23:26 09 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Jugoslavija

    Kakav je epilog: Sličnosti Evropske unije i Jugoslavije 1988.

    © Flickr / rossbeane
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    2930
    Pratite nas

    Suštinski, „žuto–plave rozete“ EU su kao crvene marame, razlike između evrokomesara i drugova iz komiteta nema, a „NVO parade“ u određenom smislu podsećaju na savremene „omladinske radne akcije“. To je sve politika prošlosti, koja nema budućnost.

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    Sve je izgledalo u redu te 1988. godine. Barem sa lokalnog nivoa posmatrano.

    Razredne su nas podsećale da obavezno vežemo crvene marame, uz prekor ako je nekome ista izgužvana ili ne dao bog umazana. U školu je dolazio narodni heroj da nam govori o velikoj pobedi u narodnooslobodilačkoj borbi, o delima narodnih heroja organizovano je i prigodno takmičenje iz predmeta Istorija… Za njim i još jedan važan gost oko kog se svi rastrčaše, valjda iz partijskog komiteta ili oblasnog komesarijata, kako bi kratko, prilagođeno našem uzrastu, nešto prozborio o bratstvu i jedinstvu.

    A na kraju i akcijaši sa Omladinske radne akcije „Omladinska pruga Tuzla—Zvornik“, da nas podstaknu da i sami krenemo njihovim putem, čim prerastemo status starijeg pionira — svašta se tu nudi, nije to samo rad, već i prve ljubavi, veče uz gitaru i tako to.

    Istovremeno, proslavili smo istorijski uspeh u Kalgariju, čak tri medalje sa Zimskih olimpijskih igara, a mogli smo uzeti još dve da je Mateja Svet bila koju stotinku brža u superveleslalomu, a Miran Tepeš doskočio koji centimetar duže na maloj skakaonici.

    Ipak, dok su lokalni politički procesi išli poluvekovnim utabanim drumom, oni na kontinentalnoj i republičkoj ravni krenuli su šumom. Sa jedne strane, globalni komunistički pokret se nalazio u terminalnoj fazi, ideološka matrica je potrošena, unutar nje je bilo nemoguće pronaći odgovore na tadašnje izazove, rizike i pretnje. Sa druge strane, konfrontacija između lidera jugoslovenskih republika postajala je sve oštrija, oni su putovali od jedne do druge federalne jedinice, organizovali samite, nešto pregovarali i pisali saopštenja za javnost, ali bez opipljivog rezultata.

    Hrabriji novinari, koji su shvatali kuda sve to vodi, nazvali su ove događaje „karavanom bez nade“. Jednostavno, sukob je bio oko temeljne stvari, koju je moguće opisati pitanjem makedonskog novinara Zorana Ivanova posle samita u Ohridu proleća 1991. godine i odgovora Slobodana Miloševića.

    Pitanje: „Na teritoriji koje od šest suverenih jugoslovenskih republika se nalazite.“ Odgovor: „Suverena je samo Jugoslavija, a republike su ravnopravne u Jugoslaviji“. Milošević je pokušavao da odbrani Jugoslaviju i očuva poredak, drugi su insistirali na sopstvenom pravu na samoopredeljenje i uspostavljanju novih (međudržavnih) odnosa. Epilog je poznat. Posledice još osećamo.

    Nesreća je, međutim, što se trideset godina kasnije ti procesi ponavljaju. Dok na lokalu ostajemo zatočenici prošlih vremena, zarobljeni u potrošenim ideološkim matricama, na globalnom nivou su primetni sasvim drugačiji trendovi.

    Mantra o stranim direktnim investicijama i milijardama koje će doći samo kada država prestane sa mešanjem u ekonomiju besomučno se ponavlja, to je čak i državna strategija niza istočnoevropskih zemalja, koje se, sirote, međusobno takmiče koja će više beneficija dati donosiocima kapitala; „evroperspektiva“ je jedino rešenje, bez nje nam neće biti života; o gej paradama, koje služe u najvećoj meri kao mesta na kojima se predstavnici političkih stranaka i NVO sektora legitimizuju kao „evro-moderni“ i „politički korektni“ ne treba puno trošiti reči; kao što ih ne treba trošiti niti na „velike ideje“ o „bezgraničnim individualnim slobodama“ i „prevazilaženju kolektivnog“.

    Uprkos tome što se, sa jedne strane, neoliberalni poredak nalazi u terminalnoj fazi, ne uspevajući da pronađe niti jedan odgovor na aktuelne izazove, rizike i pretnje, lokalne elite ostaju privržene idejama i instrumentima koji su ključni generatori krize.

    Sa druge strane, konfrontacija između lidera članica EU postaje sve oštrija. Nema boljeg pokazatelja toga od neformalnih samita koji se organizuju.

    Na poslednjem skupu u Salcburgu, kao i u nekadašnjoj Jugoslaviji, otvorilo se pitanje suvereniteta. O tome je najjasnije govorio Viktor Orban, odbacujući svaku naznaku da pripadnici Fronteksa budu raspoređeni na mađarskoj granici. Andrej Plenković je nastupio diplomatski „uvijenije“, poručivši da je Fronteks najpre neophodan na spoljnim granicama EU — u Bugarskoj i Grčkoj.

    Isto kao i u Jugoslaviji, otvorena je i tema razdruživanja. Jer, svi znaju da će Velika Britanija istupiti iz EU 29. marta 2019. godine, ali niko ne zna kako će to biti sprovedeno. Verovatno i najveći kamen spoticanja je granica između Republike Irske i Severne Irske (Alstera), pošto su predlozi Londona i Brisela dijametralno suprotni.

    Neslaganja su temeljna oko najkrupnijih stvari koja u međudržavnim odnosima postoje, viđenja oko načina rešavanja sasvim različita, bez ikakvih dodirnih tačaka koje bi mogle poslužiti za traženje dogovora, pa se i ovi skupovi od Bratislave, preko Talina, La Valete i Sofije do poslednjeg u Salcburgu, pretvaraju u „karavan bez nade“. Epilog se nazire. Posledice takođe.

    I upravo zbog toga bi bilo ne samo štetno, već i glupo po drugi put se saplitati o isti kamen. Barem kada se radi o „našem lokalu“ i državi u kojoj danas živimo. Suštinski, „žuto–plave rozete“ su kao crvene marame, razlike između evrokomesara i drugova iz komiteta nema, a „NVO parade“ u određenom smislu podsećaju na savremene „omladinske radne akcije“. To je sve politika prošlosti, koja nema budućnost.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    EU, Jugoslavija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga