06:28 13 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Momir Bulatović - Bez distance

    Dan kada je EU prestala da postoji

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Momir Bulatović
    11350

    Evropska unija je izgubila privlačnu moć. U posljednjoj deceniji, pod uticajem finansijske krize, ali i sopstvenih konstrukcionih grešaka, sve je učestalije pitanje — da li EU i dalje postoji?

    Za većinu osiromašenih, opljačkanih i posvađanih građana, naroda i država ovog donedavnog „raja na zemlji“, odgovor je sve očigledniji. Nepovjerenje, kao najblaži izraz koji opisuje stavove EU podanika prema briselskoj birokratiji i etabliranim političkim strankama koje čine evropski parlament i vladu (komisiju), širi se poput nezaustavljivog požara.

    Sukobi unutar same EU to dodatno raspiruju.

    Jedni odlaze, drugi kuju nemoguće planove i pretvaraju se da su nekakvi spasioci, treći napadaju, četvrti se brane… Evropska unija se trudi da napreduje, makar i u dvije ili više brzina, ali sve su prilike da se mjenjač zaglavio u poziciji za rikverc.

    Izbori za evropski parlament koji su planirani za maj naredne godine predstavljaju se kao mogućnost sudnjeg dana. Za ovaj personalni sastav Evropske komisije sasvim izvjesno, ali moguće i za cjelokupnu dosadašnju Evropsku uniju.

    Ali, kao što obično biva u sličnim istorijskim prilikama, unutar Evropske unije se ne vodi rasprava o stvarnim uzrocima koji su doveli do sadašnjeg stanja. Ta činjenica, sama po sebi, ukazuje na dubinu krize i ograničene mogućnosti da ona bude rješavana promišljeno i efikasno.

    Krivac se traži na drugoj strani i pronalazi (kakvog li iznenađenja) u malignom uticaju Rusije i opasnostima koje nosi grandiozni kineski razvojni projekt „Pojas i put“.

    Zagovarajući opstanak EU, Vladimir Gligorov, inteligentni i pravovjerni proevropski publicista, u autorskom tekstu „Kineske investicije“ opredjeljuje se za manje od dva zla. Geopolitička pozicija Rusije, od koje on očigledno strepi, iako ne obrazlaže zašto to čini, bila bi znatno ojačana ako EU ne bi bilo a to je, kako zaključuje, pitanje koje traži odgovor Velike Britanije i Amerike. S druge strane, po istoj analizi, kineska ulaganja nose manju opasnost jer, bože moj, Kina nije u Evropi i jednostavnije joj je da komunicira sa EU, nego sa većim brojem nacionalnih država.

    Ma koliko se trudio, autor ne može da pobjegne od greške da novu stvarnost tumači sa pozicija i pretpostavki koje je vrijeme opovrglo. On ni ne pomišlja da Rusija i Kina mogu da svoje politike vode sa drugačijim motivima i na principima među kojima nisu maksimizacija trenutnog profita i dominacija nad slabijim i manjim. Vjerovatno ga užasava mogućnost da Rusija i Kina djeluju zajednički, usaglašavajući svoje regionalne politike, pa je dosljedno prećutkuje.

    Ljudi uobičajeno misle da postoje dvije vrste stvarnosti. Lična, subjektivna je ona stvarnost koju osjećam kao što je bol, ljubav, nada, strah… Objektivna je ona stvarnost koja ne zavisi od ličnog doživljaja i djeluje mimo čovjekovih saznanja, kao što je sila teže, brzina svjetlosti ili reprodukcija DNK.

    Navikli smo, takođe, da sve što nije lična tretiramo kao objektivnu stvarnost, što je greška, budući da se zanemaruje postojanje treće vrste stvarnosti — intersubjektivna stvarnost. Ona predstavlja vjerovanje dovoljno velikog broja ljudi da je neka pojava stvarna i, usljed te činjenice, ona takvom postaje nezavisno od svojih osobina.

    Dolar, berza, pa i sama Evropska unija, postoje na osnovu uvjerenja velikog broja ljudi da predstavljaju neku vrijednost, da imaju supstancu i smisao. Iako ne postoji pojedinac koji u cjelini poznaje prašumu evrounijinih propisa i može jasno da obrazloži njihovu svrsishodnost, još ima ljudi koji vjeruju da je EU korisna, a time i postojeća. Ili ih, možda, više nema u dovoljnom broju?

    Nedovoljno vjerujućih u EU je dovoljan razlog za njeno nepostojanje.

    Sovjetski Savez je bio silna država. Pobijedio je fašizam, otpočeo kosmičku i balansirao nuklearnu eru. Napravio je najznačajniji iskorak u stvaranju države zasnovane na socijalnoj pravdi i jednakosti. Osmog decembra 1991. godine u državnoj dači kod grada Viskulija u Belorusiji, lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije potpisali su Beloveški sporazum u kojem piše: „ … konstatujemo da Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika prestaje da postoji kao subjekt međunarodnog prava i kao geopolitička stvarnost“.

    Tri potpisa i — gotovo. Nestade silna i moćna država. Tragedija? Da! Katastrofa? Očigledno ne!

    Evropska unija se, bez obzira na veliko (statistički iskazano) bogatstvo, ne može upoređivati sa ondašnjim Sovjetskim Savezom. Značaj SSSR-a je globalno bio neuporedivo veći. Kad je svijet preživio njegovo samoukidanje, formalni nestanak EU i ne bi morao da bude tretiran kao velika nevolja. Posebno ne ako se to već desilo, a briselske birokrate se još nisu osmotrile u ogledalu.

    Tagovi:
    Momir Bulatović, EU, Region
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga