01:15 13 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Policija tzv, Kosova ispred grafita sa srpskim grbom u Kosovskoj Mitrovici

    Političko divljanje dovodi do oružanog sukoba

    © AFP 2018 / Bojan Slavkovic
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    61622

    Godinama slušamo kako nam razni dušebrižnici objašnjavaju da prema kosovskom pitanju ne treba imati emocionalan, već racionalan odnos. I godinama isti ti dušebrižnici, naši i inostrani, ne žele prihvatiti argument da je protivljenje „nezavisnosti Kosova“ najracionalniji mogući pristup.

    Istina je, ima to veze i sa emocijama, kao i što sve ostalo u životu ima emotivni karakter, ali pre svega sa racionalnim pristupom. Sada konačno mogu da se uvere. Na najbolji mogući način poslednje odluke albanskih vlasti u Prištini pokazuju zašto Srbija ni u jednoj varijanti ne sme priznavati njihovu jednostrano proglašenu secesiju.

    Zamislimo da u nekoj varijanti kosovskometohijski Albanci sa svojom državolikom tvorevinom postanu punopravna članica UN! Kada nam danas, a zbog jednog glasanja oko članstva u Interpolu, prave toliko jada, šta bi tek činili kad bi se tog istog članstva dočepali, ili tek kada bi se njihova zastava zavijorila ispred zdanja na Ist riveru!?

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    Posmatrano iz današnje perspektive, prilično je jasan odgovor. Čak se to može nazreti i paušalnom analizom izjava i saopštenja vodećih albanskih političara.

    Prvo, imali bi pristup svim međunarodnim organizacijama, a takođe i nizu međunarodnih sudova. Usledile bi tužbe, kako za „genocid“, tako i za „ratnu odštetu“. Zatim i zahtevi za arbitražom povodom „utvrđivanja demarkacije granice“ i (ne)poštovanja niza međunarodnih konvencija.

    Drugo, automatski bi došlo do važne problematizacije pitanja statusa albanske nacionalne manjine u Preševu i Bujanovcu. Tu bismo još svašta doživeli. Jer, tada bi „brigu o njihovom statusu“ umesto Albanije, preuzela takozvana „republika Kosovo“.

    Treće, otvorila bi se tema „imovine Kosova“, oni bi polagali pravo na deo koji im pripada posle „sukcesije bivših jugoslovenskih republika“, kao i na deo koji je pripadao „kosovskim privrednim subjektima“ na teritoriji centralne Srbije. Na kraju bi Beograd morao da plaća Prištini zato što je priznao secesiju.

    Četvrto, zvanični Beograd bi izgubio svaku mogućnost da makar i deklarativno utiče na status nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, a ne treba gajiti iluzije da bi se na bilo koji način mogla štiti kulturna baština i spomenici kulture. Stanovništvo bi bilo izloženo ubrzanoj arnautizaciji, po principu „uzmite ili ostavite“, a manastiri momentalno proglašeni „kosovarskim istorijskim nasleđem“. O tome ionako niz albanskih „istoričara“ piše već nekoliko godina. Zabluda je da bi se ti novi problemi mogli rešiti nekim preciznim bilateralnim sporazumom. Pa oni ne poštuju ni za njih daleko benignije stvari, definisane Briselskim sporazumom.

    Takođe, zabluda je da bi ih na drugačiji pristup naterala „međunarodna zajednica“. „Republika Kosovo“ je američki projekat, oni će ih podržavati do kraja, dok ne udare u zid i budu prinuđeni da menjaju strategiju. Oni ih i nagovaraju na sve što danas čine. Paralele koje pojedinci pokušavaju da povuku sa američkim odnosom prema SR Nemačkoj i Japanu posle Drugog svetskog rata nisu na mestu. Niti se naš primer sa tim može porediti, niti su geopolitičke okolnosti slične. Zbog sovjetske pretnje, SAD su podržale teritorijalni integritet SR Nemačke, „terajući vodu na nemačku vodenicu“ prilikom rešavanja pitanja Sarske oblasti i žestoko podržavale Japan oko razgraničenja u Kurilskom arhipelagu. Naš teritorijalni integritet ne da ne podržavaju, već ga direktno narušavaju!

    Ovo je i prvi razlog zbog kojeg su Albanci tako „poleteli“. Podrška Zapada ostala je do danas neupitna i sveobuhvatna. Njima se toleriše sve, pa i najveće gluposti. Zapadne zemlje žele da do kraja legitimizuju i legalizuju status „republike Kosovo“ u međunarodnim odnosima i u tom pogledu im često albanske provokacije samo koriste. Albanci osećaju da im je sve dozvoljeno.

    Drugi razlog je neverovatan rast samopouzdanja, tako očigledan među Albancima. U ovoj fazi svog narodotvornog i državotvornog procesa, Albanci su ostvarili uspehe kao nikada u istoriji. Oni se osećaju kao pobednici, Srbe posmatraju kao poraženu stranu, i iz njihovog ugla posmatrano, došlo je vreme za naplatu nekih „istorijskih dugova“. Čak i kada nemaju direktnu podršku Zapada za pojedine poteze oni kreću napred, vodeći se upravo tim preteranim samopouzdanjem i računajući da poraženi ili nema pravo ili nema snage da se brani.

    Pismo Ramuša Haradinaja zvaničnicima EU najbolje odslikava ovo stanje, sa porukom: mi više ne možemo da čekamo! Oni su ubeđeni da im „nezavisnost“ pripada i da će to Zapad, predvođen SAD, završiti dodatnim pritiscima na Beograd.

    A kada im to „pripadne“, onda će se ovo mučenje nastaviti dalje, kako je već opisano. Oni će biti dodatno osokoljeni, mi dodatno poraženi. Taj film smo u istoriji gledali već mnogo puta, od antičkih vremena do danas. Do primera Hrvatske, BiH i naposletku — Crne Gore.

    Jer, i u tim prilikama nas je beogradska drugosrbijanska čaršija ubeđivala kako se radi o rešenju. Ispriznavaćemo se, uspostaviti bilateralne odnose, „normalizovati saradnju“, otvoriti „evropsku perspektivu“ i hitrim korakom krenuti u budućnost. Treba li, posle svega, ikako komentarisati ovakve projekcije!? U Crnoj Gori su otišli daleko koliko ni sovjetski siloviki nisu zalazili: počeli su zabranjivati ulazak istoričarima i pesnicima iz Srbije.

    Racionalan pristup u ovim okolnostima jeste da se više nikakvi ustupci ne smeju činiti. Svaki ustupak danas pravi nove probleme sutra. Albanci neće promeniti svoj pristup dok ne dožive neki krupan politički ili vojni poraz, ili dok ih na to ne nateraju njihovi zapadni saveznici.

    Za zapadne saveznike bi bilo bolje da ih nateraju na neko novo, originalno i kompromisno rešenje i dogovor sa Srbijom. A to rešenje sasvim sigurno nije „razgraničenje“. Za rešenje je neophodno imati saglasnost celokupne međunarodne zajednice, ne samo njenog zapadnog dela. Albancima će to teško pasti, ali je to manja cena nego da se dozvoli njihovo „političko divljanje“.

    Jer „političko divljanje“ uvek dovodi do oružanog sukoba. Pre ili kasnije. A onda, možda izgube i sve.

    Njihove procene su, naravno, drugačije, zato što Srbe potcenjuju preko svake mere. Nije prvi put, potcenjivali su nas i u Beču i u Berlinu, dvaput u 20. veku. Loše su nas procenili i 1999. godine, računajući da će agresiju okončati kroz tri nedelje, a „nezavisnost Kosova“ oposliti za tri godine.

    Međutim, što je za Zapad još važnije, posledice nakon vojnog sukoba ostaju veće i dugoročne. I po međunarodnu zajednicu i po regionalne odnose. Otuda i naš strateški cilj treba definisati kao protivljenje daljim ustupcima na Kosovu dok se ne otvore pregovori u nekom novom formatu, a zarad definisanja budućeg originalnog političkog rešenja sa kojim ćemo moći da živimo.

    Tagovi:
    Dušan Proroković, Kosovo, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga