19:49 21 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Premijerka Novog Zelanda Džasinda Ardern sa bebom posle govora na Generalnoj skupštini UN 24. septembra 2018.

    Nova sezona rijalitija počela u Njujorku — posledice će osetiti čitav svet

    © REUTERS / Carlo Allegri
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    0 1056

    Ko je pratio zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija „ni pakao mu neće teško pasti“. Ono u šta se pretvorilo zasedanje svetske vlade više je ličilo na „Zadrugu“ ili „Parove“ nego na sastanak svetskih lidera koji bi trebalo da rešavaju goruća pitanja planete.

    Imali smo smeh kojim je propraćen govor Donalda Trampa, zatim napuštanje sale dok govori najmoćniji čovek na svetu, koji, uzgred, u kuloarima moćnog Ist rivera preti vojnim pučem. Umesto odluka „svetske vlade“, glavna vest je bila ko je sa kim sedeo. Imali smo i Ukrajinca koji pokazuje srednji prst Rusu, zatim prištinsku delegaciju koja se nepozvana pojavila na Ist riveru i zaskakivala delegacije po hodnicima…. A „stanari“ UN tek se zagrevaju…

    Verovatno najsimpatičniji učesnik rijaltija „UN“ bila je premijerka Novog Zelanda Džasinda Ardern, koja se sa bebom pojavila na sednici. Ko je sve to gledao ne može a da se ne složi sa ocenom Neleta Karajlića: „Planeta je oronula kuća puna pijanih kabadahija“.

    Glavni i odgovorni urednik „Modernih vremena“ Nebojša Grujičić kaže za Sputnjik da izgleda da je rijaliti postao osnovna jedinica političke pozornice i da se, naprosto, i političari i mediji prilagođavaju toj formi.

    Grujičić podseća da su se slične scene i ranije dešavale u UN, poput Hruščovljeve cipele ili Gadafijevih i Čavezovih govora, ali „rezonantna kutija sada je mnogo bolje ozvučena za ono što se dešava u UN zahvaljujući medijskim tehnologijama“.

    Kad se podvuče crta, jedna stvar je komentarisati izjave ili postupke političara koje mogu da budu manje ili više smešni, a druga stvar je šta je politički sadržaj iza toga.

    „Pošto je najveća zvezda ovog aktuelnog, globalnog rijalitija, bez svake sumnje Donald Tramp, postavlja se pitanje šta je zapravo on juče rekao. Kad se pročita njegov govor, pitamo se da li to znači da će on da napadne Iran u najskorije vreme, ili, druga izjava, da je uloga Amerike kao globalnog policajca završena, odnosno da Amerika ulazi u novu fazu u kojoj je odustala od svoje globalističke agende. Šta su izjave kojima ćemo se smejati, a šta je politika čije ćemo konsekvence svi mi da osetimo u najskorije vreme? Izgleda da je politika ono što se dešava iza, dok se mediji bave drugim stvarima“, kaže Grujičić.

    Kad je reč o odstupanju od diplomatskog ponašanja u sedištu UN, naš sagovornik podseća na izgled srpskog parlamenta na početku višestranačja, u kome su sedeli pristojni ljudi koji su vodili računa o svom rečniku, sve do trenutka kad je na izborima u Rakovici pobedio Vojislav Šešelj. Takvi ljudi odavno su nestali iz svetske politike.

    Druga stvar je da je to na svaki način derogiranje samih UN. Grujičić postavlja pitanje kad su UN izgubile jednu vrstu ugleda ili uticaja, odnosno kad su postale mesto bez bilo kakvog ozbiljnog uticaja?

    „Pošto su u modi razne godišnjice, sledeće godine se navršava 20 godina od tri događaja koja su bila gotovo sinhrona. Jedan je bombardovanje SRJ, gde su se UN potpuno zaobišle, čime se pokazalo da UN ni Savet bezbednosti nisu mesto u kom se sinhronizuje globalna politika. U vreme bombardovanja bila je premijera filma ’Matriks‘, a ubrzo je i prvi ’Veliki brat‘ bio prikazan na jednoj holandskoj televiziji“, kaže urednik „Modernih vremena“.

    Ono što smo mogli da posmatramo juče na Ist riveru, to je neka vrsta žetve onoga što je posejano pre dvadeset godina, ističe Grujičić.

    Naš sagovornik podseća i da se Jugoslavija raspala tako što je kamera ušla u Predsedništvo SFRJ i da su tad i „Predsedništvo i sama SFRJ morali da se sruše kad smo videli s kim imamo posla“.

    Danas je čitava politička pozornica postavljena po svim principima rijalitija, a u poslednjem filmu Adam Kertis je to sažeo u pojam „hipernormalizacije“, gde jedna od parola koja bi mogla da objasni šta se dešava na globalnom planu, kad govorimo o političarima, glasi: „Oni znaju da mi znamo da nas oni lažu“.

    „U čitavoj toj medijskoj igri ostaje nejasno šta se zapravo dešava, tako da treba da se zagrebe ispod površine tih zgražavanja da vidimo gde je zapravo moć, kako se ona transformiše i šta se tu dešava. Da li danas znamo o čemu smo juče pričali i šta se stvarno dešava? Jedna od rečenica Ive Andrića glasi: Kad bi ljudi znali sa koliko malo pameti se vlada svetom, smrzli bi se od straha. Tako da je moguće da je to jedna od poruka onoga što smo juče videli“, kaže Grujičić.

    Sve to ne bi trebalo da nas zavarava jer politika preraspodele moći se i dalje obavlja, bez obzira na izjave i performanse koji nas zasmejavaju. Uz to sa Trampom, „bregzitom“, Putinom i Erdoganom ulazimo u novu vrstu političkih odnosa koji imaju naznake nove realpolitike, umesto prethodne globalističke paradigme.

    Tagovi:
    rijaliti šou, agresija NATO na SRJ, Generalna skupština UN, Savet bezbednosti UN, Ujedinjene nacije, Džasinda Ardern, Nebojša Grujičić, Moamer el Gadafi, Nikita Hruščov, Donald Tramp, Ugo Čavez, Ivo Andrić, Novi Zeland, SAD, Ukrajina, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga