10:35 17 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Bombardovanje Žeželjevog mosta

    Rusi se i dalje s bolom sećaju bombardovanja Jugoslavije

    © Tanjug / STF
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Olivera Ikodinović
    3883

    Devedesetih godina ispisane su tragične stranice istorije ne samo Jugoslavije, nego i Rusije, konstatovali su ruski istoričari na Međunarodnoj naučnoj konferenciji pod nazivom „Sto osamdeset godina prijateljstva, poverenja, saradnje: jubilej uspostavljanja rusko-srpskih diplomatskih odnosa“, koja je održana u Moskvi.

    Ruski istoričari su, komentarišući izlaganje Danice Stanisavljević, magistra i studentkinje doktorskih studija Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO) univerziteta Ministarstva spoljnih poslova Rusije, na temu: „Ruska diplomatija i Jugoslovenska kriza u periodu 1992–1995. godine“ izrazili žaljenje što Rusija tada ne samo da nije imala snage da zaštiti Srbiju i Srbe, nego ni da izgradi svoju spoljnopolitičku i unutarpolitičku liniju.

    „Ta stranica istorije koliko je bila bolna za vas (Srbe), toliko je bolna i za nas“, istakla je Jelena Kostarikova, doktor istorijskih nauka sa Instituta za rusku istoriju Ruske akademije nauka.

    Ruski eksperti su istakli da se „interesi ruskog naroda u tom periodu nisu poklapali sa interesima političkog vrha“.

    Prema njihovim rečima, Rusi se i dalje sa bolom sećaju televizijskih prenosa bombardovanja Srbije 1999. godine i tog užasa koji je srpski narod preživeo.

    Ruske istoričare je interesovalo i da li je Jugoslovenska narodna armija mogla da odlučnom reakcijom spreči raspad Jugoslavije.

    Srpski istoričari su odgovorili da bi takva akcija bila predodređena na neuspeh, s obzirom da jugoslovenska armija u to vreme nije bila jedinstvena; da su u većini vitalnih rodova u vojsci i specijalnim službama rukovodili Hrvati i Slovenci, a da su Srbi bili pretežno u pešadijskim i artiljerijskim formacijama. 

    Ruske stručnjake je takođe zanimalo i da li je moguća obnova Jugoslavije kao forma ujedinjenja Južnih Slovena. Prema rečima srpskih istoričara, srpski narod je bio iskreno zainteresovan za stvaranje i očuvanje Jugoslavije i u svakoj prilici je bio spreman da je štiti, ali da posle pokolja u Drugom svetskom ratu i posle krvavih sukoba devedesetih godina i svega što se kasnije dešavalo, takva ideja ne nailazi na podršku kod većine srpskog naroda.

    Danica Stanisavljević
    © Sputnik / Olivera Ikodinović
    Danica Stanisavljević

    Prema rečima magistra Danice Stanisavljević, Rusija je bila jedina velika sila koja je tokom proteklih vekova, ne samo diplomatski, već i na drugi način pomogla Srbima u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. S obzirom na istorijsku i političku paradigmu bilateralnih odnosa između zemalja, pozicija spoljne politike koju je Rusija preduzela u odnosu na jugoslovensku krizu početkom devedesetih, bilo je potpuno iznenađenje kako za jugoslovensko rukovodstvo tako i za srpski narod u celini. Prema mnogim ruskim stručnjacima, u to vreme Moskva „nije uzela u obzir istorijske tradicije Rusije, raspoloženje većine Rusa i nacionalne interese same države“. Sa druge strane, u krugovima vladajuće političke elite takav stav značio je „prelazak na drugu, civilizovanu, demokratsku stranu barikada“.

    Iako se Moskva u početku zalagala za očuvanje celovitosti SFRJ, ubrzo je usledilo zaokret u spoljnoj politici i približavanje Zapadu, a iz Moskve se moglo čuti da je „poslednja šansa za očuvanje Jugoslavije propuštena“.

    „To je označilo prelazak na novu fazu spoljne politike SSSR-a u odnosu na događaje u Jugoslaviji“, konstatovala je Stanisavljevićeva, navodeći da je usledilo priznanje Slovenije i Hrvatske 14. i 17. februara 1992. godine, a potom i priključivanje Rusije međunarodnim sankcijama Jugoslaviji.

    Da bi se pravilno shvatili spoljnopolitički koraci koje je Ruska Federacija preduzela u ovom periodu, neophodno je razumeti i paradigmu međuljudskih odnosa, vodećih državnika u zemlji, smatra Stanisavljevićeva i posebno ističe ulogu tadašnjeg ministra spoljnih poslova Rusije Andreja Kozireva, koga je Jeljcin dva puta postavio na tu funkciju, iako je shvatao da je on „kontroverzna figura“.

    Kako je dodala, treći period ruske politike na balkanskom pravcu (1993-1995) povezan je sa pokušajem Rusije da se uključi u proces rešavanja jugoslovenske krize kao ravnopravanog partnera zapadnih država.

    „Za ovaj period bila je karakteristična potpuna zavisnost ruske spoljne politike od zapadnih zemalja. Može se reći da je Rusija učestvovala u procesu rešavanja krize, ispunjavajući uglavnom volju drugih. Zapad je iskoristio prestiž Rusije u očima srpske političke elite, zahvaljujući kojoj je Rusija postala instrument pritiska na srpsku stranu, kada niko drugi ne bi mogao da utiče na ’tvrdoglave Srbe koji ’nisu želeli da pregovaraju sa demokratskim društvom‘“, navela je Stanisavljevićeva.

    Ona je podsetila da je to bio period kada se aktivno razmatrao Vens-Ovenov plan i početak pritiska na srpsku stranu, kao i uključivanja SAD u pregovorni proces; priprema Severnoatlanske alijanse za vazdušne napade (1993); izolaciju Srba u BiH i pritisak na Beograd i shodno tome potpisivanje Dejtonskog sporazuma (1995).

    „Kroz jugoslovensku krizu Zapad je iskoristio poluge političkog uticaja Moskve na Beograd i na taj način lako ostvario svoje geopolitičke i političke ambicije. Videvši u Moskvi jedinog prijatelja i zaštitnika, Beograd se složio sa svim predlozima koji su došli sa ruske strane, verujući da su u interesu Srba… Ali imajući u vidu viševekovne srpsko-ruske odnose, taj period se može nazvati epizodom, ali epizodom koja zahteva pažnju“, navela je Stanisavljevićeva.

    Učesnici
    © Sputnik / Olivera Ikodinović
    Učesnici konferencije u Moskvi

    Ona je naglasila da u uslovima velikih međunarodnih kriza (raspad Jugoslavije, SSSR-a i Čehoslovačke) ruska diplomatija nije mogla da u punoj meri odgovori na sve izazove i da nije bila spremna da štiti nacionalne interese Rusije, a tim pre Srbije i srpskog naroda.

    Prema mišljenju eksperata, razlog za takvu situaciju u kadrovskoj politici Rusije tokom devedesetih godina treba tražiti u dubokoj krizi koja je zahvatila politički sistem zemlje. To će, kako su zaključili srpski i ruski stručnjaci, verovatno biti veoma važna tema istraživanja za buduće generacije istoričara.

    Ipak, istoričari su na konferenciji istakli da u rusko-srpskim odnosima postoji viševekovni kontinuitet, a da su odnosi dva naroda uvek bila posebni i prijateljski, čak i onda kada se nisu poklapali sa interesima političkog vrha dveju zemalja.

    Međunarodna naučna konferencija pod nazivom „Sto osamdeset godina prijateljstva, poverenja, saradnje: jubilej uspostavljanja rusko-srpskih diplomatskih odnosa“, na kojoj je učestvovao i ambasador Srbije u Rusiji dr Slavenko Terzić, okupila je najeminentnije akademike, istoričare, profesore i politikologe iz Rusije i Srbije, koji su dva dana, na ruskom i srpskom jeziku, diskutovali na različite teme iz zajedničke istorije.

    Tagovi:
    NATO bombardovanje, Moskva, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga