17:37 20 Oktobar 2018
Slušajte Sputnik
    Snajper

    Kradi, laži, ubijaj: Krvave ruke britanskih atentatora od slučaja Raspućina do Skripalja

    CC BY 2.0 / Flickr / Irish Defence Forces
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    51002

    „Slučaj Skripalj“ je po inicijativi Londona oživeo strahove Zapada od ubistava „koja je izvršila ruska obaveštajna služba“. Tim pre treba podsetiti da su upravo britanske, a ne ruske (ili sovjetske) obaveštajne službe poznate po čitavoj seriji političkih ubistava u poslednjih nekoliko decenija. I za to postoje brojni primeri, piše portal „Vzgljad“.

    Vođenjem specijalnih operacija čija je svrha likvidacija ljudi na stranoj teritoriji bavile su se upravo britanske specijalne službe, za to postoje brojni istorijski dokazi, izjavila je portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova. „Oni su oduvek bili majstori da pokušaju, mnogo puta uspešno, da svoje zločine predstave kao tuđe“, rekla je Zaharova na televiziji „Rusija 1“.

    Tada je Marija Zaharova podsetila na dalju i bližu istoriju: ubistvo cara Pavla Prvog i Raspućina. Još uvek traje razmatranje opšte poznatih činjenica o učešću britanskih ambasada i pojedinih njihovih službenika u obe ove specijalne operacije.

    Sada se radi o događajima koji su relativno nedavni, a koji mogu uslovno da se datiraju kao druga polovina 20. veka. A to je već period kada postoji realna baza dokaza, a ne samo arsenik, koji je u velikoj količini nađen u ostacima Ivana Groznog. Arsenik je mogao da umeša ne samo engleski lekar, već i, na primer, omiljeni prijatelj cara — Bogdan Beljski. On je po poreklu bio Litvanac, odnosno potomak poljsko-litvanske aristokratske porodice koja je „otišla u Moskoviju“. Ali nikome zasad ne pada na pamet da za trovanje Ivana Groznog okrivi Varšavu ili Vilnjus. Makar samo zbog toga što takvo ponašanje nije bilo svojstveno Poljacima, a Britancima — uvek.

    U Oksfordu radi profesor-sovjetolog stare škole Robert Servis, autor klasičnih britanskih biografija Lenjina, Staljina i Trockog. Osim otvoreno trockističkih istraživanja, profesor je napisao i knjigu „Špijuni i komesari: ruski boljševici i Zapad“ koja je izazvala malu pometnju u uvaženoj britanskoj obaveštajnoj zajednici.

    Boreći se sa optužbama koje nisu uvek bile akademske prirode, on je napisao u „Dejli mejlu“: „Danas britanskim obaveštajnim agencijama nije dozvoljeno da obavljaju subverzivne aktivnosti protiv stranih zemalja i ubijaju strane političke lidere“. Po njegovom mišljenju, „Vajthol želi da se pretvara da je to uvek bio slučaj, kao da je Britanija imala apsolutno čiste ruke“. „Ali naše ruke nisu uvek bile čiste — bile su prljave kao i sve ostale“, piše Servis.

    Odnos prema obaveštajnim službama i radu u njima u Velikoj Britaniji se, istorijski gledano, principijelno razlikuje od globalnog. Engleska je prvenstveno špijunska zemlja. Izolovani ostrvski položaj je još od elizabetanskog doba krenuo putem korišćenja tajnih operacija za postizanje evropske ili čak svetske dominacije. Na ovo se nadovezao i specifičan mentalitet britanske vladajuće klase sa njegovom „psihologijom igara“ džentlmena čiji se duh vekovima vaspitava u privatnim školama kroz sport i predstavu o životu kao velikoj sportskoj igri. Odatle i engleski izraz „our game“ (naša igra), kako se u profesionalnom slengu naziva špijunaža.

    Špijunaža je počela da se shvata kao sport na međunarodnom nivou, a u obaveštajnoj službi radili su predstavnici poznatih aristokratskih porodica. Za obaveštajnu službu su radili istaknuti britanski pisci, pesnici i novinari. Samo u 20. veku sa britanskom obaveštajnom službom su bili povezani pisci Samerset Mom, Grejam Grin, Entoni Bardžes, Ijan Fleming, Džon le Kare, Frederik Forsajt i Artur Kestler. A ranije su bili Kristofer Marlou, Džonatan Svift i Danijel Defo.

    Sve to se fundamentalno razlikuje od kontinentalnog odnosa prema obaveštajnoj službi. Ova profesija se u Evropi nije smatrala dostojnim zanimanjem za tradicionalnu aristokratiju jer je zahtevala ozbiljno unutrašnje nasilje nad „plemićkim duhom“, kodeksom časti i sličnim nepolitičkim ubeđenjima. Poleteti sa mačem u rukama na crnom konju na artiljerijske položaje neprijatelja — to je dostojno evropskog, pa tako i ruskog aristokrate. Međutim, krasti tuđe tajne, vrbovati simpatične ljude da izdaju svoju otadžbinu, ili bar vladajuću klasu, potkupljivati, lagati i opanjkavati — nekako je pogrešno. U engleskoj vojno-političkoj i diplomatskoj tradiciji ovo je normalno. Kao i organizovati ubijanje nepodobnih građana drugih zemalja.

    Događaj ove vrste o kojem se najviše raspravljalo, ako se privremeno zaboravi princeza Dajana, bilo je ubistvo Patrisa Lumumbe, prvog premijera Konga nakon dobijanja nezavisnosti od Belgije 1960. Prvobitno je za ubistvo Lumumbe bila optužena belgijska vojska, pa čak i lično kralj Boduen. Lumumba je smatran ličnim neprijateljem kralja Boduena nakon što je prilikom posete belgijskog monarha Kongu prekršio protokol i izgovorio neplanirane reči. U svom govoru on je uvredio Boduena i rekao sada poznatu frazu „Mi više nismo vaši majmuni!“ (Nous ne sommes plus vos singes!).

    Brisel je pokušao da svu odgovornost prebaci na lokalne divljake (Lumumba je mučen čitav dan, zatim streljan, njegovo telo su raskomadali, rastvorili u kiselini, a ono što je ostalo je za svaki slučaj i spaljeno), konkretno na lokalnog lidera Godfroa Munongoa, poznatijeg kao kralja plemena Jeke Mvenda VI, ali je on to opovrgao jednom rečju: „Dokažite!“.

    Godine 1992. već prilično star Munongo je iznenada izjavio da je spreman da ispriča celu istinu o smrti Lumumbe, ali je umro nekoliko sati pre najavljene konferencije za novinare, koja je pretila da će postati senzacija. Svi su za ovo okrivili godine „kralja džungle“, ali je neprijatnost ostala.

    Sledeći krivac bili su Amerikanci, jer se ispostavilo da je predsednik Dvajt Ajzenhauer odobrio planove CIA za fizičku likvidaciju Lumumbe. Lengli je razvio nekoliko planova — od korišćenja snajpera do kolekcije otrova. Na kraju su se zaustavili na operaciji „Plava strela“ — otmici Lumumbe i njegovoj predaji lokalnim političkim i plemenskim protivnicima.

    Međutim, 2010. godine se iznenada ispostavilo da je ključnu ulogu u ovoj priči odigrala baronesa Dafne Park, „kraljica britanske obaveštajne službe“, žena-legenda, „Džejms Bond u suknji“, koja je za britansku obaveštajnu službu radila 30 godina. Između ostalog, ona je bila poznata i po tome što je 1954. godine, kao drugi sekretar ambasade u Moskvi, uspela da dobije tajni red vožnje vozova sovjetske železnice. Dafne Park je 1960. radila kao konzul u Leopoldvilu (današnja Kinšasa) i lično je organizovala ceo proces otmice Patrisa Lumumbe. CIA je pružila tehničku podršku, neposredno su ga mučili i u njega pucali predstavnici plemena Jeko i Teteko pod komandom Belgijanaca, ali je za čitavu operaciju odgovorna bila upravo baronesa Park.

    Ovu informaciju objavio je niko drugi do druga aristokratska legenda britanske obaveštajne službe — ser Dejvid Edvard Li, baron Krondal, član Doma lordova, vlasnik istoimenog imanja monstruoznih razmera u blizini Farnboroa, odlikovan desetinama medalja za službu Carstvu. Ranije ser Dejvid nije bio primećen u širenju falsifikata. On tvrdi da mu je baronesa Park u poverenju uz šolju čaja ispričala o svojoj ulozi u ubistvu Lumumbe nekoliko meseci pre svoje smrti.

    Iz nekog razloga ovu informaciju je požurila da negira britanska ambasada u Moskvi, iako se to njih nije nikako ticalo, pošto je skandal ipak prvenstveno bio unutarbritanski. Portparol Ambasade rekao je da „ove izjave nisu u skladu sa prethodnim komentarima ledi Park na ovu temu“. „Kako je ranije izjavilo Ministarstvo spoljnih poslova, direktor obaveštajne službe i kasnije sâma ledi Park, koja je umrla 2010. godine, britanska vlada ne izvršava ubistva i ne daje odobrenje nekoj strani da to učini“, stoji u saopštenju. Dirljivo, ali ne i preterano uverljivo.

    Vrhunac ove vrste tajnih operacija koje je vršio operativno odeljenje MI-6 bile su sedamdesete godine. Godine 1976. u Nigeriji je ubijen vojni diktator zemlje, general Murtal Muhamed. U Ugandi je 1977. ubijen nadbiskup Džanani Luvum, pokušavajući da se suprotstavi Idi Aminu i britanskom ambasadoru. Iste te 1977. godine i ponovo u Kongu ubijen je Marijan Nguabi, još jedan prosovjetski lider koji je postao šef države sa 29 godina, kao profesionalni vojnik i predsednik Centralnog komiteta Radničke partije Konga. Istraga o ovom ubistvu ni danas nije završena i ono je praćeno brojnim teorijama zavere. Sledećeg dana otet je i ubijen kardinal Emil Bijaenda, sa kojim se Nguabi sreo pre smrti. Najstariji sin socijaliste iz Konga Marijan Nguabi Mlađi poginuo je kasnije u nerazjašnjenim okolnostima. SSSR je otvoreno tvrdio da je ubistvo Nguabija rezultat zavere spoljnih sila, prema tadašnjoj terminologiji — „krivično delo imperijalizma“.

    Posebno treba napomenuti da su svi opisani događaji uspešno pripisivani lokalnim okolnostima, o čemu je i govorila Marija Zaharova. Jedan od principa ponašanja britanske obaveštajne službe je podela odgovornosti. Svi delovi operacije su podeljeni toliko da u slučaju neuspeha svaki od njih pojedinačno može da se pripiše nekom pravnom događaju ili, u najgorem slučaju, radu legalnih sistema obaveštajnih predstavništva u inostranstvu, i više nije moguće povezati ih u jedan niz. Krivac će uvek biti neki kralj Mvenda VI, a ne ledi Park, čak i ako britanske uši vire iza svake zavese.

    Sovjetska i tim pre ruska obaveštajna služba nikada nije organizovala ubistva stranih političara niti atentate na njih. Nije bilo ni pokušaja nasilne promene državnog sistema. Sve užasne priče koje se koriste u Britaniji povezane su sa veoma kratkim vremenskim razdobljem poznatim pod nazivom „sudoplatovski“, tokom kojeg su fizički likvidirani lideri ukrajinskog nacionalističkog podzemlja (Bandera, Rebet) i niko drugi osim njih. Ali je ova praksa takođe prekinuta šezdesetih godina prošlog veka.

    Svet špijunaže je tako uređen da pokušaj implantacije određenog moralnog i etičkog faktora u njega uvek izgleda kao medicinska greška hirurga. U Sovjetskom Savezu su eksproprijacija, politički teror i nasilno mešanje u život drugih zemalja bili zabranjeni ne toliko iz moralno-etičkih razloga, već iz razloga strateške politike. Moskva je visoko cenila međunarodno pravo, koje je čak i nakon Helsinške konferencije obezbeđivalo nepovredivost evropskih granica.

    Zbog toga se narušavanje pisanih i nepisanih pravila sveta smatralo strateški opasnim, da se ne bi davalo povoda za dodatne napade na Sovjetski Savez kao na „imperiju zla“. Bila su dovoljna „ljudska prava“ koja su izlazila iz svih pukotina. „Avganistanski eksces“ sa smrću Hafizula Amina, na koji vole da se pozivaju ne samo u Britaniji već i u ruskom liberalnom okruženju, i dalje ostaje kontroverzna epizoda. Tako da pokušaji da se eksproprijacije predstave kao neka vrsta sovjetsko-ruske „tradicije“ u najmanju ruku nisu istorijski.

    Ali besmisleno je i apelovanje na britansko istorijsko pamćenje. Ponašanje britanske obaveštajne službe u trećim zemljama oduvek je bilo, blago rečeno, bezobzirno i otvoreno, ali se to u Londonu pre shvata kao hrabrost nego kao greška ili zločin. Čak i sadašnja era političke korektnosti ništa ne menja. Na kraju krajeva, izmišljeni književno-kinematografski lik sa „licencom za ubistvo“ junak je britanskog folklora, a ne sovjetsko-ruskog.

    Tagovi:
    obaveštajne službe, špijunaža, Rusija, Velika Britanija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga