit — sinonim za moć

    Monopol nad oglašavanjem i činjenicama doskora je bio neosvojiva tvrđava. Pojavom novih medija, ti bedemi su uzdrmani, ali vremena u kojima se laži nazivaju eufemistično „alternativnom istinom“ nagoveštavaju veliki jaz na tržištu medija. Termin „postistina“ je proglašen rečju godine u jeku kampanje za američkog predsednika, o kojoj se i dan-danas priča. Kako se od novinarske krilatice „činjenice su svetinja, dok je komentar slobodan“ došlo do kategorije legalizovane proizvodnje zablude i obmane?

    Donald Tramp, da bi izbegao posrednika i zabludu „fejk njuza“, kako naziva medije u koje nema poverenja, i došao najbrže do birača i celog sveta, koristi Tviter, i ostaće upamćen kao „Tviter-predsednik“. „Tvitom“ ostavlja utisak personalizacije poruke, 280 karaktera ima efekat da svaki Trampov pratilac ima privilegiju i privid da se američki predsednik baš njemu obratio.

    Svi predsednikovi ljudi — verzija Tramp 2.0

    Afera „Votergejt“ posle koje je Nikson bio primoran da podnese ostavku, ako ništa drugo, uverila je svet da vašingtonski tron može biti uzdrman. Ujedno, „Votergejt“ je i sinonim za zlatno doba istraživačkog novinarstva. Od početka „Trampove ere“, njegovu administraciju je napustilo 37 bliskih saradnika — neki su otpušteni „cvrkutom“ sa Tvitera (engl. tweet znači cvrkut), dok su drugi prisiljeni da daju ostavku. Poimanje države kao kompanije i „Yes, Sir“ (Da, gospodine) — omiljeni odgovor koji Tramp očekuje od svojih saradnika, očigledno nisu bili dovoljno zastupljeni u Beloj kući. Američki sistem ne dozvoljava potpunu autonomiju predsednika u odlučivanju, i, iako sa velikim ovlašćenjima, u sistemu „chechs and balances“, sve odluke se dobro filtriraju, a na kraju mogu da budu oborene na sudu u zasebnim državama. Očigledno, nije sve tako trulo kod Ujka Sema, ali Trampov poriv za suprematijom i šerifovsko ponašanje ugrožavaju koncept podele vlasti. Pomešanost ega veličine Empajer stejt bildinga, samouverenosti i šou-biznisa, činioci su koji se najbolje odslikavaju kroz samohvalisavost i čuvenu tvrdnju Donalda Trampa, koji je za sebe rekao da je jedan od najvećih umova svih vremena. Koreni samoljublja, bezgrešnost misli i besprekornog liderstva američkog predsednika, sežu još u daleku prošlost, kada ni „Simpsonovi“ nisu predvideli dolazak Trampa na mesto predsednika.

    Pored „Da, gospodine“, Tramp obožava još jednu sintagmu koja potiče iz čuvenog rijalitija koji je vodio, pod imenom „Šegrt“, gde mu je omiljena fraza za one koji nisu ispunili njegove kriterijume bila predinfarktno „Otpušten/a si“!

    Ko sabljom seče — sam od nje strada

    Malo je reči koje izazivaju kamene face i nedoumice u Beloj kući. Košmarni snovi predsednika i zidovi Ovalne sobe, ne mogu biti imuni na pojmove nuklearnog rata, propasti berze i dolara. Međutim, postoji još jedna reč koja pali crveni alarm u Vašingtonu, a povezana je sa gubitkom posla — detronizacijom. Ne dobija se „tvitom“, kao što je Donald Tramp otpustio neke od najbližih saradnika, poput državnog sekretara Reksa Tilersona. U pitanju je impičment. Odlikuju ga komplikovana procedura i dugometražna tumačenja. U istoriji SAD, samo je jedan predsednik bio impičovan — Endru Džonson, davne 1865. godine, dok je Bilu Klintonu taj proces pretio, ali se nije desio. Ričard Nikson je podneo ostavku i nije dozvolio da doživi institucionalno smenjivanje. Da li bi Donald Tramp trebalo više da se boji Milerove komisije koja se bavi regularnošću izbornog procesa 2016. godine ili možda ličnih skandala i ispada? Postoji sumnja i da šef Bele kuće ne odlučuje samostalno o smenjivanju sa dužnosti ljudi iz administracije i da mrežu ostavki plete neko drugi. To su pitanja na koja se čeka odgovor u narednim mesecima, dok se šuška o eventualnoj poseti predsednika Donalda Trampa Beogradu 2019. godine. Savetnici bi trebalo da ukažu Trampu da su od tri američka predsednika koji su bili u Beogradu, dvojica — Ford i Karter — ostala na samo jednom mandatu, dok je treći — Nikson morao da podnese ostavku. Ah, taj strašni impičment…

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    fejk njuz, mediji, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga